Савршена олуја

Да ли ће оправдани гнев због цене горива у Србији бити искоришћен против интереса саме Србије, и зашто је настављена офанзива бившег директора ЦИА-е Дејвида Петреуса на српски медијски простор?

Ех, колико би све било лакше само да Срби јесу оно што нису него, упорно, воле своју слободу и земљу и уз то размишљају сопственом главом уместо туђом пропагандом.

АНКЕТЕ О КОСОВУ Па се, према најновијој анкети агенцији „Фактор плус“, скоро двотрећинском већином од 63 одсто залажу за замрзнути конфликт на Косову и Метохији, и то упркос чињеници да се даљем замрзавању конфликта изричито противи, или само каже да се противи, странка – Српска напредна странка – која, по истој анкети, има убедљиво највећу подршку од преко 55 одсто испитаних.

При чему је још једна недавна анкета на сличну тему – Института за европске послове – показала да чак 81 одсто Срба, ако би морали или били у прилици да бирају, уместо Европске уније изабрали Косово и Метохију.

Тако да је већ и само због овога – о Уставу Србије и нашој историји да и не говоримо – сасвим очигледно да би маневарски простор за претеране уступке на Косову и Метохији морао да буде крајње скучен и безнадежно ограничен, то јест, безнадежно у односу на наде и очекивања нелегалних градитеља косовске независности да ће тај поступак дивље градње, с благословом Србије без кога се не може, бити окончан већ ове или најкасније почетком идуће године.
[restrict]

А када се на све ово дода и досадашње – кључ је у тој временској одредници – одбијање председника Србије Александра Вучића да прихвати не-папире којима је од њега тражен управо тај благослов, а само се то сада од нас тражи и око тога не може да буде попуштања, долазимо до закључка да је нашим западним противницима, које још називамо партнерима и пријатељима, насушно потребна нека врста диверзије којом ће овако неповољан распоред околности обрнути у своју корист. Што нас пак доводи и до питања да ли управо присуствујемо наговештајима да нам се спрема, што би рекли Американци, савршена олуја, нарочито дакле лоша ситуација изазвана комбинацијом неповољних (не)прилика, чији се жељени исход у нашем конкретном случају састоји у добровољном или изнуђеном пристанку на капитулацију. Говоримо о комбинацији протеста због високе цене горива, америчког овладавања српским медијским простором, и претњи оружаном интервенцијом на северу Косова.

ЦЕНА ГОРИВА Када је о гориву реч, бес и незадовољство оправдани су таман колико се његова (пре)висока цена не може оправдати релативном ниском ценом, на пример, хлеба или струје.

Ово се нарочито односи на дизел гориво, чија је просечна цена у протекле две године увећана за 26,14 динара по литру (19,12 одсто), а нарочито у последњих месец дана током којих је цена порасла за 6,23 динара по литру. А узрок томе је, пре свега, пораст акциза, дакле, државни намет.

Па је због тога просечна цена дизела у Србији од 1,38 евра по литру већа не само од његове цене у Хрватској (1,35 евра), Словенији (1,31 евра), Црној Гори (1,3 евра) и Мађарској (1,27 евра), о Босни и Херцеговини (1,15 евра), Бугарској (1,17 евра) или Македонији (1,03 евра) да и не говоримо, него је дизел у Србији скупљи и од Немачке (1,28 евра), Аустрије (1,26 евра) или, по стандарду нешто мање удаљене, Чешке (1,26 евра).

Ако се пак образложење за овако високе акцизе састоји у томе што би умањивање акциза пореметило буџет, онда то значи да наше јавне финансије – чијим се сређивањем актуелна власт толико хвали – нису сређене захваљујући суштинским, структурним променама какве заиста дају наду да ће нам бити мало боље у будућности, него захваљујући скидању коже с наших леђа, од умањивања пензија и плата до повећавања акциза.

Све у свему, разлози за оправдано незадовољство неоправдано високом ценом горива заиста постоје. Па би се, стога, и протести у виду блокаде саобраћајница могли учинити подједнако оправданим.

РАНД И ПРОТЕСТИ Проблем је, међутим, у раскошном потенцијалу овог и њему сличних протеста да буду (зло)употребљени. А управо се у томе и састоји (америчка) Иницијатива за алтернативну стратегију коју је РАНД корпорација израдила за потребе америчког Министарства одбране (прецизности ради, уговор заведен под ознаком W74V8H-06-C-0002), а која – ова алтернативна стратегија – обухвата „креативну употребу медија, радикализацију омладине (…) и мобилизацију незадовољних делова становништва“, све то у циљу спровођења америчких националних интереса иако рука самих САД, како се наводи, у свему томе треба да остане невидљива.

Да ли нам се управо то сада догађа? У светлу ове стратегије за коришћење туђег незадовољства зарад сопствених циљева, тако нешто засигурно не звучи незамисливо, тим пре што је слична употреба аутомобила већ виђена у догађању народа у коме је присуство споменуте невидљиве америчке руке непобитно доказано. Реч је, наравно, о догађајима у Украјини од пре нешто више од пет година, када се – писао је „Еуромајдан прес“, чији је главни донатор „Фондација ренесанса“, а њен је главни спонзор Џорџ Сорош – „неколико стотина власника аутомобила ујединило у ‘Ауто-Мајдан’ и организовало редовне изненадне препаде и протесте изван запоседнутих тргова“.

Или су ови наши протести због цене горива ипак спонтани и, ето, случајно слични протестима који су такође личили на спонтане а ипак су иза њих стајали амерички интереси и организација? Ова мала, теоретска могућност постојаће све док се непобитно не докаже супротно, али, хајде да се не заваравамо. Од овдашњег „Отпора“, преко младића који су покренули „Арапско пролеће“ у Египту да би се испоставило да су две године раније почели редовно да посећују америчку амбасаду у Каиру (случај Ахмеда Салеха о коме смо већ писали у „Печату“), па до кијевског Мајдана, све што је изгледало као спонтано није било ни мало спонтано него се прецизно одвијало по оним РАНД-овим рецептима. Тако да, дефинитивно, не смемо у старту одбацити могућност да се и сада делује по истој, уосталом, опробаној матрици, а сумња је утолико снажнија што видимо да се, истовремено са Србијом, то исто догађа и у Републици Српској, а знамо шта о њеном председнику Милораду Додику мисле Американци.

ПЕТРЕУСОВА МЕДИЈСКА ОФАНЗИВА Следећа неприлика у савршеној олуји која нам је у изгледу, састоји се у вести да компанија „Јунајтед медија“ купује 100 одсто удела у компанији „Дајрект медија“ на тржиштима Србије, Црне Горе, Македоније и Албаније.

Зашто би ова вест била битна икоме изван медијског и адвертајзинг света? Зато што „Дајрект медија“, бивша (?) компанија Драгана Ђиласа, контролише лавовски део – има тврдњи да је реч о готово половини – маркетиншког тржишта у Србији, а медији живе од реклама. Што власницима „Дајрект медије“ даје поприличан уцењивачки капацитет, јер може и да не буде реклама, а тиме ни новца од реклама, за оне медије чије се извештавање не сматра довољно подобним.

Ова је начелна могућност утолико интересантнија што је купац „Дајрект медије“, компанија „Јунајтед медија“, власник Телевизије Н1, део „Јунајтед групе“ у чијем је саставу и кабловски оператер СББ (чији је оснивач, Драган Шолак, 2002. године добио финансијску инјекцију вредну 10 милиона долара од Џорџа Сороша, документовано је у америчкој дипломатској депеши под ознаком 07BELGRADE775), а сви су они заједно – Н1, СББ…, сада и „Дајрект медија“ – у власништву инвестиционог фонда ККР чије је најпознатије лице, треба ли на то подсећати, бивши директор ЦИА-е Дејвид Петреус.

Да ли је ово знак за узбуну? Морао би да буде, свима осим безнадежним случајевима, онима дакле који су у стању да поверују да један директор ЦИА-е, макар и бивши, на свом срцу има квалитетно информисање Срба а не медијску доминацију над простором за који се Америка бори против малигних Руса.

Ово тим пре ако се присетимо да је пре само неколико недеља, крајем априла, Петреус покушао да купи и „Пинк“. Замислите, тек, колико би доминирао да је у томе успео? Тек, констатовали смо тада, „заиста треба да будемо забринути због овог Петреусовог покушаја, јер он значи да ће америчка медијска офанзива на Србију постајати све жешћа“. Нажалост, куповина „Дајрект медија“ доказује да се то наше предвиђање остварује, због чега нисмо ни мало срећни већ оправдано забринути.

ЗЛАТНА САБЉА А сва ова знамења олује која нам се спрема употпуњује „Златна сабља“. Скренули смо прошле недеље пажњу на писање „Вечерњих новости“, које су откриле да „Косовске безбедносне снаге, уз логистичку подршку Американаца, спремају у септембру упад на север Косова и Метохије“. Детаље о овој операцији, под кодним именом „Златна сабља“, својим српским колегама открили су руски обавештајци: „Руси упозоравају да КБС планира заузимање рејона на северу у правцу административне линије прелаза Јариње и Брњак, као и зеленог појаса око насељених места. Према њиховим сазнањима, Кфор би помогао у извиђању територије, а полицијске јединице и Еулекс би били одговорни за заузимање насељених места ако дође до отпора локалног становништва. Основна идеја овог плана је да се произведе паника и осећај код нашег народа на северу КиМ, јер би током спровођења акције практично били одсечени од централне Србије.“

Сад, наравно, могуће је одбацити сва ова упозорења као претерана или немогућа или неуверљива, али, хајде да обновимо градиво. Ова је наша земља, да би нам отели Косово и Метохију, била и бомбардована, и изложена медијској агресији кроз обилато финансирање независних медија, најзад, доживела је и своју спонтану а обојену револуцију 5. октобра 2000. А сада нам се ближи финале овог косовског циклуса. У коме, понављамо то, барем за сада одбијамо да саучествујемо. При чему је процес дошао у фазу у којој све зависи искључиво од нашег пристанка, што потребу за притиском да пристанемо чини још и већом. Није ли све ово, што смо назвали савршеном олујом, део тог притиска да пристанемо на оно на шта не смемо да пристанемо?

И зато, памет у главу јер бисмо у супротном могли да постанемо пословични камен у туђој руци. Што је барем подједнако важно, и те како би у памет морала да се узме и актуелна власт. Да, за почетак, народ ослободи намета које је све теже издржати, и да и иначе престане да и сама подгрева незадовољство од кога неће настрадати само она – то је, уосталом, превасходно њен проблем – него и сама Србија.

Без довољне, а то значи поприличне, количине мудрости тешко ћемо прегурати искушења која су пред нама, наравно, уз основни предуслов у виду постојања воље за одбрану земље. Које би, ваљда, морало да се подразумева, иако смо пречесто принуђени да се запитамо да ли се то заиста подразумева… 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *