Шта је нешто?

У шта смо то угазили пошто смо, „можда први пут, дубоко загазили у нову фазу разговора о коначном решењу за свеобухватну нормализацију односа Србије и Косова“, и ко у име Александра Вучића изговара оно што он сам још не сме – Ана Брнабић или Ивица Дачић?

Па, изгледа да је у недељу 24. јуна напокон почело оно што одавно знамо да је једном морало да започне, и само још не знамо како ће се завршити, а може да се, с углавном безначајним нијансама, заврши само са штитом или на њему. Бриселски дијалог Београда и Приштине, наиме, састанком је председника Србије Александра Вучића и самозваног Косова Хашима Тачија ушао у своју последњу, такорећи, терминалну фазу, која има да се оконча у првом делу следеће године.

ЖУРБА И ЊЕНИ УЗРОЦИ Да се убрзава процес од кога зависи будућност Србије – јер би за одрицањем од Косова и Метохије неумитно уследило и гушење Републике Српске, и окретање леђа Русији, и, коначно, улазак обогаљене Србије у НАТО, у супротном нам пак следи тешка борба за наше државне и националне интересе – сведочи већ и саопштење из кабинета ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини, у коме се наводи да су „висока представница и председници имали интензивне и продуктивне разговоре о оквирима за споразум за свеобухватну нормализацију односа две стране. Договорили су се да интензивирају рад у наредним недељама“.
[restrict]

Сведочи о журби и шеф српске дипломатије Ивица Дачић – „Европској унији се жури да заврши дијалог између Београда и Приштине“ – па и приштинска „Коха диторе“ која наводи да ће „представници Косова и Србије имати на располагању мање од године за постизање споразума“, и цитира шефа кабинета Хашима Тачија Бекима Чолакуа, који каже да ће „наставак дијалога у финалној фази бити врло интензиван“ и „сви знају да дијалог треба да се оконча (…) у периоду од шест до осам месеци“.

Нешто слично је иначе, судећи по писању листа „Данас“ од пре мало више од месец дана, закључено и на састанку земаља Квинте (све наши пријатељи: САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) у Вашингтону, када је „речено да је крај ове или почетак 2019. рок да Србија прихвати споразум који би омогућио чланство Косова у Уједињеним нацијама“.

У сваком случају, констатоваће „Дојче веле“, „оно што јесте извесно после овог састанка Вучића, Тачија и Могеринијеве у Бриселу, јесте да се сада, можда први пут, дубоко загазило у нову фазу разговора о коначном решењу за свеобухватну нормализацију односа Србије и Косова“.

Чему оволика, изненадна премда не и изненађујућа журба? Каже Ивица Дачић, Европској унији се жури и „то није тајна, али је тајна зашто се инсистира на томе. Следеће године у ЕУ су избори, мењају се састави (Европске) комисије, и питање је да ли ће Могерини остати на месту на коме је сада“. Слично ће и „Коха диторе“ – „То је зато што се стреми да се споразум постигне у оквиру садашњег мандата структура Европске уније“ – а и споменути шеф кабинета Чолаку, када каже да „сви знају“, додаје и да сви знају да је онај период од шест до осам месеци нама битан зато што је битан Европској комисији којој се наредне године завршава мандат а одржаће се и избори за Европски парламент. „Ако се изгуби овај моменат, плашим се да ће се после тога ствари много компликовати и отежати“, додаје Чолаку, а пажљивији читаоци „Печата“ можда ће се сетити да је средином прошлог месеца сличну жељу за журбом, из истоветних разлога, исказао и словеначки посланик Европског парламента Игор Шолтес, рекавши да „Србија треба да покуша да реши сва најкритичнија питања до октобра и новембра ове године, јер ће касније бити много теже због избора у Европском парламенту.“

При чему, наравно, не смемо изгубити из вида ни ширу слику, а у њој су америчка настојања да протерају малигни руски утицај са Балкана, и споразум о имену Македоније који Северној Македонији треба да омогући улазак у НАТО, а све у циљу заокруживања америчке контроле над нашим просторима; уосталом, рећи ће то ових дана сасвим отворено пред америчким Сенатом Вес Мичел, помоћник америчког државног секретара, „САД повећавају ангажман на Западном Балкану“ – споменуо је директно и македонско-грчки случај, „интензивирали смо и комуникацију са Србијом и Косовом. Промовишемо и реформе у Босни и Херцеговини“ – а све то због, а због чега би друго, руског мешања.

Што ће рећи да предстојећа тумбања у Европској унији нису основни узрок журбе, него се претпоставља да би у релативно скорој будућности могла да представљају препреку у остваривању америчких стратешких циљева, па их зато – споменуте турбуленције унутар ЕУ – и треба предухитрити коначним решењем у виду споразума Београда и Приштине.

Што нама пак говори да журити никако не смемо, јер ако се заступницима крње косовске независности толико жури, треба ли нама јаснијег знака да морамо да успоримо колико год је то могуће?

Ангелина Ајхорст

АНГЕЛИНА АЈХОРСТ Премда то неће бити нимало једноставно, јер, сва је прилика, с најављеном журбом већ се кренуло. Пишу „Вечерње новости“: „Директорка Одсека за западну Европу, западни Балкан и Турску у Европској служби за спољне послове, Ангелина Ајхорст, биће кључни посредник у наредној фази дијалога Београда и Приштине. Њен задатак ће бити да убрза и интензивира разговоре између представника српских власти и привремених институција на КиМ, као и спровођење постигнутих договора. План је да она у наредним месецима буде у сталном контакту са председником Србије Александром Вучићем и Хашимом Тачијем, по принципу ’шатл дипломатије’, тако што ће учестало путовати на линији Брисел–Београд–Приштина и покушавати да усклади ставове двеју страна. Ти састанци ће некад бити јавни, али ће се понекад одвијати и далеко од очију јавности.“

Додаће „Новости“ и да „Холанђанка Ајхортова, по нашим сазнањима, досад није била наклоњена ставовима Београда“, а то се може наслутити већ и летимичним прегледом њеног налога на твитеру. Не само што она ту ретвитује илустрације с Косовом као независном државом и што изражава пуну подршку НАТО-у и америчком генералу Куртису Скапаротију, који се овде прославио признањем да читав српски народ представља проблем, него ће на твитеру Ангелина Ајхорт констатовати и да је бивши ЕУ посредник за ово питање Роберт Купер „потпуно у праву у свом тексту у коме објашњава зашто је 10. годишњица независности добар тренутак за Косово да погледа унапред“, при чему Купер у овом тексту, који Ајхорстова тако одобрава, каже и да је „дијалогом Београда и Приштине Косово ступило у свет дипломатије као независна држава“.

Тако да је бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери очигледно потпуно у праву када каже да „кључне светске силе“ – мисли при томе, додуше, само на западне силе, а оне више нису једине које су кључне, но добро – „немају намеру да Србију третирају поштено или да буду неутралне у решавању косовског питања“.

АЛБАНСКА ОЧЕКИВАЊА Додаје Монтгомери и да је „апсолутно“ тачно да су „САД и кључне земље у ЕУ више деценија уназад обликовале свој став о Косову и Босни, и немају ни интерес, ни жељу да га мењају“.

Па отуда и тврдоглаво непопустљив став косовских Албанаца – не зато што је само њихов него зато што је то став њихових покровитеља – који је у Бриселу овог пута изразио Хашим Тачи када је рекао да се платформа његове (њихове) стране не заснива „нити на подели, нити на размени територија“, већ на „признавању пуне независности Косова уз обезбеђивање пуног поштовања права Срба на Косову и то по највишим ЕУ стандардима“, при чему ће, додао је, Заједница српских општина бити формирана по Уставу Косова и биће без извршних овлашћења, дакле, такорећи, пука невладина организација.

Како је – поново, исправно – сумирао Вилијам Монтгомери, косовски Албанци „немају намеру да учине неке значајније уступке“, а „кључни међународни играчи у томе их охрабрују“.

СРПСКЕ ДИЛЕМЕ Имајући све ово у виду – од пристрасне ЕУ посреднице за коју је косовска независност готова ствар, до тоталне неспремности друге стране за трагањем за било каквим суштинским компромисом, уосталом, ништа ново, тако је било и у време Ахтисарија – поставља се оправдано, премда само реторичко питање, шта ми ту уопште и даље тражимо, то јест шта очекујемо да ћемо добити?

А опет, пошто смо већ у дијалог ушли из њега очигледно не можемо тако лако да изађемо, па ако ништа друго, морамо макар да се правимо да нешто и очекујемо и да у дијалогу и даље учествујемо.

Неминовно подозрење, међутим, изазива чињеница да се у завршну фазу дијалога ушло а ми – српска јавност – уопште не знамо шта је тренутно на столу и о чему се конкретно преговара и на који начин. А о нечему се конкретном ваљда разговара, јер, да није тако, не би се најављивали интензивирање преговора и шатл дипломатија Ангелине Ајхорт.

А нарочиту забринутост немогуће је избећи због тога што, и даље, ми заправо не знамо каква је, уопште, српска позиција и где је она црвена линија испод које наши преговарачи не намеравају да оду.

Председник Србије Александар Вучић каже – тврдећи да „сада немамо ништа, јер смо то ништа ’добили’ 1999, 2004, 2008, 2010…“, што је нетачно макар утолико што смо 1999. ипак добили и Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација а она је и даље на снази, а са њом и формални суверенитет Србије над Косовом и Метохијом – каже дакле Вучић: „Оно што тражимо је да имамо нешто, а не ништа.“

Слично ће и шеф дипломатије Ивица Дачић: „Ми нисмо у позицији да имамо све, па ћемо нешто да изгубимо. Ми смо у позицији да немамо ништа и да гледамо да ли ћемо нешто успети да спасимо и постигнемо бољи резултат.“

Да ли су српску јавност тиме почели да припремају на своје попуштање у наше име? Па да било шта прогласе за нешто. Другим речима, шта је то нешто које спомињу и Вучић и Дачић? Укључује ли то, или не укључује, оно што је Вучић већ одбио 2013. године, улазак дакле Косова у Уједињене нације који је и сада на столу?

ОПРЕЧНИ СТАВОВИ БЕОГРАДА Из Београда, с тим у вези, са скоро па највиших и скоро па равноправних позиција, стижу две сасвим опречне најаве.

Премијерка Ана Брнабић: „Косово је било Србија. Тачка. Сада морамо наћи компромис. Србија никада неће признати независно Косово. То не би био компромис. А када бисмо и даље инсистирали да Косово припада Србији, компромис не би био могућ.“

Вицепремијер и шеф дипломатије Ивица Дачић: „Апсолутно су неоправдана очекивања да ће Србија сада да дозволи чланство Косову у УН. Србија то никада неће урадити.“

Ако икаква координација постоји међу нашим највишим званичницима о нашем најважнијем државном и националном питању, једно од њих двоје – да ли Ана Брнабић или Ивица Дачић? – у договору с Александром Вучићем сад говори оно што сам Вучић још не жели или не може. Или то чине обоје? Зашто, да би збунили противника? Премда највише збуњују нас.

У сваком случају, Вучић након састанка у Бриселу најављује да ће се „у наредном периоду обратити нацији“ – то, додуше, најављује још од прошле године, а ево, дођосмо и до краја јуна па ништа – и да ће то учинити када буде видео да ли има шанси да се направи компромисно решење, што ће изгледа бити и тренутак у коме ћемо сазнати шта је то, уопште, што он сматра компромисом, односно да ли је својим ставом ближи Ани Брнабић или Ивици Дачићу.

Но све и ако је – не дај боже, разматрамо сад најгору варијанту – склонији премијерки него њеном заменику, то не значи и да је унапред све изгубљено. Не само зато што „Дојче веле“ на албанском језику – цитирајући Хашима Тачија који каже „али чак и ако не постигнемо договор, стране морају да живе у миру и сигурности“ – наглашава да је Тачи тиме „први пут јасно указао да би договор чак могао и да пропадне“, што је доза опреза која није обесхрабрујућа, напротив.

Али није све унапред изгубљено и зато што сам Вучић најављује да се неће питати само он: „Нећу ништа потписивати, већ ћемо ићи пред народ. Нико не треба да се плаши самовлашћа и доношења одлука без подршке народа.“

А питаће се и Руси, наиме, мораће да буду питани, зато што ће евентуално чланство Косова у УН морати да прође (или да не прође) и кроз Савет безбедности УН. Поново „Дојче веле“: „Александар Вучић додаје и да је за постизање било каквог компромиса неопходно укључивање и великих сила. Председник Србије је у својим изјавама пред састанак помињао ’заинтересованост’ Москве за финализацију процеса дијалога Београда и Приштине.“

Зашто би Александар Вучић призивао помоћ Руса – подсећамо, управо је то учинио приликом боравка у Москви, на паради за Дан победе – ако намерава да учини оно што желе Американци? А опет, забога, шта је нешто, и зашто Вучић тврди да немамо ништа иако нешто већ сада имамо?

Тек, док се ова дилема не разреши, знаћемо да још није дошао онај тренутак за који се искрено надамо да никада неће ни доћи. Тренутак у коме ћемо морати да се молимо да Руси, ипак, буду већи Срби од Срба, јер нам је то једина преостала нада…      

[/restrict]         

Један коментар

  1. Vučićev unutrašnji dijalog o Kosovu pred svršen čin Briselskog sporazuma kada u završnici predaje KiM

    ŠTA JE NEŠTO (tzv. ZSO) Vučićeva mantra da zamajava Srbe dok u Briselu predaje kompletno teritoriju KiM albanskim muslimanima. To “nešto” – ZSO – će biti Vučićev KOMPROMIS sa Albancima za potpisivanje pravnoobavezujuće sveobuhvatne normalizacije odnosa, a za albance ulaznica Kosova za članstvo u UN? Hašim Tači će predati Vučiću STATUT RADA ZSO (interno opštinski akt kojije izradila kosovska skupština), Vučić će primiti statut rada i euforično proglasiti da je Srbija dobila ZSO (nešto) – potpisaće dokumente o sveobuhvatnoj normalizaciji, i Kosovo je završena priča (predato-izgubljeno za na veka).

    NAKON TOGA – normalizacije odnosa – Kosovu su otvorena vrata za članstvo u UN, Unesko, vojsku… Srbija to ne može da zaustavi!

    ŠTA JE ZSO? Vučić u dogovoru sa Tačijem ispred Srpskih opština dodao prefiks-izum ZAJEDNICA – Z-SO koja će upravljati po zakonima i Ustavu države Kosovo po Briselskom sporazumu 2013 god – ali to nikada u Srbiji ne govori narodu – krije Briselski sporazum (ne dostavlja ga narosnoj skupštini na debati). I Briselskim sporazumima 2015 god utvrdjeni su principi rada i nadležnosti ZSO po zakonima i Ustavu Koasova, kada je Marko Djurić euforićno izjavio da je Srbija pobedila sa 5:O (!)?

    OTKUD SADA u finalizaciji BS transparentni zahtevi Vučića da Srbija nije dobila ZSO, da Kosovo neće da sprovede dogovoreno? TO ZNAČI DA POSTOI DOGOVOR Vučića i Tačija da se ZSO ostavi za kraj (kao alibi Vučiću) za potpisivanje pravnoobavezujuće sveobuhvatne normalizacije: Vučić jedini najpametniji Srbin u istoriji koji je rešio Kosovo izdajom kosovskih Srba i predajom teritorije KiM!!! …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *