Здравије је сам пљувати по себи

Јавна расправа која ових дана букти поводом Филмског центра Србије указује да је овде на делу потпуна приватизација и монополизација агенције којој је поверено руковођење кинематографским пословима у нашој земљи, те да је у пракси ФЦС често пословање на незаконит начин, што се у потпуности поклапа са суновратом српског филма

Ово је један уметнички филм, није политички нити пропагандни, то је једно дубоко интимно доживљавање тог периода“, објашњава директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић у „Политици“ од 18. априла ове године филм Огњена Главоњића Терет. „Он је већ добио средства из паневропских фондова и свакако би био снимљен и завршен, само је овако српски филм, што је по мом мишљењу боље“, додаје Јевтић. „Хоћу да кажем да је много боље, много здравије да ми снимамо филмове са тим темама и да то прође кроз комисије и све процедуре, да се на тај начин суочавамо са прошлошћу, него да пуштамо ’Анђелине Џоли’ и разне друге људе да о томе причају из ’десете руке’. Озбиљне земље тако раде.“

Да човек не поверује.
[restrict]

ВОЗАЧ ЛЕШЕВА ПОСТАЈЕ ХЕРОЈ Како је Јевтић уобразио да је баш он позван да спроводи државну политику у погледу суочавања Срба са прошлошћу? Откуд му идеја шта је за нас као народ боље и здравије у погледу овог суочавања? Како је успео да провуче овај пројекат кроз комисије и све процедуре кад се Министарство културе куне да је рад фамозних комисија (које је до сада састављао сам Јевтић а именовала или аминовала смењена Нада Перишић Поповић, као председница Управног одбора), недодирљив као капитолски вис? Тврди да филм није ни политички ни пропагандни, а потписује одлуку своје комисије, која о Терету, између осталог каже: „Аутор прича причу о дану једног возача на контекст распада целе једне земље и најмрачније тренутке у њеној историји где антијунак постаје прави херој… те постаје метафора нашег друштва и једног историјског периода наше земље.“

Ако сиже Терета постаје метафора нашег друштва и једног историјског периода наше земље (оног које носи терет невиних албанских жртава), онда је то еминентно политичка чињеница. Онда за цео рат 1999. ми збиља сносимо одговорност и треба да се са тим већ једном суочимо. Ако смо одбрану од агресије 19 земаља НАТО-А водили у контексту распада целе наше земље и најмрачнијих тренутака у њеној историји, онда таквој земљи и није било суђено да постоји; она је сама била терет којег смо се отарасили уз помоћ речених НАТО-а и пријатеља из окружења. Овакво читање Главоњићеве метафоре нема, дакле, ни „универзалну ни филозофску“ димензију, како тврди Јевтићева комисија, него је чиста политичка и пропагандна порука, замотана у фолирантска лупетања о „хичкоковским мекгафиновским и архиплот структурама“, на шта ћу се посебно осврнути и то са нарочитим задовољством. Овде спада и безобразлук о антијунаку који постаје прави херој док воза лешеве, у исто време кад на Кошарама гину наши прави хероји. Све је то једна провидна антисрпска ујдурма са циљем да се по сваку цену траже и проналазе српски злочини, плаћена и организована из иностранства, коју Јевтић тумачи на себи својствен начин: боље је да ми сами, о свом трошку, стварамо слике о злочиначкој Србији, него да то чини Анђелина Џоли и неки из девете руке. Боље је и здравије да ми сами пљујемо по себи и са тим идемо у Кан, јер смо, боже мој, озбиљна земља, о којој брину он, Јевтић, и његови ментори. Кад већ не брину надлежни.

СТВАР СА ТЕРЕТОМ НИЈЕ СЛУЧАЈНА  Министарство културе је своју обавезу, коју прописује важећи Закон о култури (у смислу чланова 38, 79 и 80), схватало широкогрудо и није му падало на памет да се меша у одлуке ФЦС, чак ни онда кад су оне биле незаконите. Овом министарству је свакако познато да је у циљу остваривања друштвеног интереса у установама културе (а ФЦС је једна од њих 41) исти Закон о култури у својој последњој новели од прошле године, прописао Уметнички, Програмски и Стручни савет и одредио им надлежности. Сходно истом закону, ова колективна тела, која би требало да су састављена од врхунских стручњака, прописује и Статут ФЦС. Све ово је законодавац предвидео да би се остварио речени друштвени утицај, између осталог спречио и сукоб интереса. Упркос томе, Управни одбор ФЦС још 16. децембра 2016. игнорише ову одредбу закона и једноставно укида Стручни и Програмски савет – слушајте, молим вас: „због веће оперативности и ефикасности у раду“! – те преузима све њихове надлежности, а Уметничком савету формално додељује саветодавну функцију, мада му не пада на памет да га уопште формира до дана данашњег. Тако је на очиглед Министарства елиминисан сваки облик друштвеног утицаја и директно прекршен закон. Да су постојала оваква тела, тешко би се Терет финансирао из џепа српског пореског обвезника и ишао у Кан да се тамо суочава са српским злочинима. Нашао би се неко ко би рекао чекајте, шта радите бре?

Укидањем програмских тела због веће оперативности и ефикасности у раду (овако примитивно и бахато није владао ни Коџа Милош!) отворио се неограничен простор за непочинства сваке врсте. Док је директор ФЦС шаком и капом делио огроман народни новац пројектима блиских му интересних група попут филмова Терет и Вазелин (скандалозан, милионски инвентар доносимо у следећем броју „Печата“), мешао се у сваку боговетну ствар, вршио притисак на сва тела седећи упорно на састанцима „независних“ комисија, председница Управног одбора себи је дозволила да се нађе у нечувеном сукобу интереса, јер је новац за филм, тридесет милиона, јавно и пред очима тог истог Министарства, доделила – свом сину! У ранијој прилици, дала му је већ два милиона да боље развије исти пројекат! У одлукама које је потписала и чије факсимиле овде доносимо било је посла не само за министра него и за тужиоца, јер се у свему не могу игнорисати елементи кривичног дела (члан 2 Закона о Агенцији за борбу против корупције, члан 63, став 14 Статута ФЦС и друга подзаконска акта). Стога су сменом Наде Поповић Перишић са места председнице Управног одбора ФЦС, без образложења, чак и са покушајима забашуривања ове одлуке Владе истеком Перишићкиног мандата (у чему је, наравно, предњачио „Блиц“), право и закон поштовани само делимично.

КУВАЊЕ ЧОРБЕ Нова афера, проистекла из исте праксе, избила је у ФЦС још док се Јевтић суочавао са српским злочинима по Кану. Председник новоформиране Комисије за финансирање пројекта са националном темом, филмски редитељ Жарко Драгојевић, поднео је неопозиву оставку на даљи рад у овој комисији. Како наводе „Вечерње новости“ од 18. маја, Драгојевић је у прелиминарном изјашњавању увидео да пројекат Дјеца Козаре, о страдању српске деце, сценаристе Арсена Диклића и редитеља Лордана Зафрановића, нема већинску подршку петочлане комисије, а и према „Танјугу“ „разлог је недовољна подршка пројекту Дјеца Козаре“. „Није ми преостало друго него да се из моралних и професионалних разлога повучем“, каже Драгојевић. „Сматрам да су Дјеца Козаре вансеријски сценарио, од којег вам док га читате застаје дах, и који би, ако би био реализован, уверен сам, засенио готово све оно што је до сада виђено на тему Другог светског рата. И то не само у српском и бившем југословенском филму, него, усуђујем се рећи, и европском“, објашњава Драгојевић, истичући да Дјеца Козаре јесу ушла у најужи круг и да се још одлучује, али да ће тај пројекат на крају вероватно бити губитнички, јер му гласање неких чланова Комисије личи на „кување чорбе“.

О чему се, заправо, ради? У каквој је вези нова афера са праксом Бобана Јевтића по свим, а нарочито – националним питањима. Из непосредних извора сазнајем да је, пре одласка у Кан, Јевтић сазвао дотичну комисију и одржао јој уводно слово о принципима и начину рада, у којој је рекао да баш нема неке нарочите дефиниције филма са националном темом, за коју ФЦС расписује конкурс и да је „све ствар Комисије“, па се може догодити, на пример, да ова средства добије и филм попут Терета, јер би, цитирам, српски злочини такође могли да буду национална тема, што је изазвало одобравање неких чланова комисије, коју су сабрали и именовали Јевтић и Перишићка.

Дефиниција, међутим, постоји и то није и никада није ни била „ствар Комисије“. Према званичном сајту ФЦС, „под националном темом подразумева се пројекат који обрађује догађај од националног историјског значаја; који се бави животом или делом особа значајних за националну историју; или пројекат који на инвентиван и креативан начин третира тему из националне актуелне стварности с циљем очувања националног културног идентитета“. Никакве дилеме нема и никакав додатни труд комисије овде није потребан, осим ако сам Јефтић није сматрао да је могуће редефинисати „националну тему“ у духу Терета, што је и био додатни разлог Драгојевићеве оставке. Комисију је, по обичају, формирао сам Јевтић, углавном од истомишљеника, она је добила одређене задатке и то је био главни разлог Драгојевићеве оставке. Изгледало је да су, барем у иницијалном тренутку, Дјеца Козаре остала у бубњу, што би се вероватно на крају и догодило да јавност није алармирана и оставка није покренула друштвену дебату. Ево неких гласова из те јавне расправе са друштвених мрежа: „Часно од човјека који подноси оставку, срамота за све нас!“; „Чин оставке господина Драгојевића је чин часног човека, који не жели да учествује у намештању резултата конкурса“; „Ово чак личи на лош виц – да један Хрват хоће да сними филм о српском страдању, а Срби му не дају?! Можда је НАТО и требало да нас докрајчи“.

Добро је да је поведена ова јавна расправа, мада она, различитим поводима, не јењава од оснивања Филмског центра Србије. Потпуна приватизација и монополизација агенције којој је поверено руковођење кинематографским пословима у нашој земљи спроводи се често на незаконит начин, што се у потпуности поклапа са суновратом српског филма То је суштина критике на коју још нема одговора. То је суштина и саме Драгојевићеве оставке: стил руковођења који се спроводи пред очима „надлежног другостепеног органа“ (Министарства културе) генерисаће непрестано исте проблеме, док се нешто не промени у систему.

ДУБОКО ПОГРЕШАН КОНЦЕПТ Национални савет за културу Србије је на овај проблем још давно указао: „Филмски центар Србије је од свог оснивања (изведеном на веома проблематичан начин) па све до данас остао у некој врсти организационог провизоријума. Основни разлог овоме јесте чињеница што у тренутку самог оснивања ова установа културе није уређена на целовит и законом прописани начин. Филмски центар Србије није оспособљен за обављање комплексних стручних и креативних послова из области филма и кинематографије које Закони о култури и кинематографији пред њега постављају и културна јавност оправдано очекује. Многи проблеми у раду Центра, све афере кроз које је пролазио, и пролази, посебно када су у питању конкурси за финансирање пројеката, рад конкурсних комисија и расподела средстава, проистицали су, а и данас проистичу из ове чињенице.“

Јасно да јасније не може бити. И спорно учешће у Кану и скандал са Дјецом Козаре само су нова показне вежбе истог, старог, дубоко погрешног концепта. Ако се нешто не измени у структури ФЦС афере ће се неминовно низати: сукоб интереса и коруптивне метастазе биће уграђена тема, а невидљиви филмови стална појава, као што ће се видети у следећем броју „Печата“.               

[/restrict]