Троазбучна књига о вишевековној историји

Лукачев роман има помало и од тзв. мале и тзв. велике историје: личне повести протагониста рукописа просторно и временски су надовезујуће и својим основним значењем уткане у општу историју турбулентне и жртвене егзистенције Срба на међи три религије

Нови роман једног од најпродуктивнијих савремених српских књижевника, Рајка Лукача, књига је на порозној граници између фактографије и фикције. Троделне композиције, чије делове чине поглавља насловљена називима трију писама српског језика кроз новију историју („Арабица“, „Латиница“, „Ћирилица“), он обухвата крајеве северне Босне, Босанске Крајине и Баније, из чије историје преузима оне наративе који могу представљати значајан део трагике српског народа. Ове „рукописе“ прате коментари надређеног приповедача у курзиву, чиме се и графички одвајају делови текста који треба да служе различитим појединачним функцијама а једном заједничком, колективно-историјском циљу.
Отуда у овом роману има помало и од тзв. мале и тзв. велике историје: личне повести протагониста рукописа просторно и временски су надовезујуће и својим основним значењем уткане у општу историју турбулентне и жртвене егзистенције Срба на међи три религије. Ово тројство азбука и повести, које обједињује један исти прибор којим су написани (отуда и наслов, Дивит и рукописи), није заиста и симетрично пошто готово две трећине текста заузима први део, „Арабица“, односно аутобиографски спис градишћанског пророка Хасана ефенди Гајбије, историјске личности на чије су турбе у Старој Градишки локални муслимани дуги низ година ходочастили. Друга два рукописа, „Боја туђе крви“ монахиње Анастазије Комоговинске, односно дводелна „Книга“ монаха Генадија Моштаничког, иако би композиционо требало да имају исту важност као и Гајбијин, ефективно остају у његовој сенци. Разуме се, ова диспропорција се може правдати чињеницом да је и сам дивит испрва био у Гајбијином власништву, те да је његов живот писара и високог чиновника на двору неколицине султана претежније приповедно штиво у односу на животе двоје монаха „из народа“, али то не мора бити сасвим једнозначно јер се судбином дивита обухвата својеврсни тоталитет српског страдања: испрва исписујући живот једног потурчењака, а самим тим и живот Срба под Турцима, дивит ће послужити да опише борбу славонског православног свештенства против унијаћења, да би, потом, њиме приповедачи сведочили и о преломним временима око Првог и Другог српског устанка. Коначно, за време НДХ дивит присилно тамнује у канцеларији Анте Павелића, да би своју историју завршио као вредан експонат у кабинету Ј. Б. Тита. Из ове констелације види се нескривена амбиција аутора да пишући о историјским приликама на крајини Босне и Славоније каже нешто важно о ширем историјском ходу народа. У том контексту уломци фактографије који су унети у роман нису само инструктивно одабрани заплети које треба уметнички надоградити већ се и унутар тих сижеа умећу делови биографија других историјских личности: везира из породице Ћуприлић, Доситеја Обрадовића, митрополита Стратимировића, Вука Караџића и Филипа Вишњића. Зато је оправдано рећи да је тек дивит и његова историја онај основни кохезивни фактор текста. Писарски прибор је симбол једне протежуће и јединствене историје која мења своје приповедаче остајући верна свом унутрашњем смислу – јер то је једина могућа историја српског народа. Међутим, да ли дивит, макар и као одуховљени предмет, има снагу да универзализује три типске, али ипак индивидуалне повести?
У начелу да, јер све у овом роману, макар на нивоу мањих делова, прецизно је замишљено, поетички тачно и формално довршено, али ипак остаје непријатни утисак недостатности приповедачке изведбе. Најбољи пример за то је симболички врло богат почетак романа (рукопис пророка Гајбије откривају територијалци славонског села Богићевци марта 1992), који напослетку остаје нереализован јер се оквирна прича не завршава већ увире у структурно неравноправно распоређене фрагменте који тек у једној надоградњи, уз доста читалачког и интерпретаторског напора, постају целина. Симболика рукописа откривеног у грађанском рату уступила је место симболици дивита, што би требало да сугерише како је од догађајне, а затомљене историје још важније ко и како о њој пише. То све, разуме се, не значи да је пред нама лоша књига, напротив – издвојено гледано све три повести у Дивиту и рукописима на свој начин су значајне и уверљиве – али као целина остају само оно што им је аутор (аутопоетички и иронично) и наменио у поднаслову: „Грађа за један лијеп српски роман“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *