Повратак нарацији – без погодбе

Ретроспектива Микана Аничића у Галерији РТС

Mикaн Aничић, Oтмицa Eврoпe, 2005.

Због чега тврдимо да је овај уметник у првим редовима духовне авангарде која је устала против терора спроведеног према сликарству у последња три века

Током јуна у Галерији РТС приређена је ретроспективна изложба слика Микана Аничића, последњег нашег значајног сликара који (тридесет година) ствара у Паризу. Тешко да ће се после њега појавити српско-француски уметник тог формата, распона идеја и сликарског умећа. За разлику од многих наших стваралаца који таворе по Паризу Аничић је добијао неке од највећих француских награда за уметност. Даљи живот ове београдске ретроспективе и једног дела опуса омогућује његова велика монографија на 320 страна, објављена током изложбе. У њој није представљено Миканово цртачко и графичко већ само сликарско умеће.
[restrict]

Пре него што се детаљније упознамо са делом овог мајстора добро је имати у виду општа начела његовог деловања. Полазиште је у древном, српском и балканском етосу и етносу, али и у критичком односу према савремености. На почетку свог уметничког деловања имао је посебно изражен слух за митски схваћену народну (под)свест, по чему наликује на Питера Бројгела Старијег. Он ствара у духу чисте ликовности, не улазећи у актуелну проблематику шире, визуелне уметности, занима га пре свега враћање угледа слици. Као уметник крајње је обазрив у избору средстава одбране идеје обнове слике, која се у српској уметности уздиже од Медиале до млађих фигуративаца на прелому два века. Јеретичка, гностичка својства Миканове поетике отварају неслућени хоризонт увођења у дело различитих идејних вредности, у виду помирења супротности, што је у крајњем смислу било још начело ренесансног сликарства. Супротности се најбоље истичу и допуњују, а Микан као и сваки прави сликар зна да сликарство мора осим нежног имати и сурови моменат у изразу. Београдска средина била је у време његовог стасавања препуна необичних, оригиналних личности, уметника и интелектуалаца који су се ослањали на француску школу езотерије. Снажна, дубока и подсвесна значења прожимала су Миканово стваралаштво у београдском раздобљу.

Микан Аничић је у време деловања најбољих југословенских старих и нових мајстора позног модернизма био значајна појава што је и сада, али је тада било теже успети на ликовној сцени; критика, школовање на уметничким Академијама, галеристика и катедра Историје уметности на београдском Филозофском факултету били су на највишем нивоу. Доласком у Париз 1982. године, сликар се постепено мења, све више усваја искуства ренесансно-барокног илузионизма, не само због дивљења према старим мајсторима већ и као могућност заснивања сасвим другачије естетике од актуелне. У његовом стваралаштву долази до израза и реалистичко, за које се већина познавалаца слаже да је кључно полазиште ренесансне и нововековне уметности, чиме се она одваја од средњовековне и приближава античкој. Сликарством, цртежом и графиком истакао је поетичко, чулно, песничко и ирационално. Вратио је уметност на претпросветитељско, предмодерно полазиште, када није била редукована на рационализам, научни дух и техницизам као видове материјализма и атеизма. Дионизијско, међутим, код овог сликара није увек крајње, разузданост и субверзивност маште кроћени су разумом а занос мером. Уметник је, између осталог, уз суровост али не и сировост исказану на појединим композицијама – „осетљива душа“ која открива „блажени предео“. У савременом свету срећа се проналази у могућностима потрошње, забаве и уживања, у сладострашћу разних задовољстава, на ђубришту наслада. Он је своју фортуну потражио на пропланцима духа, у сликарству чија се садржајност испоставља као крепка супротност заблудама инстант цивилизације. Човека и уметност одређује у смислу јединства различитих светова који не улазе у стварност као ствари већ налик духовима, силама и врлинама. Попут сјајног Константина Николајевича Леонтјева, мислиоца аристократе, занима га трагична супротност поезије и морала, по чему је и један од последњих уметника романтизма. Микан је превасходно фигуративни сликар јер зна да ништа није ни на небу ни на земљи што није у човеку а „Машта и човек једно су те исто“ како каже Парацелсус. Његове су слике светле јер из светлости најпре исходи духовно – преко ње може се узнети до Бога. Природу разуме као моћ чудесних потенција, она је највећа и најтајанственија књига, њени слојеви неизмерни су и предубоки, не могу се до краја рационално спознати, и зато осим религије уметник прихвата и магију. Ако је магија првобитна наука која обједињује различите сазнајне моћи, онда сликарство није ништа друго до вид алхемије, материје преображене духом. Зато се он толико занима за сликарску технологију и идеје старих мајстора. Није реч о копирању па ни о учењу већ о идеји која траје од старог Египта до данас.

Реч је о сликару усамљеном у овом времену потпуног одсуства друштвене критике у уметности, добу када визуелни уметници као лакеји испуњавају мундијалистичка очекивања спонзора и галеријско-музејског система. Његова награђена слика „Отмица Европе“ из 2005. године приказује класичним, старинским језиком уљаног сликарства најнапредније идеје. Реч је о једној о Миканових велеслика, на којој је доведен у питање смисао Европске уније. Благо је расуто и опљачкано, цркве срушене, облакодери у ватри и диму а неки нови јаничари одводе децу у робље. Сликајући често крш савремене цивилизације, њено физичко и духовно ђубриште, лагано одумирање, бојно поприште са кога анђели односе коначно мртвог Христа Микан није само критичар, апокалиптичар и сликар који размишља о крајњим стварима. Важније можда од тога је да се његове слике не могу дискурзивно исцрпсти, његова обнова ренесансе о којој маштао и Леонид Шејка није на извођачком плану већ на враћању приче, садржаја, симболике и психологије слици. Колики је то велики замах изведен код њега снажно и без погодбе најбоље сведочи чињеница да је нарација, та основа ликовности са свим осталим поетичким особеностима слике систематски протерана и уништена у уметности. Микан Аничић је у првим редовима оних који су као духовна авангарда устали против терора спроведеног према сликарству у последња три века.      

[/restrict]   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *