Палачинком на графику и још понешто

Због чега је судбина култне београдске Галерије Графичког колектива својеврсна парадигма (за разумевање) прилика и актуелног поретка у српској култури?

Велика јавна галама подигла се око београдске Галерије Графички колектив која до краја јуна мора да напусти простор на Обилићевом венцу. Реч је о простору који галерија користи седам деценија. За овај несумњиво штетан и немио догађај за српску културу, а посебно за њену ликовну сцену, разлог је прозаичан: зграда у којој је смештена Галерија Графичког колектива враћена је власницима а они су простор изнајмили угоститељском предузећу које намерава да на овом месту отвори палачинкарницу. Разуме се да поводом овог догађаја нема недоумица, односно да међу нормалним грађанима нема оних који би евентуално заговарали или оправдали гашење тако значајне и угледне Галерије. Потписник ових редова, уверен је међутим да је за потпуно информисање јавности (којој се овим поводом дугује истина о Галерији и њеном функционисању) дужан да напомене и да није све тако црно-бело како у медијима иначе приказује мала група, протеклих дана веома ангажована у борби за опстанак ликовне институције на Обилићевом венцу.

[restrict]
БЛИСТАВИ ИСТОРИЈАТ Графички колектив и његова Галерија основани су 1949. године у Београду као један од водећих уметничких центара у Србији и Југославији. Основали су га познати уметници прве генерације графичара београдске Академије ликовних уметности а поједини од њих су постали и професори: Бошко Карановић, Мирјана Михаћ, Драгослав Стојановић Сип, Драгољуб Кажић и Миле Петровић. Преко историје Галерије може се пратити развој графике али и других уметности у другој половини двадесетог века у националним и интернационалним оквирима. У колекцији Графичког колектива налази се око 5.000 графика и то је највећа збирка те уметности у Србији. Галерија додељује награде Велики печат (установљена 1963. као прво национално признање за графику), Мали печат (од 1991. за графику малог формата) и Грифон (од 1996. за најбољи графички дизајн). У Галерији ГК је више од 1.500 уметника имало изложбе из целог света а самосталне неки од највећих светских уметника: Салвадор Дали, Марк Шагал, Виктор Вазарели, Роберт Мадервел, Еро, Ернст Фукс, Јиржи Андерле и Албин Бруновски.
Златно доба Графичког колектива било је за време Ане Чолак-Антић, друге супруге Леонида Шејке, која је управљала њиме на широј естетској основи. Док је она била кустос Графички колектив био је у жижи уметничких дешавања. Како се сећао Петар Недељковић, тада млади приврженик Медиале, сваког битног у граду могао си да сретнеш у троуглу између Ликовне академије, Клуба књижевника или у галерији Графичког колектива. Ту је 1959. године била друга изложба Медиале, у њој је Шејка 1958. приредио своју прву самосталну изложбу као и Владимир Величковић а испред ње је шездесетих година Оља Ивањицки извела први перформанс у Југославији. Године 1962. Милић од Мачве је у Графичком колективу организовао самосталну изложбу слика која је одмах забрањена и то уз изложбу Миће Поповића била једина забрањена изложба у Југославији. Драгош Калајић је презирао графику као репродуктивну уметност, али је обожавао сликаре чија дела је Ана Чолак-Антић имала храбрости да изложи. Када је као дечак са четрнаест-петнаест дошао на једну изложбу у Графичком колективу на вратима је била Оља Ивањицки која му је мазним гласом рекла: „Дечко, хоћеш да одеш преко пута и купиш ми један сендвич. Гладна сам“, што је и учинио. Тако је почела спектакуларна Калајићева авантура са модерном уметношћу, доживотна верност Медиали и пријатељство са Ољом. Тада су на улазу у Графички у излогу биле неке завесице, све је изгледало доста скромно, али са пуно смисла. Касније 1964. године, архитекта из Медиале Предраг Пеђа Ристић, пројектовао је ентеријер Галерије као уметничко дело. Кажу да је то најоригиналнији ентеријер неке европске галерије, и степенице које воде на спрат, у службене просторије, нису обичне, већ оригинално и другачије решене, назване „хоћу-нећу“. Али то је већ почетак заласка Графичког колектива, да би од деведесетих година Љиљана Ћинкул постала кустос, уредник програма и уметнички директор. Програм је умртвљен, без полета и некадашњег живота, ретке су капиталне изложбе, у задњих десет година било је можда четири-пет: Богољуба Јовановића, Бранислава Макеша, Јалета и Албина Бруновског. Последња изложба у духу Медиале била је сликâ малог формата Милована Видака и Светозара Самуровића, која је за њих била опроштај од те некада централно инспиришуће институције.

ПРОМАШЕНОСТ И САМОУВЕРЕНОСТ Годинама је програм у Галерији Графички колектив био заснован на сумњивим вредностима и графичком дизајну, могле су се ту видети и конфете различитих величина изложене у провидним пластичним кесицама. Награда Велики печат додељује се, слободно то можемо рећи – кретенским радовима, који излажу руглу стару, традиционалну графичку уметност и вређају естетски ум па није далеко од истине тврдња да тако вођена Галерија не треба ни да постоји. Оно што никада нећемо знати је да ли би судбина Графичког колектива била другачија да је њен кустос био неко други а не Љиљана Ћинкул. Сигурно је, међутим, нешто друго: она је од галерије која је одмах по свом отварању постала култна, направила узор промашаја на нашој ликовној сцени, и у престоници. Та промашеност ове Галерије проистиче из осионе самоуверености њеног управника, који иза себе нема ни харизму нити инстинкт за откривање нових вредности, већ пуку сујету и испразну умишљеност. Верујемо да висока, и по културу немила, цена која ће у овом случају, нажалост, бити плаћена треба да буде наук да се више никоме на бланко не даје управа над посебним установама културе, јер такав пропуст, као што је то у овом случају очигледно, може да доведе до пропасти пројеката и институција чији друштвени значај превазилази свако „персонално решење“! .

ГРАД НИЈЕ ОСНИВАЧ ГАЛЕРИЈЕ Познато нам је да је Љиљана Ћинкул (са Горданом Добрић, кустосом Галерије Културног центра), да би спречила затварање Графичког колектива неколико пута била на разговору са Ивоном Јевтић, Градским секретаром за културу. Појавили су се потом на интернету потпуно лични и злонамерни напади авангардних уметника на госпођу Јевтић, коју криве и за распад Графичког колектива. Подсетимо, градски секретар за културу није овлашћен да даје нове просторе у граду, не располаже имовином, већ се само стара о градским установама. Простор иначе могу да обезбеде једино секретар за имовинске и правне односе, или градоначелник. У том поступку даље тражи се сагласност Града која је у овом случају стварно и дата, стручњаци су више пута излазили на терен да са Љиљаном Ћинкул гледају расположиве просторе, што није била њихова обавеза већ добра воља и разумевање одговорности. При том, у овим договорима, захтеван је простор „искључиво у строгом центру, близу садашње галерије, простор који има галерију и депо и још уз то малу закупнину“, што је заправо немогуће пронаћи између осталог и зато што је већина овим захтевима примерених простора у поступку реституције. Две године су показивани простори али Љиљана Ћинкул ни са једним није била задовољна. Она се иначе обраћала искључиво Градском секретаријату за културу а не и Министарству културе. Град је Графичком колективу дао око пола милиона динара за програм у овој години и упркос томе разговори представника Графичког колектива на састанцима са запосленима из Градског секретаријата постају све нервознији и осионији. Као врхунац безобразлука у овом спорењу уочавамо правило да се из Галерије упорно превиђа и занемарује чињеница да Графички колектив није установа на буџету Града, није градска установа, нити простор те Галерије припада Граду. Графички колектив је удружење грађана које се самостално финансира, а Град му није оснивач. Да ли би по тој логици – уколико би се доследно примењивала – свако (разуме се да институцију о којој је овде реч не именујемо као „сваког“, већ говоримо о принципу!) од више стотина удружења грађана могло да тражи од Ивоне Јевтић да му нађе подесне просторије у центру града? Да дрскост буде већа, испоставља се да Графички колектив нема средстава да плаћа месечне трошкове за нову галерију па ни оне са којима би се обновио нови простор. Напоменимо и да је госпођа Јевтић примила представнике Галерије Графички колектив, да је уважила њихове захтеве, изашла им у сусрет колико је то било у њеној компетенцији и моћи, али да је сада, према јавној интерпретацији и виђењу посленика Галерије, за све то проглашена још и кривом!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *