ПРАВО ГЛАСА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Старим континентом се управља сувише елитистички, све до сад политички лидери и владе водили су европски пројекат на елитистички начин, не укључујући грађане у сложена питања. Имам утисак да чак ни политичке странке или посланици у националним парламентима нису упознати са компликованим стварима које чине европску политику. Под слоганом ’Мама брине о твом новцу’, Меркелова и Шојбле су за време кризе склањали своје мере од јавности.“

Ова запажања о самовољи велике „Маме“ нису изречена у нашем клубу евроскептичних гунђала, већ су оцене еминентног светског интелектуалца, Немца Јиргена Хабермаса, иначе заговорника европског уједињења. За шпански Паис (део интервјуа објављен у Политици), филозоф још коментарише и никоме корисну чињеницу: његова земља побркала је термине „хегемон“ и „вођа“.

Без сумње, ово је вредна дијагноза болести која је потпуно, а све под упливом немачког клицоноше, инфицирала „организам“ свемоћне бриселске управљачке касте, научене да своју улогу хегемона „на начин тиранина“ разуме као исправну. У данима актуелне опасне политичке драме коју преживљава Италија, посебну вредност имају размишљања о стварној, све ређе скривеној, природи и устројству управљачког механизма који одлучује о будућности Европе.

[restrict]

Шта је у кризи која потреса Италију, и прети озбиљним последицама не само њој, уопште о(п)стало од идеала европских вредности (које бирократија ЕУ иначе потеже позивајући се на њих при сваком кажњавању, или уцењивању европских земаља!)? Да ли је, рецимо, у италијанском случају стварно уважено право гласа као свето место демократских, дакле европских и западних вредности, такође и сваког система који себе оглашава демократским (на Старом континенту осим демократски устројених држава, другачијих и нема)?

Италијански председник одбио је, подсетимо, да прихвати листу министара коју му је предложио тек устоличени премијер, одбио је дакле владу за коју је на изборима гласало 60 процената италијанских бирача и тако је поручио својим суграђанима: ваш глас нас уопште не интересује јер ви ништа не значите. О његовим порукама и контексту у којем су речене више читајте у овом броју Печата у тексту Марине Муштовић (Влада банкара уместо владе народа), док је у фокусу овог разматрања управо велико глобално поигравање неотуђивим правом човека модерног доба – правом гласа. Манифестације ове појаве свеприсутне су у ЕУ, као уосталом и у читавом западном свету. О домашају свемоћног политичког резона под геслом „ваш глас нас уопште не интересује“ сведочи укупна пракса Европске уније, којој је Хабермас, све грдећи своју земљу, стварно залепио пљуску и свим њеним (не)вољним епигонима: „Немачка влада нема ни искуство да буде хегемонска сила. Да има, знала би да је немогуће држати Европу на окупу ако не води рачуна и о интересима других европских држава. У последње две деценије, Немачка се понашала као националистичка сила када је реч о економији.“

О аутизму, односно апсолутном игнорисању и равнодушности према праву гласа као историјској и темељној демократској тековини, новија бриселска пракса сведочи двојако. Најпре, занемарујући исказану изборну вољу грађана у низу држава чланица ЕУ, али и претећи појединим „непослушним“ државама како ће им, преко фамозног 7. члана Лисабонског споразума (успостављен је пре 17 година као оруђе којим ЕУ може да казни све државе чланице) суспендовати право гласа, што даље значи и да ће их оставити без огромних материјалних средстава из бриселских фондова. Пример за прву велику равнодушност свет је гледао пратећи мучну судбину насамарених гласача Грчке, који су веровали да ће их са Сиризом огрејати сунце другачијег живота, потом и неких других земаља, међу њима и вазда педагошким пацкама изложених својеглавих политичких „субјеката“: Мађарске, Чешке, Словачке. У својеврсном политичком спектаклу, играном крајем минуле године, јавност је научила и значење термина нуклеарна опција ЕУ, а жртва је умало била непокорна Пољска. Гневни савет бриселских стараца, оценивши наиме као недопустиву идеју Пољака да би они сами, а не Брисел, односно Берлин, односно Вашингтон, били кадри да уређују послове у свом правосуђу, запретио је да ће овој земљи (сувереној!?) која се дрзнула да се не покорава – одузети право гласа!

Да ли је данас, за разумевање појмова који су у јавној свести словили за ноторне и познате, потребно ново учење, примерено суштинској промени њиховог значења? За оне који се у условима нове стварности запрепашћују над чињеницом да се, на пример, без оклевања крши изборна воља грађана који су искористили своје богомдано право гласа, објашњење је једноставно: живимо у време неолибералног тоталитаризма, и све што збуњује и што се у представе о значењу демократије и њених резона не уклапа непосредно условљено је логиком новог поретка, поретка неолибералног тоталитаризма, склоног да деструкцији подвргне сва правила која није сам створио!

Језгровито објашњење којим на е-порталу Наша револуција усмеравају на сналажење „у времену и простору“ новог доба, појашњава да данашњу фазу неолибералног капитализма карактерише дисциплиновање и надгледање поданика што прераста у неолиберални тоталитаризам. „Често се у истом смислу користи појам ’Вашингтонски консензус’ који дефинише неолиберални програм као програм методолошке деструкције колектива при чему се глорификује атомизација свих нас, изоловање једних од других, као и уништавање права и потреба заједница до нивоа државе. Неолиберализму није потребна држава, потребна је власт корпорација.“ Политичком и другом капацитету Европске уније није дакле потребна популација свесних грађана склоних да критички мисле, а потом и на своју ползу искористе право гласа! На неупоредиво већој цени, у новом европском поретку, јесу снаге националних олигархија и марионета кадрих да опосле запоседање и контролу последњих необновљивих ресурса!

Као посебан куриозитет уочава се чињеница да правила неолибералног тоталитаризма важе једнако неумољиво и за земље попут Србије, дакле оне које (раније се то веровало) нису под непосредном контролом Брисела. Најновије поруке ЕУ Београду могу да се сврстају у геополитички коперникански обрт: упозоравају српску државу да и не помишља да своја права у односу на Брисел може да користи у пуном опсегу. Дакле и у случају Србије, свеједно што није чланица ЕУ, право гласа и слободне воље важи не као апсолутна већ само као условљена категорија. Шта то у овом тренутку конкретно значи, објашњено је недавно, после Самита ЕУ – Западни Балкан. У парадигматичном осврту „непристрасног“ коментатора Кристофа Хазелбаха (за Дојче веле), који практично сугеришући да земље Западног Балкана не би требало никада да буду примљене у пуноправно чланство ЕУ, закључује: „ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан, нити сме да га препусти утицају Русије и Кине, због чега циљ мора да остане тесна веза – не пуно чланство већ партнерство слично ономе са државама споразума ЕФТА (Норвешка, Швајцарска, Исланд и Лихтенштајн). Оно би подразумевало економску сарадњу, као и многоструку подршку, али не и право гласа.“ Обратимо пажњу на ауторово поентирање: не и пуно право гласа! Да ли је уопште парадокс што најважнију поруку Хазелбахову – да Србија не сме да одустане од ЕУ мало ко доживљава као израз подршке. Поготово не – као манифестацију пријатељства.         

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *