Проф. др Милан Брдар: САНУ се урушава изнутра? (1. део)

Зашто бисмо ми трпели због процедуралне непромишљености и ароганције чланова Одељења друштвених наука који неће ништа наше да прочитају. Да ли они размишљају да ми можемо да кренемо са „чешљањем“ њихових дела, јер смо у погледу научних знања равноправни, каже Печатов саговорник, уверен да су актуелни избори за дописне чланове САНУ „невиђена научна брука“ и да конкурс „мора да буде поништен“

Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

Имена изабраних кандидата за звање дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) званично још нису ни објављена, а београдском научном заједницом увелико кружи прича о „отвореном писму“ проф. др Милана Брдара председнику Академије др Владимиру Костићу, у коме му поручује да ће одбачени кандидати, понижени и увређени научници, због очигледног непоштовања утврђене изборне процедуре, поништити конкурс.

У разговору за Печат проф. Брдар разоткрива чињенице које према његовом мишљењу, сведоче о политичкој позадини актуелне афере, потврђујући својим казивањем и распрострањено мишљење да је, после неуспелог напада на САНУ због „националистичког Меморандума“, сада реч о покушају „Сорошевих неолиберала“ да запоседну и монументално здање у Кнез Михаиловој.

САНУ се, као што сте констатовали у писму, урушава пред очима научне и друштвене јавности, али се о догађајима унутар саме Академије ипак мало зна. Како Ви, као кандидат за академика који је делимично, како кажете, успео да продре у срж догађања, доживљавате урушавање наше највише научне институције?

Себе убрајам у довољно одговорне људе да урушавање Академије  доживљавам као део наше дубоке кризе, која земљу вуче у пропаст. Када врхунске институције почну видљиво да се урушавају није нам потребан јачи разлог за узбуну. Имамо проблема са државом из много разлога, а један од њих је да се питамо – да ли је ово држава српског народа. Имамо и довољно разлога да се питамо чији је Универзитет који је у време титоизма био много гласнији него данас, а данас га такорећи нема када је реч о актуелним питањима опстанка српског народа. Да смо као народ угрожени нема нема сумње, као ни у то да готово никог нема да о томе брине. Очекујемо спас од Европске уније, али ако о себи не бринемо сами, преко наших институција – нико неће. Што се Српске православне цркве (СПЦ) тиче, и ту имамо довољно разлога за бригу, јер ова земља је препуна атеиста који нападају цркву зато што се „меша“ у политички живот, као да она на то нема право. Што се САНУ тиче, могу да говорим само из перспективе Одељења друштвених наука, јер ми је тамошње стање познато сасвим довољно, и дај Боже да Академија има проблема само у оквиру тога Одељења. Ако их има у још неким одељењима, онда је то довољан разлог за узбуну и питање шта Председништво те цењене институције мисли да предузме. Због тога је и настало ово „отворено писмо“, јер сам се претходно два пута обраћао колегама у нижим инстанцама и колегама у Одељењу друштвених наука, а никакав одговор нисам добио.
[restrict]

Између осталог, Ви сте поводом сукоба везаних за последњи избор кандидата у Одељење друштвених наука председнику Костићу у писму понудили „помоћ и колегијално упозорење“. Шта то, конкретно, значи?

У ова збивања лично сам укључен од 2009. године, када сам учествовао на првим изборима, затим 2012, док 2015. нисам био кандидат, али сам био довољно обавештен о конкурсној процедури, и сада 2018. када сам поново кандидат. Може неко да ме пита зашто сам опет конкурисао кад раније очигледно нисам прошао и када су неки чланови Одељења за мене и за многе друге кандидате говорили:  „Шта тражи сада, када је већ пропао“. Познато је да се најчешће у Академију не улази из првог пута, као и то да се за улазак нових чланова лобира, што само по себи не мора да буде лоше. Зато, ако неки академик предложи одређеног кандидата на Одељењу, он може да прође, али по правилу неће проћи на Скупштини, уколико није било лобирања. Логично је да од 136 академика појединачног кандидата било ког одељења не може да зна више од 10 до 20 људи. Сви остали морају да се упознају са кандидатима, а и то је већ лобирање. Ништа страшно. Пошто раније нисам добио одговоре од чланова Одељења, логично је што сам се овога пута обратио председнику и Председништву које је и расписало конкурс с излистаним условима које кандидати морају да испуне. Проблем је настао када смо чули који су кандидати одабрани, што је изазвало незадовољство и чак огорчење научне и друштвене јавности. Од личних имена овде је важније да научна заједница мора да добије образложење, прво, да ли су испоштоване пропозиције конкурса, друго, ко чини Конкурсну комисију, треће, постоји ли записник са гласања, четврто, постоји ли образложење Комисије по којим критеријумима су кандидати одабрани, пето, зашто су по истим критеријумима одбијени други кандидати. Све то мора да се пошаље у извештају свакој научној институцији, која нас је кандидовала, као и на сваком другом конкурсу. Ми реагујемо пре званичног објављивања имена изабраних кандидата (биће објављено 11. јуна) јер је боље „кукурикнути“ превремено, ради упозорења. Разлог је у томе што раније нико из САНУ није слао обавештења те врсте. Подсећамо да кандидат који установи процедуралне пропусте или прекршаје конкурсне процедуре има по закону право да покрене управни спор. Помоћ председнику и Председништву САНУ преко мога писма садржана је у томе што добијају детаљнији увид о расположењу у научној заједници. А у њој је писмо изазвало значајан интерес јер је пало на подлогу већ узбурканих духова. Није писмо Милан Брдар написао само због себе, јер сви ми који смо одбачени без образложења понижени смо и увређени. Увређене су наше институције у које нисмо дошли са улице, јер иза нас двадесетак стоји бар 200 људи од научног имена који су на најзваничнији начин стекли своја знања и који нису гласали за нас тек да нам испуне жељу. Видећемо званично саопштење Академије 11. јуна, али то гласаче не ослобађа обавезе да обавесте институције кандидата званично и, наравно, морали би да одговоре сваком кандидату појединачно уколико кандидат то затражи. А овај пут ће то тражити.

Непостојање конкурсне комисије заиста је проблематична чињеница, вероватно везана за статут, али како је могуће да се људи који предлажу и бирају кандидате за академике не упознају с њиховим делима?

Још од 2009. хронично се понавља ситуација да се на Одељењу друштвених наука бирају кандидати а да они који гласају, а никад то није конкурсна комисија, јер не постоји, не прегледају материјале кандидованих људи, њихове радове, књиге, а на крају их искључе. Ова пракса без преседана понавља се већ четврти пут, и примењује се на спољашње кандидате, које предлажу научне институције, или профе­сионална научна удружења и факултети. То су легитимни предлагачи по пропозицијама Академије, поред Одељења која предлажу одређени број кандидата. Уколико кандидат добије две трећине гласова он иде на новембарску Скупштину и ако ту добије већину гласова он постаје дописни члан Академије на одређеном одељењу. Е сад, Одељење увек има своје кандидате и први разлог за бригу је у томе што су то углавном проблематични кандидати, од 2009. до данас, зато што по обиму и значају научног дела нису достојни чланства у Академије наука. Пристрасност чланова Одељења који предлажу кандидате по принципу „сваки својег љубите субашу“ до сада је увек била очигледна. Тако се десило да су на изборима 2015. осам чланова Одељења имали осам кандидата, што је онда изазвало расипање гласова на Скупштини. Друго, кандидати су били углавном „танки“ што су неки академици отворено истакли као разлог зашто неће да гласају. Нико од ових осам није изабран, као ни 2012, а 2009. је изабран само један члан, од четири или пет предложених. Одељење сада има пет предложених и видећемо како ће се гласати на Скупштини. Неопростиво је што никакав напредак није учињен у избору кандидата са становишта квалитета. Неки чланови Одељења спремни су да своје кандидате хвале јавно, иако се не види основа на којој то чине, јер у научној заједници било које науке зна се ко шта ради. Пошто је та пракса прешла у правило и исказала се и овај пут, логично је што сам се обратио Председништву Академије као аутору конкурса. Овога пута је пријављено највише кандидата, између 20 и 30, поред кандидата с Одељења. Основни проблем у томе може да се подели у два дела – први део је неодговорна пракса чланова Одељења, којом је ово доведено на ивицу одумирања. Други део проблема је неодржива процедура која је прописана Статутом Академије и коју подржава Предеседништво, а да притом не води рачуна о последицама те накарадне процедуре.

Ако се зна да Одељење толико инсиситира на аутономији да чак има само унутрашње кандидате зашто се онда расписује конкурс и споља­шњи кандидати шаљу на то исто Одељење не би ли добили његове гласове?

Апсурд, и чак и сукоб интереса до ког доводи непромишљена процедура је у томе што чланови Одељења увек изгласају своје кандидате, а онда добију спољашње кандидате да се о њима изјасне. Пре неки дан, пошто се о овом писму навелико прича у граду, један академик је изјавио „како могу да гласам за било кога од њих кад сам већ гласао“. Ми, спољашњи кандидати тиме смо доведени у непра­ведну или дискриминаторну ситуацију да о нама уместо конкурсне комисије одлучују чланови Одељења који имају своје изгласане кандидате. То значи да процедура мора да се промени, Академија мора да има конкурсну комисију која ће независно од Одељења изабрати одређени број кандидата и рећи – ово бира Академија. У овом тренутку то није могуће због статута. Дизати галаму позивањем на аутономију више не вреди, јер је Одељење доказало своју неспособност да се избави од све веће кризе у коју таквим постуком непрекидно тоне. А зашто бисмо ми трпели због процедуралне непромишљености и ароганције чланова Одељења који неће ништа наше да прочитају. Да ли они размишљају да ми можемо да кренемо са „чешљањем“ њихових дела, јер ми смо у погледу научних знања равноправни. У конкурсу су лепо излистане пропозиције – радови и књиге, учешће на конференцијама, листе цитираности. Ми смо све то приложили. То је захтевало месец дана рада, а чланови Одељења и пет придружених историчара ништа од тога погледали нису. Зар то није невиђени скандал – научни, културни, друштвени и на крају и политички.

Дуго, а најмање од почетка афере Меморандум, флоскула да САНУ не би требало да се бавим дневнополитичким стварима, користи се управо за прикривање истине да највишом научном институцијом владају политички интереси одређених кругова. Да ли изборна догађања то показују?

Чим имате такав феномен да неко 20 кандидата избаци из игре, а да изаберу људе који не задовољавају прописане критеријуме, то је сигуран знак да су у аферу уплетени политички разлози. То је само разлог више да се устане у име општег принципа који је неспоран у свим изјавама чланова Председништва. О свему могу само да кажем: није довољно ући у такву институцију, него је важно и како се улази и коме прима. У овом тренутку улази се преко процедуре која својом логиком поништава циљеве конкурса, пристрасности чланова Одељења нису у стању да кандидују људе од науке који делом то заслужују, а пошто су научни критеријуми потпуно скрајнути, логична је помисао на „утицаје са стране“. Уосталом, ових 18 година ништа слично није могло да се обави без те врсте утицаја. То се нарочито добро види на наградама за научна и остала дела.

Председник Костић је поводом реченог избора и сукоба изјавио „одговорни смо да САНУ потврдимо као институцију великих појединачних знања и компетентности, креативности, првенствено у науци и уметности, те грађанске пристојности, одговорности и поштења – институцију којој се може веровати“!?

Јесте, и моја помоћ је у томе што сам указао на тачку где то није случај. Не верујем да то председник није знао, јер је поента обавестити га да то знамо и ми и да очекујемо позитивну реакцију од стране онога ко је конкурс расписао и дужан је да га коректно спроведе. Прва помисао везана за процедуру гласи – мењајте је под хитно! Међутим, то по Ста­туту није могуће у изборној години. Али зато конкурс може да се поништи!

[/restrict]

Наставак у идућем броју

hairy girl займ на банковскую карту без отказавзять займ в спбзайм онлайн по всей россии

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *