Повратак Кардељевог унука

Игор Шолтес

Какве је услове Устав СФРЈ из 1974. поставио за наставак српског пута ка Европској унији

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Није тајна да се бројне, а међу њима највеће државе ЕУ противе проширењу (не само због тзв. „замора Уније“), а после прошлонедељне расправе у Европском парламену (ЕП) о дугорочном буџету Уније до краја 2027. године, постало је јасно да Унија уопште не планира „ширење на Балкан“ ни у блиској али ни у даљој будућности, с обзиром на то да се у договореном буџету не спомиње ни „п“ од проширења. Упркос томе, неки београдски медији и даље потпирују наду да нам је улазак у ЕУ надохват руке, само да Србија призна Косово.

ЈАНШИНО ОТКРИЋЕ Да признање Косова, међутим, није једини а ни последњи „услов свих услова“, случајно је открио прошлог петка, у жару предизборних чарки, првак словеначке деснице и победник избора одржаних у недељу Јанез Јанша. Нападнут од стране ривала са левог спектра политичког пола јер 1991. године, када је водио ресор министарства одбране Словеније, није решио спор са Хрватском око границе на копну и мору, он је „из прве руке“ (како је истакао) открио да ће то питање бити решено чим „Хрватска реши гранично питање са Србијом и БиХ и то тако што ће им поставити своје услове“. Укратко, ако Београд не поклекне пред свим условима Загреба, добро упућени Јанша тврди да Хрватска Србију „неће пустити у Европску унију“.

Немачка канцеларка Ангела Меркел, која припада истој политичкој групацији у ЕУ као и Јанша, лично је пре месец дана заоштрила услове за улазак Србије и других кандидата са Балкана у Унију ставом да нико више не сме у ЕУ уколико не реши спорења са суседима, првенствено у вези са питањем око границе. Тако је подржала истоветне претње Европске комисије (ЕК), а тиме је ЕУ, признаје Јанша, „дала Хрватској у руке веома моћно оружје за ‘преговоре’ са комшијама“.
[restrict]

ЦРВЕНА МАПА Ни једна од ових чињеница није омела део београдских медија да се распишу на тему „ко нас кочи, ко условљава, а ко подржава пут Србије у ЕУ“, уз пригодну мапу на којој су црвеном бојом офарбани противници проширења, наизглед у мањини (Чешка, Литванија, Француска и Велика Британија, која ионако ускоро нестаје из ЕУ), а насупрот њима у зелено обојена већина чланица ЕУ која „жели бржи пријем“ или прво „тражи испуњење услова“ (Хрватска, Словенија, Немачка, све жуте). У светлу нових сазнања, када би црвеном бојом обележили и земље од којих неке гласно а друге „иза кулиса“ одбацују идеју проширења без обзира на постигнућа кандидата, од Холандије, преко Данске и Немачке до немачкој политици привржених Словеније и Хрватске, јасно је да би се већи део карте ЕУ „зацрвенео“… Јесте да Љубљана и Загреб на речима обећавају помоћ Србији на путу ка ЕУ, али речи не коштају ништа, а дела доказују супротно, рецимо, када су се недавно највиши словеначки званичници понудили, међу њима и председник државе Борут Пахор, да интензивним лобирањем убеде преосталих пет чланица Уније да што пре признају Косово.

КАРДЕЉЕВ УНУК Ту се нуди, међу првима, Игор Шолтес, у домовини стигматизован јер је унук Едварда Кардеља, омраженог комунистичког вође некадашње СФРЈ. Шолтес је у хијерархији ЕП, поткрај свог мандата, догурао до места известиоца за Косово, а са те позиције је, како је недавно известио „Блиц“, тражио од Београда да под хитно реши критична питања и то пре почетка изборне кампање за Европски парламент, јер ће после тога бити много теже. Под „хитно“ је протумачено као захтев да Србија напречац призна Косово, што би за Шолтеса (исто као и за Јункера или Могеринијеву) била круна политичке каријере пре него их после избора одмени нова „гарнитура“.

Намеће се питање – зашто би „после било теже“, и зашто је признање Косова за једног европосланика из Словеније одједном тако животно важно питање, ултимативан услов? Одговор није тежак: ближе се избори за ЕП заказани на пролеће 2019. Зато Шолтесу, као и већини његових колега ухлебљених у институцијама ЕП, још „колико јуче“ треба неко „јаче постигнуће“ за предизборну кампању, иначе како да увери базу да му повери још један „европски“ мандат. У супротном – може да заборави на дивну апанажу у Бриселу и Стразбуру, јер му бирачи у завичају нису заборавили како их је „надмудрио“ када је тик уочи претходних избора 2014. године основао странку „Верујем“ за коју је део лаковерног изборног тела поверовао да доноси свеж ветар не само у европску него и домаћу политику, да ће стати на пут корупцији и привредном криминалу… А онда је Шолтесова партија, заједно са његовим предизборним обећањима, нетрагом ишчезла пошто је преузео функцију у ЕП. И сад се сетио да убира закаснеле политичке поене на рачун Србије, притискањем Београда да што пре призна Косово.

Тако Кардељев потомак, после готово четири деценије од Едвардове смрти, на тлу Србије поново практикује дедину политику, по злу запамћену. Да подсетимо – процес демонтирања бивше Југославије започео је заправо две деценије уочи отцепљења Словеније, када су у пролеће 1971. усвојени амандмани на Устав (усвојен 1963). У тексту „Како је СФРЈ систематски уништавана: Страх од српског питања“, београдске „Новости“ описују како је у фази настајања спорних амандмана дошло до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства, јер су Марко Никезић и његова екипа били за јавну расправу, али су то Хрватска и Словенија, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле. Суштина тог сукоба огледа се у речима Едварда Кардеља упућеним Уставној комисији: „Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање… Једино што ту недостаје и што бих ја додао је у аутономним покрајинама (у чл. 1)… Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај аутономне покрајине унутар републике, да она буде изједначена са позицијом република у Федерацији.“

Кардељ је тада посао изједначавања положаја српских покрајина (Косова и Војводине) „оставио за наредну фазу, која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.“ (Новости, 12.6.2016.).

Ваља се сетити и тадашњег коментара професора Правног факултета у Београду Михаила Ђурића поводом амандмана којима је кумовао Едвард Кардељ: „Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава.“

Прошло је 27 година од распада СФРЈ, а Кардељев унук се у име ЕП досетио да би у Србији могао да окуша срећу да, на трагу дедине политике, поново ведри и облачи. У то име је већ успео да се вине и на место потпредседника делегације при стабилизацијско-придружитељском парламентарном одбору ЕУ-Србија. Што му није сметало да се прошле јесени лати и роле известиоца ЕП за Косово. Занимљиво је да он, правник по професији, у таквом ангажману не види сукоб интереса, напротив. Тако већ пола године у ЕП истовремено „заступа“ интересе Србије, као и аспирације Приштине. „Спутњик“ је, чим је Шолтес „наследио Косово од Улрике Луначек“, упозорио да је већ својим првим иступом „прекорачио црвене линије дајући статусно пристрасну изјаву како би придобио симпатије Приштине и ублажио незадовољство које је владало у албанским круговима после одлуке Суринама да повуче признање Косова“. И заиста, Шолтес се већ у првом интервјуу обавезао да ће натерати осталих пет чланица Уније које нису признале Косово – да то ураде. Тако је, напуштањем статусне неутралности ЕУ када је реч о односима Београда и Приштине, унук Титовог комунистичког идеолога постао прави весник нове европске политике која је поново увела границе између држава чланица, политике која искључује и ограђује Унију бодљикавом жицом. То је политика за коју Дејан Жидан, првак странке која је у Словенији наследила Кардељеве комунисте, у завршници кампање за парламентарне изборе одржане, 3. јуна, упозорио да ЕУ под таквим вођством – неће опстати.

СТРАТЕГИЈА ЧЕКАЊА Жестоки дуели страначких ривала због граничног спора са Хрватском у финишу словеначких избора открили су још један наук. Јесу се прваци левице и деснице свађали ко је крив што то питање није решено још 1991, али сви су се сложили у једном – не ваља журити, никакве нагодбе са Хрватском склапати напречац, већ чекати на повољније политичке и геостратешке прилике. Разочарани Жидан је подсетио да, откако је Словенија 2004. ушла у ЕУ, „веровали смо у владавину права коју ЕУ гарантује“, а сада су „десне радикалне странке у Европи узеле маха, што је опасно, јер и ЕК води десница, па више не важи што је правно исправно, већ је важно где имаш пријатеље“. Ту словеначки премијер у оставци Миро Церар види разлог зашто Загреб већ годину дана, противно међународном праву, успешно изврдава да примени правоснажну арбитражну пресуду о демаркацији. Словеначки лидери оцењују да 15 одсто спорне територије на копну и мору није ствар трговине са Загребом, зато су у име словеначких националних интереса намерни да чекају – нови сазив ЕП, нови сазив ЕК, другачији распоред снага, патриотски одлучни да неће повлачити потезе који би наштетили држави и будућем роду.

То је наравоученије вредно помена. Уосталом, прошло је шест месеци откако је Шолтес обећао Приштини да ће натерати преосталих пет ЕУ држава да потпишу признање, па ни једна од њих није признала Косово. Зато и није чудно што се недавно досетио (ако је веровати писању дела београдске штампе) да преокрене тајминг свог деловања, тако што је послао ултимат Београду да „реши критична питања пре почетка изборне кампање за Европски парламент“ (дакле, до новембра ове године!), с нагласком да је признање Косова „услов свих услова“.

На питање „Печата“ да ли као известилац ЕП за Косово очекује да Србија призна Косово под хитно, односно до избора за нови сазив Европског парламента, Шолтес одговара другачије, „сатницу признања“ не помиње: „Важно је да се још у овом мандату постигне што већи напредак и да Србија као и остале државе региона спроведе што више нужних реформи на кључним подручјима. Тај период уочи европских избора, који су заказани за мај идуће године, треба што боље искористити, јер ћемо добити нови састав владе као и ЕК, за које не знамо куда ће једрити.“

Јасно је да сваку прилику треба што боље искористити, за грађане Србије је добро да се држава реформише, да се бори против корупције и криминала, успостави владавина права, поради на сузбијању сиромаштва… Ту не треба да утиче нити ишта мења чињеница да Унија нема разрађене планове на основу којих би конкретизовала своја ранија обећања и бар приближно дефинисала годину (или бар декаду) у којој би Србију примила у пуноправно чланство. Зато, с те стране, за Србију нема журбе да повуче иједан потез због којег би зажалила будућа поколења.

СЛОВЕНАЧКИ ПРИМЕР Када се све сабере, није мали број ликова а ни држава које опструирају улазак Србије у ЕУ. Да Унија не жури да прими „новајлије са Балкана“ у своје редове, потврђује и најава да је следећи самит „ЕУ-Западни Балкан“ заказан тек за 2020. годину, и то у време када ће Унијом председавати – Хрватска!

Ако знамо да је Словенија, као председавајућа ЕУ у првој половини 2008, минирала и из све снаге кочила хрватске приступне преговоре, приморавајући Загреб да попусти око отворених билатералних проблема, онда није тешко наслутити да Србији на „европском путу“ ни пре ни после 2020. неће цветати руже. То ваља имати на уму још нарочито откако је обелодањено да по бриселским кулоарима круже и „тајни документи“ чији је циљ да омету ширење Уније. Прошле седмице је, на пример, уочи састанка Савета за спољне послове ЕУ тензије подигао „нон пејпер“ који сведочи о противљењу појединих држава, на челу са Француском и Холандијом, да Македонија (овог месеца) добије датум за почетак преговора о прикључењу ЕУ чак и ако спор са Грчком у вези имена оконча позитивно до почетка самита лидера Уније, заказан за крај јуна 2018. Управо због сличних „нон пејпера“ и осталих „душебрижника“ из ЕУ чије је прегалаштво усмерено само за сопствени ћар, било би добро да и Србија, попут Словеније, до танчина измери користи и штету пре него потпише било какве „правно обавезујуће“ папире.

Заборављен

Да су земљаци током протеклих пет година „заборавили на Игора Шолтеса“, сведочи и идентичан наслов у љубљанском Делу, пре годину дана. Лист се претходног дана у чланку „Половина наших европосланика је проблематична“ бавио власништвом појединих словеначких посланика у ЕП, да би накнадно утврдио да Шолтесова странка „Верујем“ још увек постоји на папиру, иако је он лично из ње изашао јула 2014. и није више ни њен члан, после чега је нестала са домаће политичке сцене. То је у Словенији био први такав, препреден пример настанка странке за „једнократну“ употребу, као одскочне даске за лукратувну функцију у Европском парламенту.

[/restrict] микрозаймы онлайн займ под 1 процентбыстро займ на карту сбербанкабыстрый займ ставрополь

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *