Повратак у веселе осамдесете

СПОРТ, ФУДБАЛ, ПОЛИТИКА И ХЛАДНИ РАТ

Западне силе предвођене Великом Британијом чине све што је у њиховој моћи да што више унизе највећу фудбалску светковину која ове недеље почиње у Русији. Русија је центар зла и треба да буде понижена на сваком кораку, укључујући и догађај који по својој дефиницији никако не би требало да има везе с политиком

Године 1980. Хладни рат улазио је у своју завршну фазу. Годину дана раније, Совјетски Савез започео је интервенцију у Авганистану, што многи сматрају почетком краја ове суперсиле. Рат у Авганистану, за који се касније сазнало да је много више плод америчког сплеткарења, него израз совјетског империјализма (Збигњев Бжежински), био је формални повод за групу држава предвођених Сједињеним Државама да поведу кампању за бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. Авганистан је био повод, а стварни циљ је био унижавање хладноратовског ривала и ускраћивање прилике озлоглашеном непријатељу да се прикаже у иоле позитивнијем светлу. Бојкот је имао известан успех – 66 позваних земаља није учествовало на играма, док је 16 држава спровело делимични бојкот (неучествовање у церемонији отварања и слично). Четири године касније, Источни блок је узвратио ударац и бојкотовао Олимпијаду у Атланти. У САД се тада нису појавили такмичари из 18 земаља.

Мало ко је по паду Берлинског зида могао очекивати да ће се оваква ситуација поновити и понављати, али већ годинама смо сведоци истрајне кампање која се на међународном нивоу спроводи против Русије и њених спортиста – од покушаја дискредитовања Зимских олимпијских игара у Сочију 2014. због наводне хомофобије, до забрањивања учешћа руских спортиста на наредним олимпијадама и међународним такмичењима због врло сумњивих оптужби за систематски допинг. Како су се односи Русије и Запада само заоштравали, тако је и ова игра постајала све грубља. Највећи трн у оку западним елитама представљало је, наравно, предстојеће Светско првенство у фудбалу, спортски догађај који је по свом значају равноправан с Олимпијадом, а можда је чак и важнији.
[restrict]

АРГУМЕНТ СКРИПАЉ Кампања да се овај догађај што више унизи, кад се већ није успело у покушајима да се Русији одузме част да буде домаћин, траје већ неколико година. Још априла 2015, група од 13 америчких сенатора предвођених, наравно, Џоном Мекејном, упутила је писмо председнику ФИФА Сепу Блатеру жалећи се због тога што је омогућавањем Русији да буде домаћин Светског првенства овој земљи пружена прилика да на „неприкладан начин појача престиж“ Путиновог „режима“ у време када би „требало да буде осуђен“. Кампања је зенит свакако достигла по избијању „случаја Скрипаљ“ почетком марта ове године, који је у 2018. години оно што је 1980. био Авганистан. И без „случаја Скрипаљ“, у којем руска умешаност није доказана, нашао би се, међутим, неки други повод – или „инвазија“ на Украјину, или неки нови допинг скандал, или непоштовање људских или геј права…

Бескомпромисни антифашисти: Енглеска репрезентација на Олимпијади 1936.

Скрипаљ је, међутим, британском парламентарцу Ијану Остину дао подлогу да настави посао који је три године раније започео Мекејн. „Јасно је да су право на одржавање Светског првенства добили корупцијом. Путин ће га користити исто онако као што је и Хитлер користио Олимпијаду 1936. године“, изјавио је он у парламенту са чиме се шеф британске дипломатије Борис Џонсон сложио рекавши да је „поређење са 1936. исправно“. Да су Руси победили захваљујући корупцији јасно је, ваљда, свакоме, јер с обзиром да им је ривал у борби за организовање Светског првенства била управо Велика Британија, никако другачије нису ни могли да победе. Па по чему је то Русија боља од Британије? Мало мање јасно је, међутим, зашто Британци свог пријатеља из 1936. године пореде са зликовцем какав је Путин. Њима те 1936. године ништа није сметало и ништа их није спречавало да са великим еланом (погледајте слику) учествују на Олимпијским играма у Хитлеровој организацији које су бојкотовали само Совјетски Савез и републиканска Шпанија. И да није овог бизарног детаља, уз све дужно поштовање према чувеном британском хумору, ипак није баш смешно, а ни васпитано, поредити земљу која је десетинама милиона живота платила победу над Хитлером са Хитлером. Још је бизарније да Британци у потпуном недостатку самосвести као народ који је измислио хулигане и овом појавом заразио читаву планету, сада пишу о опасности која прети од руских насилника. Домен бизарног је превазиђен и у сферу надреалног улази се захваљујући бројним новинским текстовима у којим се пише о „британским навијачима“ и „руским силеџијама“. Истина је да су руски хулигани пре две године, током Европског првенства, обрисали улице Марсеља својим енглеским колегама оставивши двојицу у коми, али нису се они тукли с невиним калуђерицама, него са себи сличним барабама. Исто тако је, међутим, истина и да су пре само неколико месеци живе главе једва извукла двојица навијача Ливерпула које су у Риму дохватили тифози Роме. Тада се у британској штампи није писало о „италијанским силеџијама“. У крајњој линији, и ако је било проблема са хулиганизмом у Русији (а било их је) они су по свему судећи врло брзо и врло ефикасно решени, о чему сведочи прошлогодишњи Куп конфедерација у фудбалу одржан управо у Русији без икаквих значајнијих инцидената.

Позивању на бојкот придружили су се и бројни европски парламентарци окупљени око немачке посланице из редова „Зелених“ Ребеке Хармс која је упутила отворено писмо владама ЕУ да не учествују на Светском првенству. Иницијативу је подржало 60 посланика из 16 држава окупљених у пет различитих посланичких група. У писму се наводи да је тровање бившег руског шпијуна „тек последње поглавље у спрдњи Владимира Путина с европским вредностима“, а подсећа се и на „насумично бомбардовање школа, болница и цивила у Сирији, насилну војну инвазију Украјине, систематско хаковање, кампања дезинформација, мешање у изборе, покушаји дестабилизације европских друштава и слабљења и дељења Европске уније“. Да није поменула Путина, мислили бисмо да је Ребека Хармс побркала ствари и верује да се Светско првенство одржава у САД.

Британски позив на бојкот имао је, ипак, својеврсног успеха, па је шест земаља одлучило да своје званичнике не шаље у Русију, али да њихови тимови, ипак, учествују на такмичењу. Владе Пољске, Исланда, Данске, Шведске, Аустралије и Јапана нанеле су овим смртоносни ударац Кремљу и Русији уопште. Да не причамо о томе колико је њихова одлука принципијелна и доследна. Јер, иако не иду званичници, иду навијачи и фудбалери. Какав је то онда бојкот? Па, бојкот који не наноси превише штете на финансијском плану, а још мање на унутрашње политичком. Шта је навијачима у Данској, на пример, важније – праведно осуђивање Путина, или игра репрезентације на првенству?

ЗАШТО ЈЕ ТОМПСОН ИЗОСТАВЉЕН? Иако се међународне спортске организације попут Олимпијског комитета, ФИФА, УЕФА стално упињу да одвоје спорт и политику, то им не полази баш најбоље за руком, а често управо својим потезима спорт подређују политици и примењују двоструке аршине. Тако је ФИФА забранила познатој руској певачици Јулији Чичерини да запева пред навијачима на стадиону у Ростову на Дону, јер подржава проруске снаге у Донбасу, у Украјини. Овим поводом, ФИФА је саопштила да фудбал „требало да буде игра неутрална у односу на политику и повезани догађаји не би требало да се користе од стране удружења, играча, навијача или било којих других индивидуа као платформа за изношење политичких ставова“. Ако међународне спортске организације заиста верују у одвојеност од политике, зашто онда стално доносе чисто политичке одлуке? Одлука Међународног олимпијског комитета о забрани учешћа руских спортиста на протеклим олимпијадама генерално је оцењена као политичка и као донета под политичким притисцима, јер, поред бројних других „комитетских недоследности“, чврстих доказа о систематском допингу једноставно није било. Исто би се могло рећи и за одлуку ФИФА и УЕФА да приме самопроглашено Косово у своје чланство при том брутално кршећи сопствени статут. Каква је то одлука, ако не политичка? Спортска?

Да ли ФИФА и УЕФА верују да не постоји боља застава под којом би фудбалери Хрватске могли наступати од оне под којом су се њихови бојовници и редарственици борили у операцији „Олуја“ те протеривали и убијали српске цивиле? Све и да прихватимо да „Олуја“ заиста није била „заједнички злочиначки подухват“, да ли објашњење за доделу управо ове заставе хрватским репрезентативцима не спада у домен политике? Оно гласи: „Хрватска застава на Книнској тврђави симбол је борбе за хрватску слободу, тешко стечену и крвљу плаћену. Операција Олуја круна је свих наших победа, а долазак победничке хрватске војске у краљевски град Книн знак је победе у Домовинском рату. Нека вам хрватска застава, под којом су се за своју Хрватску борили и гинули храбри хрватски бранитељи, буде подстицај за срчану борбу на предстојећем Светском првенству у фудбалу. Хрватска војска с вама је у мислима и срцима. Домовини верни!“

Ако је Чичерини забрањено да пева због подршке Русима у Украјини, зашто су онда ФИФА и УЕФА не дозволиле, већ су изабрале две политички врло активне косовске Албанке да певају на финалној утакмици Лиге шампиона у Кијеву (Дуа Липа) и химну Светског првенства (Ера Истрефи)? Заједно с Истрефијевом наступа и амерички певач и глумац Вил Смит, који је, такође, до грла умешан у политику. Толико озбиљно да се спекулише да ли ће се кандидовати за будућег председника САД. На церемонији отварања у Москви певаће и Британац Роби Вилијамс који, између осталог, има и песму „Party Like a Russian“ (Забављај се као Рус) која у земљи домаћину уопште није била примљена с наклоношћу, између осталог због стихова за које се верује да се односе на председника Путина: „Он одузима новац од целе земље, задржава ситнину и гради сопствену свемирску станицу.“

Поред свега овога, само фали да ФИФА и УЕФА организују да под заставом са Книнске тврђаве на првенству о Јасеновцу и Градишки старој запева и Марко Перковић Томпсон, јер ко пева зло не мисли.             

НАЈКИ ПРОТИВ ИРАНА

Симбол америчког империјализма у сфери спортске обуће и одеће, компанија „Најки“ одлучила је не само да, због санкција које Сједињене Државе уводе Ирану, престане да њихову фудбалску репрезентацију снабдева својим производима, него и да им одузме оне који су већ у њиховом поседу. „Санкције значе да, као америчка компанија, не можемо више играче иранског националног тима опремати својом обућом“, саопштила је ова фирма чију обућу ће на предстојећем Светском првенству носити 60 одсто играча. Сада, ниједан ирански фудбалер не сме носити „најкијеву“ опрему и на брзину морају пронаћи новог снабдевача и привићи се на његов производ. „Играчи се навикну на своју опрему и није у реду приморавати их на промену само недељу дана пре почетка тако важног такмичења“, рекао је тренер иранске репрезентације Карлос Кеироз и позвао ФИФА да се позабави овим проблемом јер ће изненадно отказивање „Најкија“ нанети штету тиму. Ирански званичници истичу да „Најки“ у ствари ништа не продаје, па не постоји формална трансакција којом би се кршиле санкције, као и да се ова фирма није повукла 2014. у време Обамине администрације и његових санкција. Техеран овај потез сматра кажњавањем иза којег стоји притисак америчких званичника. Претпоставља се да ће иранским фудбалерима у помоћ притећи немачки „Адидас“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *