Роман о капији без авлије

Због чега тек сада Марковићеве романе можемо уистину посматрати као велики енциклопедијски покушај да се искуство модерне српске књижевности и језика похрани унутар једног измаштаног и посве онеобиченог света из којег путеви воде на многе стране: ка предвуковском језику колико и према прози једног Црњанског, Киша или Милована Глишића, искуству провинцијалног менталитета колико и великим историјским преломима

Макар у теорији, разуђена књижевна продукција доноси за свакога по нешто, па отуда би било умесно претпоставити да и сваки нови роман Радована Белог Марковића одређени део публике који испуњава једну мало приметну „тржишну нишу“ дочекује са нестрпљењем. Ту „нишу“ настањују, како би Марковић написао, читалачке „појединости“ однеговане књижевне културе, које већ у самом стилу овог писца проналазе задовољство које ниједан други текст не може да им пружи. Сам писац предано се трудио да тако буде: за његов стил је карактеристична напоредност вуковског и предвуковског језика, као да је читав историјски инвентар српског језика у сваком тренутку доступан писцу да одабере баш ону реч, синтагму, обрт или реторичку фигуру која одговара његовом ироничном духу.
Напоредо са тим особеним језиком, присутна је интертекстуалност, којом се, како то примећује Радивоје Микић, Бели Марковић сврстава међу оне ауторе који економишу превасходно сижеом, не трудећи се да кажу поново оно што је пре њих већ речено. Отуда, књижевно искуство Милована Глишића, Стевана Сремца, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Добрице Ћосића, Иве Андрића, Данила Киша, али и једног Томаса Мана или Франца Кафке саставни је део романа лајковачког литерате, што наравно не значи да се они не могу читати као да тога нема, али је права авантура без тог предзнања готово немогућа јер интертекстуална игра доноси радост само ако је игра препознавања, мимо тога, она је још једна „мука духу“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *