Почетна / Култура / Витештво Ђуровића

Витештво Ђуровића

Поводом књиге Милоша Јевтића Поетика медицине – разговори са Александром Ђуровићем, НМ „Либрис“, Београд, 2017.

Ђуровићи су однекуд из Црне Горе, али је Александар растао у Сарајеву. Када је Серебихом (Самосталном Радњом Бранка и Хамдије) харао овај двојац. Угледном судији Ђуровићу, оцу Александровом, који је показивао недопуштену самосталност у суђењу, ваљало је скршити рогове. У социјализму са људским ликом могло се све критиковати осим Тита. А судија Ђуровић је, причало се, баш Титу писао извесна писма. У таквим приликама нађе се увек и неко женско, дотична кућна пријатељица, велико ухо Удбе, да дојави шта треба.
Таман када је Александар дорастао до студирања и кошарке, када се уклопио у такозвану сарајевску рају, ухапсили су му оца као симетрију за похапшене исламисте. И проказали породицу.
Ту почиње права грчка драма коју је Александар фасцинантно описао у књизи одговора Милошу Јевтићу. Књига се необично зове „Поетика медицине“. Подвижништво Александрове мајке у борби за синове било је узвишена мисија.
Она прелази у Београд, а са Александром који је попустио у студирању, она, дипломирани лекар, изнова „студира медицину“, да би га приволела да ради.
Да ствар добије размере праве грчке трагедије, Александров млађи брат изврши самоубиство, готово понављајући очев чин (отац се у затвору, како се то каже, обесио о радијатор). Александар Ђуровић је ову драму испричао сустегнуто, аскетски, са истинским књижевним даром, нарочито у њеном првом делу. Он пише и поезију, и то добру.
Када сам из интензивне неге са Института прелазио на ВМА, на рехабилитацију, екипа др Ђуровића изашла ми је у сретање. Са доктором Ђуровићем се нисам познавао. Али се познавао мој другар Милан Тасић, који је у целој овој ствари чинодејствовао. А после ме скоро сваки дан обилазио и био ми велики ослонац и подршка.
Када сам први пут видео Александра Ђуровића, у униформи морнаричког официра, онако високог, витког и усправног, сетио сам се чувених Змајевића из Котора (о којима и Ђуровић пише), који су каријеру текли у Русији код Катарине Велике. На једног од њих, изразитог Динарца, личио је овај српски официр, који увече у кревет одлази врло рано, а ујутру се још раније диже.
Много јутро у болници сам дочекао тако што се из дубине ходника почиње назирати Ђуровићева силуета, дугог, меког, лаког корака, који долази до мог кревета, тихо ме поздрави и пита како сам. То ме је такође знало ободрити. Истина, на нашем одељењу лежала је и Ђуровићева мајка; те је он тако нас двоје обилазио.
Шта је Ђуровић све урадио на Клиници за рехабилитацију, читајте у већ поменутој, ванредно писаној књизи. А ја ћу овде само да поменем једну његову иновацију. Присуствовао сам тзв. породичном конзилијуму. На једном зиду исцртана је мапа мојих болести. А у болестима сам богат. Главни лекар, др Илић, на тој мапи објашњава шта је шта. Слушајући међу својим најближима, међу докторима и сестрама, то веома делује на овакве као ја. Толика пажња и сва та лица учинила су да се ја, који сам, како старим, све лакши на сузу, расплаках. Није ми жао.
Сузе ће а не лепота спасти свет. Докле можеш да плачеш, дотле си жив.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *