Почетна / Колумне / Влажни сни једног доцента

Влажни сни једног доцента

Зашто нам неки желе политичку судбину послератне Немачке и зашто се стално праве паралеле с пропалом нацистичком државом чак и када су они који их праве свесни погрешности тих аналогија? Такав став није имао ни Милан Недић. Он је окупацију прихватио као нужно зло, а они је призивају као највеће добро

Има у Новом Саду један социолог што ради као доцент на Филозофском факултету. У слободно време воли да сањари и да о својим влажним сновима посредством једног београдског дневника информише ширу јавност (мада је тираж тих новина неправедно мали). Пре нешто више од годину дана тај младић је налетео на информације о малој етничкој заједници у Кини које су му распалиле машту још оптерећену пубертетским опсесијама. Укратко, читајући о чарима живота припадника народа Мосуо, код којих девојчица чим уђе у пубертет добија своју спаваћу собу која може да се посећује како се коме ћефне, али мора да се напусти пре зоре, и који не знају за појам породице, моногамије и остале норме до којих затуцани Срби још држе, Алексеј Кишјухас је помислио да би у таквом друштву и за њега било некаквих шанси. Расписао се Кишјухас, руке му саме лете, о рају у којем нема „попова и политичара који дробе о ’породичним вредностима’ по сопственом или конзервативном узусу“. И не само то! Тамо се и странци, како пише Кишјухас, „по три-четири дана преврћу у кревету са женама ових људи“. Савршен модел за Србију по Кишјухасу употпуњује чињеница да у том свету „зреле полне аутономије и друштвених слобода“ мушкарци нису дискриминисани, него је „управо супротно“. Како је написао, мушкарци су тамо „релативно равноправни припадници заједнице“.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Prevelika vaznost se daje jednom nitkovu.




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *