ПРСТ У ОКУ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Када се из једног од домаћих медијских упоришта грађанистичког политичког дискурса недавно, као објава коначне истине, устврдило да се степен зрелости друштва мери степеном поверења у државне институције, и да, што је тог поверења мање, ниво конспирације бива све већи, јавност се према овим чињеницама одредила на предвидљив начин –  лаконски потврдивши исправност ове тврдње. Разуме се да је поверење у институције услов стабилности друштва. Шта се међутим још може уочити поводом тема – достигнути степен зрелости, унутрашња равнотежа и хармонија у српском друштву, а што се пак ретко помиње у јавним разматрањима наше националне ситуације? Да ли, на пример, односи који у оквиру друштвене заједнице настају на релацији естаблишмент – народ такође указују на достигнуту „зрелост“, у којој је „степен поверења“, или евентуално изражени антагонизам, и те како важан услов стабилности? Питање узајамне перцепције друштвене елите и „остатка“ грађана није реторичко: у посттранзиционим државама, у којима се са разложном научном озбиљношћу расправља да ли су оне протекторати или (полу)колоније својствене „мутираном колонијализму“, постаје и те како важно све оно што се догађа у простору комуникације естаблишмента са народом. Не треба посебно објашњавати због чега су осећања повезаности и јединства у процењивању најважнијих државних и националних проблема, дакле узајамно поверење поводом стратешких одлучивања о држави, овде од судбинске важности. Не само за „суживот“, већ уопште за функционисање друштвене заједнице. За Србију управо је овај однос данас неуралгична и болна тачка унутрашње не-зрелости, не-стабилности и не-поверења. Упадљив је несклад и све уочљивији недостатак међусобног респекта народа и елита, све мање „његових“ елита у традиционалном значењу ове речи.
[restrict]

Понекад, овај се несклад исказује у димензијама карикатуралног раскорака. Када је недавно Соња Лихт, председница Београдског фонда за политичку изузетност, добила високо немачко одликовање, Орден за посебне заслуге који јој је у Берлину крајем маја уручио немачки председник Франк Валтер Штајнмајер – што је иначе било испраћено одговарајућом медијском пажњом, уз јавна иступања и пригодне говоре одликоване – понешто од поменутих разлика у светоназорима естаблишмента и осталих грађана оставило је утисак за памћење. Поводом овог догађаја, јавност је наиме била у прилици да уочи најмање две знаковите разлике које међу Србима издвајају госпођу Лихт као јединствену грађанку. За њену прву неупоредивост са осталим припадницима нације заслужни су Немци – Лихт је у историји доделе Ордена заслуге (који од 1951. додељује председник Немачке) до сада једина добитница из Србије. За другу, у националним оквирима далеко  битнију ексклузивност, заслужна је сама добитница ордена. Непосредно по свечаности у Берлину, у интервјуу датом једном београдском листу, добитница Ордена је, изјашњавајући се поводом најважније националне теме, одлучивања о судбини Косова, закључила: „Одлагање је довело до тога да се сада боримо с химерама, рационално знамо да је де факто Кумановским споразумом, а онда и де јуре 2008, кад је Косово прогласило независност, оно постало независна држава и тешко је уопште замислити да Косово буде део Србије.“

Домаћа јавност је тако сазнала да, за разлику од огромне већине Срба који Косово не могу да замисле ван Србије, једнако у будућности као и данас, Соња Лихт има немали когнитивни и имагинативни проблем, тачније – тешкоће везане за способности сазнања и замишљања: она, наиме не може да замисли Косово у саставу Србије! Разлог који наводи је „формалан“– КиМ је фактички и законски независна држава.

Да ли нас ово објашњење, уз овде неспорно произвољну употребу термина „де факто“ и „де јуре“, упозорава и на озбиљне формалне, правне и логичке проблеме које госпођа Лихт превазилази тако што их превиђа? У стварности, не мањка иначе објашњења због чега су у овом случају употребљена оба термина једнако спорна. Ако је Косово, како она тврди, стварно већ независна држава, шта је то што је Србија као држава одлагала да учини, па сада, све борећи се „са химерама“, уз незабележене притиске „међународне заједнице“ мора да учини? Ако су тачне примедбе гђе Лихт, чему актуелни притисци за потписивање правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине? За нашу тему ово питање је међутим у сенци другог важног упита Соњи Лихт: Да ли разуме, и да ли то, евентуално, може да „замисли“- како „обичном“ српском уху звуче њене речи о изгубљеном  Косову? Као пресуда? Звук злослутне трубе из НВО Јерихона?

Орден СР Немачке за посебне заслуге додељује се борцима за људска права, слободу и демократију. Несумњиво да је „једина одликована Српкиња” препозната као борац за поменуте вредности. Када је о Србији, односно Косову и Метохији реч, шта је оно што се може убројати у њене заслуге? Шта то један од лидера из редова српског естаблишмента нашег доба успева да достигне док својим политичким буквицама – као колатералну добит – држи прст у оку Србима?

На свечаном пријему који је поводом одликовања у њену част приредио немачки амбасадор у Београду, као и у изјавама за новине, Лихт је одређена. „Ако се настави ово растезање унедоглед, питање је да ли ће на Косову остати неки Србин и Српкиња.“ Наговестила је претходно, оцењујући да је „погрешна свест да ће се нешто добити у далекој будућности”. Са њеним запажањем унеколико се, познато је, сложио и  амерички амбасадор Кајл Скот, али не и Срби који ситуацију виде другачије. Вероватно је и то разлог што Срби као народ нису препознати на начин на који Запад препознаје „боркињу“ Соњу Лихт.  Похвалила се наиме да је приликом уручења одличја на церемонији у Берлину била поносна што је као једина Српкиња „препозната као део друштва које негује исте вредности“. Осећала се, тврди, као део глобалног цивилног друштва а ево и разлога: „То је била искрена демонстрација антинационализма, антирасизма, антисемитизма и антинацизма.“ Можда би управо на овом месту било умесно срећној добитници поставити питање: верује ли да је орден добила баш она лично, или је преко ње, ма како бизарно то звучало, у својеврсном негативу, награђена Србија?  Како би иначе она, изван сложеног српског контекста у коме се деценијама бори за демократију, људска права, истину, помирење, и још што-шта тако звучно, уопште била „препозната“ као исправна, дакле од народа различита? Уз све поштовање према интелекту,  етичкој и моралној изузетности ове активисткиње, тешко да би је немачки председник одликовао да она своју сложену мисију не обавља успешно баш у српском друштву. Реч је о моћној мисији „чувара атлантистичке идеологије у служби евроатлантског поретка”, контролора друштвене перцепције  и васпитача вазда спремног да (уз кориговање евентуалних лутања у политичкој и идеолошкој матрици којој је Србија потчињена) подучава и дисциплинује водеће политичаре. Из ове сложене улоге проистекла је и њена велика друштвена моћ, повлашћеност и углед у редовима светског цивилног друштва. Али….! Соња вреди само у пакету са Србијом и њој би требало да најпре буде захвална. Часно би било да Орден заслуге подели са српским народом. Равноправно.        

[/restrict]

2 коментара

  1. Thanks for the article post.Really thank you! Great.

  2. Prosto je neverovatno kako svi, ali svi do jednog medija, upadljivo do fizickog bola izbegavaju makar jednu jedinu supstancijalnu temu o istinitim zbivanjima u ovoj proniji koja se naziva Srbija! Zato sto bi apsolutno svaka od njih, kako god da se okrene, nepogresivo vodila pravo do vrhovnog uzurpatora vlasti i svake moguce istine, sada i ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *