Почетна / Фељтон / Срби и југословенска идеја

Срби и југословенска идеја

У рукама Беча, са средиштем у Загребу, југословенска идеја била је средство покоравања Срба и продора хабзбурговаца ка југоистоку; у рукама Београда, она је могла да разбије Хабзбуршко царство и помогне остварење идеје ослобођења и уједињења српског народа

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као догађај од важности за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“.
Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Почевши од средине 18. века, како примећује Питер Берк, нација се одређује као, пре свега, језичка заједница. То су тврдили водећи европски и, нарочито, немачки писци 18. и 19. века, жељни да превазиђу древне верске поделе и мржње, какви су били Јохан Готфрид Хердер, Јохан Готлиб Фихте, Фридрих Шлегел. У духу просветитељске тежње за поправљањем положаја најширих слојева, али и романтичарске жеље за изворношћу и аутентичношћу, за књижевни стандард и за главно упориште националне свести, узимао се народни језик.

Порекло југословенске идеје

Од преломног доба Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, и српска национална идеологија се, од верске припадности, окреће ка народном језику. Био је то почетак напуштања модела „заветне нације“, као морално-историјске заједнице култа, предања и сећања. У томе је пресудан био утицај немачке културе, кроз реформе Марије Терезије којима је, како је то убедљиво показао Мита Костић, културна оријентација Срба усмерена према средњоевропским узорима, кроз Доситејева животна искуства, или кроз савете Вуковог пријатеља Јернеја Копитара. Слично немачком обрасцу, Доситејева и Вукова секуларна национална реторика била је срачуната на превазилажење древних мржњи и сукоба, и на обједињавање „Срба три вере“ који су, како је Доситеј писао, живели између Дунава и Јадрана. У Писму Харалампију, насталом у Лајпцигу 1783, он је тврдио да су „славеносерпским језиком“ говорили „житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кроме мужâ), славонијски, сремски, бачки и банатски“. Њима је сада требало дати заједнички књижевни језик. Распростирање српског језика на сличан начин је описао и Вук Караџић. Доситеј и Вук писали су о области штокавског наречја. Да је штокавски био српско наречје, чакавски хрватско, а кајкавски хрватско или словеначко, тврдили су водећи слависти тога доба, Јозеф Добровски, Јернеј Копитар, Павле Шафарик.
Тренутак у коме су Људевит Гај и Илирски покрет усвојили штокавско наречје јекавског изговора за књижевну норму (1836) имао је пресудан значај за потоње српско-хрватске односе и југословенску идеју. У том тренутку су, у име Илирског покрета, а потом у име хрватске идеје, отворена врата за утицај кајкавског Загреба на штокавце Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине. Кључну улогу у томе је одиграла подршка римокатоличке цркве и Аустро-Угарске.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *