РЕЗОЛУЦИЈА ИБ 70 ГОДИНА ПОСЛЕ

Након Резолуције Информбироа на Видовдан 1948, совјетофобија или слабо прикривена русофобија постаје доминантна у српским и југословенским елитама. Домишљатост и иновативност југословенског комунистичког вођства је таква да су, по свему судећи, и Американци прекопирали ту матрицу у свом пропагандном напору током Хладног рата

Пише ДЕЈАН МИРОВИЋ

Након завршетака Другог светског рата и ослобођења од нациста у којем је пресудну улогу имао улазак групе совјетских армија у Србију, у новом југословенском друштву је исказивана велика захвалност совјетској Русији због чињенице да је за ослобађање Београда и Србије погинуло скоро 5.000 совјетских војника. На београдском Тргу републике је чак подигнут споменик захвалности руским/совјетским војницима. Новине су извештавале о дирљивим и братским сусретима са војницима Црвене армије. Међутим, након Резолуције Информбироа на Видовдан 1948, совјетофобија или слабо прикривена русофобија постаје доминантна у српским и југословенским елитама.

У том дискурсу русофобски вокабулар који је Џорџ Кенан увео у употребу у чувеном Дугом телеграму од 8.000 речи (упућеном Стејт департменту из Москве 1946. године) скоро се у потпуности преузима од југословенских политичких елита. Руси се представљају као „неуротични земљорадници“ који су кроз историју били у подређеном положају у односу на „напреднији“ Запад. Они као народ желе да униште Запад, јер су „завидни“, неморални и сурови примитивци, који имају нагонски страх од спољашњег „света“ и који су од „памтивека мислили само на своје интересе на Балкану, али и на освајање Цариграда“.
[restrict]

ИСТРАГА РУСОФИЛА Антируску хистерију прати и терор великих размера. Академик Драгослав Михајловић износи: „Сматрам да је на Голом отоку и у другим логорима тог времена било заточено 40 до 60 хиљада људи … претпостављам да је у време о којем говоримо било хапшено, на један дан или дуже 200 до 250 хиљада људи и да је у ондашњој Југославији од око 17 милиона становника у овом терору било прогањано око милион грађана. Под тим подразумевам не само хапшења него и истеривања породица из стана, конфискацију имовине (која се у судским процесима такође изрицала), отпуштања, натеривања на сарадњу, силовања … распад брачних заједница, хистерију присиљавања на исељење или пресељење, мењање занимања, онемогућавање напредовања и сл. Ови облици прогона, наравно, погађали су редовно све затворенике и заточенике, али и њихове породице, рођаке, пријатеље, познанике а и многе друге грађане који неретко с комунистичком идеологијом и партијом нису имали никакве везе.“ Брозoвa власт је прогонила углавном Србе православце из Србије и Црне Горе јер су они били традиционално везани за Русију. У Хрватској и Словенији је био веома мали број прогоњених.

Колико су антируски били настројени титоисти у том периоду говоре следећи примери. Коча Поповић је театрално oбећао генералу Ајзенхауеру 1951. године да ће се југословенски војници заједно са западним борити против Руса, а режим се и формално-правно обавезао 1953. да ће се заједно са Турском борити против Русије. Таква ренегатска политика титоиста изазвала је велико огорчење у Русији, у свим слојевима друштва, не само у Кремљу. Бивши амбасадор у Москви Вељко Мићуновић пише о одбојном ставу врха Руске православне цркве према Брозу, чак и после Стаљинове смрти, а Добрица Ћосић наводи речи руских официра за време свог путовања у Русију који су му говорили да је Броз „издајник“. У правном смислу, укидање вишестраначког система је ослободило комунистичке елите од проблема легитимитета овакве русофобске политике. Већина затвореника упућена је у логоре на основу прекршајног законодавства. Русофобска хистерија је била присутна и у култури. Године 1952. на репертоару југословенских и српских биоскопа нема ниједног совјетског и руског филма (Морава филм у своју ретроспективу светског филма намењену деци не увршћава ниједан руски или совјетски филм). У спољној политици нема чак ни вештачке симетрије између Истока и Запада. Борба од 5. септембра 1950. године истиче да Совјетска Русија за „разлику од САД агресивно наступа у међународним односима и тако угрожава глобални мир“. Борба од 6. септембра 1950. преноси говор Едварда Кардеља у Уједињеним нацијама. Он оптужује совјетску Русију да је извршила агресију „на Југославију слично као и Северна Кореја на Јужну Кореју“ (у тренутку када у Кореји годишње гине око 100.000 хиљада људи, а на југословенским источним границама у међусобним инцидентима неколико граничара годишње, укључујући и саобраћајне несреће). У броју од 15. септембра 1950. објављује се да је у ФНРЈ допутовала делегација енглеских лабуриста која је пружила подршку „Југословенима у њиховим напорима да зауставе“ руску агресију. Борба од 27. септембра 1950. објављује још један наступ Едварда Кардеља у УН у којем он поново оптужује совјетску Русију за „агресивну политику“. Борба од 2. октобра 1950. године извештава о утисцима који су имали енглески лабуристи у ФНРЈ. Они су се уверили „да из Русије стижу лажи“ када се ради о Југославији. Истакли су да на Косову и Метохији влада хармонија између Срба и Албанаца и да није тачно „да на тој територији постоје међунационалне напетости“. Такође, Борба од 7. октобра 1950. преноси говор представника Југославије у УН и бившег амбасадора у Москви Владимира Поповића који оптужује совјетску Русију да крши људска права „и уговоре о миру“ (док се у Југославији на основу прекршајног законодавства шаљу у логоре десетине хиљада људи).

Овај идеолошки русофобски метадискурс, како га дефинише Мило Ломпар, није престао након Титове смрти. Борба и након Стаљинове смрти пише у сличном стилу. На насловној страни од 1. априла 1953. године преносе се Титове речи са митинга у Београду (након повратка из Енглеске). Он уверава југословенску јавност да су Енглези и Југословени „највише“ страдали у Другом светском рату и поручује да ће Енглеска као „савезник“ бранити Југославију од СССР. Главни идеолози обрачуна са Русима су Моша Пијаде и Милован Ђилас. Сукоб је представљен као некакво „историјско не“ – Моша Пијаде је ишао толико далеко у замени теза и хушкању да га је упоређивао са ситуацијом из 1914. и аустријским ултиматумом.

И ПОСЛЕ ТИТА, РУСОФОБИЈА Ђилас je joш јаснији пример ренегата. После 1945. године Ђилас је био један од три секретара КПЈ, министар и потпредседник у владама ДФЈ и ФНРЈ, као и председник Народне скупштине ФНРЈ. На челу је идеолошке комисије за цензуру која се „обрачунава“ са америчким филмовима, отворено се диви Стаљину и грандиозној Лењинградској епопеји. Такође, у реферату који чита на Словенском конгресу егзалтирано (скоро у делиријуму) истиче да су дједови наши излазили на брда и показивали где је Русија унуцима и говорили да ће она доћи на Балкан да их спаси. На срећу, Русија је стигла под „руководством Стаљина“ и скинула окове, тврдио је Ђилас. Исто тако, у тексту објављеном у београдском Комунисту, пише да је Стаљин одредио карактер револуције у Југославији „и да су његови ставови од непроцењиве важности“ за КПЈ. Коначно, у реферату на V конгресу КПЈ ставља Стаљиново дело Историја СКП  испред Марксових радова и истиче да је оно било изучавано од стране југословенских комуниста као „уџбеник“.

Међутим, након 1948. године, за Москву он постаје непријатељ који је био острашћенији и од самог Тита. Руски извори примећују да у том периоду Ђилас често одлази на Запад и да „жестоко напада, oткрива и прогони проруске непријатеље“ у југословенском руководству. Не жели чак ни куртоазно да пружи руку совјетској делегацији у Будимпешти.

Овакав дискурс није престао након Титове смрти и распада СССР. Друга Србија га преузима. Представници покрета ДЈБ виде Русију као „тоталитарну“ државу попут Северне Кореје и Кине, у којој нема демократије. Портпарол Демократске странке тврди да Русија спроводи своје интересе на Балкану и да злоупотребљава Србију и Србе кад год јој „затребамо“ јер их је „брига за Србију“. Лидер парламентарне ЛДП и бивши потпредседник владе сматра да руски амбасадор у Србији поставља минско поље и да Москва у Београду „кадрује као Коминтерна јер је заборавила 1948. годину и југословенско не“. Српски амбасадор у Вашингтону и бивши спољнополитички саветник премијера Ђерђ Матковић је изјавио у Чикагу почетком 2016. године да руски председник има велики его и да жели да буде владар света. Лидер ЛСВ поручује у изборној кампањи 2017. Русима да иду кући и тврди да је деструктивни утицај Русије на Балкану историјска константа већ више од два века. На највишем државном нивоу због природе положаја (и расположења народа) нешто су умеренији. Дискурс је ипак сличан, посебно у културном, историјском и религијском смислу. На пример, српски премијер (садашњи председник) у оквиру предавања пред студентима Правног факултета у Београду 2016, самоуверено је тврдио да Русија после Рубљова није имала ниједног значајног сликара, а након 1950. године ни писца (Шолохов и Солжењицин су иначе добили Нобелову награду 1965, односно 1970. године; Ајвазовски, Маљевич и Кандински су живели вековима после Рубљова). Такође, сматрао је да су православци инфериорни у односу на Запад јер су ускраћени за „протестантски дух“. Сличан дискурс влада и у српској интелектуалној елити. Познати драмски писац и академик поручио је почетком 2016. да Србија треба да се определи за Запад без сталног шетања ка Истоку (синоним за Русију) које траје од 1948. године.           

[/restrict]