ПРСТ У ОКУ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Када се из једног од домаћих медијских упоришта грађанистичког политичког дискурса недавно, као објава коначне истине, устврдило да се степен зрелости друштва мери степеном поверења у државне институције, и да, што је тог поверења мање, ниво конспирације бива све већи, јавност се према овим чињеницама одредила на предвидљив начин –  лаконски потврдивши исправност ове тврдње. Разуме се да је поверење у институције услов стабилности друштва. Шта се међутим још може уочити поводом тема – достигнути степен зрелости, унутрашња равнотежа и хармонија у српском друштву, а што се пак ретко помиње у јавним разматрањима наше националне ситуације? Да ли, на пример, односи који у оквиру друштвене заједнице настају на релацији естаблишмент – народ такође указују на достигнуту „зрелост“, у којој је „степен поверења“, или евентуално изражени антагонизам, и те како важан услов стабилности? Питање узајамне перцепције друштвене елите и „остатка“ грађана није реторичко: у посттранзиционим државама, у којима се са разложном научном озбиљношћу расправља да ли су оне протекторати или (полу)колоније својствене „мутираном колонијализму“, постаје и те како важно све оно што се догађа у простору комуникације естаблишмента са народом. Не треба посебно објашњавати због чега су осећања повезаности и јединства у процењивању најважнијих државних и националних проблема, дакле узајамно поверење поводом стратешких одлучивања о држави, овде од судбинске важности. Не само за „суживот“, већ уопште за функционисање друштвене заједнице. За Србију управо је овај однос данас неуралгична и болна тачка унутрашње не-зрелости, не-стабилности и не-поверења. Упадљив је несклад и све уочљивији недостатак међусобног респекта народа и елита, све мање „његових“ елита у традиционалном значењу ове речи.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar

    Thanks for the article post.Really thank you! Great.

  2. Avatar

    Prosto je neverovatno kako svi, ali svi do jednog medija, upadljivo do fizickog bola izbegavaju makar jednu jedinu supstancijalnu temu o istinitim zbivanjima u ovoj proniji koja se naziva Srbija! Zato sto bi apsolutno svaka od njih, kako god da se okrene, nepogresivo vodila pravo do vrhovnog uzurpatora vlasti i svake moguce istine, sada i ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *