Почетна / Интервју / ВИКТОР ЛАЗИЋ: ДВА СРБИНА – ТРИ ПАРТИЈЕ, А КОД ЛАЗИЋА: ХОР!

ВИКТОР ЛАЗИЋ: ДВА СРБИНА – ТРИ ПАРТИЈЕ, А КОД ЛАЗИЋА: ХОР!

Како је изрека „Пловити се мора, живети не!“ у једној српској породици преведена у завет да је служење књизи заправо богомдани животни смисао, и како је то уверење, неговано у чак девет генерација, судбински помогло стварање два београдска музеја – Музеј књиге и Музеј српске књижевности

Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Милан Тимотић

Виктор Лазић (1985), књижевник и адвокат, осмислио је јединствен пројекат: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат (чији је и председник) у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Провео је укупно десет година на путовањима по свету и „систематски“ обилазио осамдесет земаља на четири континената, откривајући пределе и људе, пишући репортаже, али и стварајући мрежу контаката и сакупљајући вредне и ретке књиге и предмете за музеје које је отворио у Београду.

Адлигат је невладино, непрофитно удружење грађана, које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње. Шта значи име удружења и колико је оно повезано са дубљим смислом ваше делатности?

„Адлигат“ је стара латинска реч, која је доспела у већину језика непромењена. Она означава више, најчешће разнородних књига, укоричених у исте корице. За нас је то симбол више генерација, више култура и народа под једним кровом, налик различитим књигама спојеним у једне корице. Дубљи смисао је потрага за знањем и баштињење знања, јединство у богатству различитости.

Темељ ваше институције чини Библиотека Лазић, званично основана 1882. године у Војводини, која, како смо обавештени, постоји већ девет генерација! У народу коjeм историјске околности никад нису дозволиле да се сабере и дуже времена проведе у миру, у народу подвргнутом многим дисконтинуитетима, то је право чудо. Како је чудо постало могуће?

Ни библиотека моје породице није провела претходна три века у миру, напротив. Историјат моје породичне библиотеке право је огледало историје нашег народа. Периоде просперитета више пута су пратили периоди скоро потпуне деструкције. Заиста, може се рећи, чудом, библиотека се, као уосталом и сама породица, и наш народ, неколико пута дизала из пепела. Сада је то, уверен сам, најтрајнија српска породична библиотека, која је опстала плаћањем високе цене. Навешћу само да је мој прадеда Лука Лазић у Првом светском рату своје највредније књиге, ушивене у гуњ, носио пешице преко Албаније. И није успео да те књиге спасе, пошто су Италијани торпедовали брод у којем се налазио – једва је и живу главу извукао. Међутим, на Крфу Лука је наставио не само да се бори већ и да сакупља књиге. Сада је значај његове збирке српске ратне штампе толики да је дигитализацију организовала Британска библиотека! Мој деда Милорад Лазић је са својим оцем Луком био приморан да већи део библиотеке закопа испод винограда, како је не би разнеле комунистичке власти… Може се рећи да је библиотека опстала захваљујући пре свега љубави и упорности њених власника, уз непрекидну Божју помоћ.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *