Почетна / Интервју / Ненад Грујичић – Нарицање за Косовом

Ненад Грујичић – Нарицање за Косовом

фото: приватна архива

Разговарао Драган Пејић

Када је средином четврте деценије прошлог века етнопсихолог Владимир Дворниковић упитао певаче у околини Книна, зашто је ојкање налик плачу и нарицању, без обзира на тему текста, они су одговорили: „То је плач за Косовом!“

Печатов саговорник, песник и прозни писац Ненад Грујичић свестрани је стваралац, ангажован у очувању традиције, српске православне духовности, али и књижевних вредности Босанске крајине, односно читаве Републике Српске. Његов рад, између осталог, темељи се и на стваралачком трагу и борбеном духу великана Васе Пелагића и Петра Кочића.

Крајем прошле године добили сте две престижне књижевне награде, „Сава Мркаљ“ и „Пелагићев рунолист“, у континуитету који је обележен неколиким деценијама – којим све до сада добијеним признањима?

Још далеке 1978. добио сам Бранкову награду Матице српске за студентски есеј, па наредне године песничку награду „Печат вароши сремскокарловачке“. Те 1979, у чувеној рубрици „Ово је била њихова година“ у листу „Политика“, нашао сам се међу најбољим младим уметницима оне Југославије. Ту су били још редитељ Емир Кустурица, пијанисткиња Наташа Вељковић, глумица Мерима Исаковић, социолог Тодор Куљић, сликар Стане Јагодич, архитекта Дејан Ећимовић и глумац Диме Илиевски. То је на почетку моје каријере био огроман подстрек, добио са Пегазова крила за дуг лет. Чак сам и прву књигу песама Матерњи језик објавио у тада чувеној едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Уследиле су награде са именима великих песника и писаца: Милан Ракић, Вук Караџић, Иво Андрић, Скендер Куленовић, Браћа Мицић, Павле Марковић Адамов, па Кондир Косовке Девојке, међународна награда „Златни прстен“ и друге. Колико су оне определиле ваше даље стварање?

У срећи се не узноси, у несрећи не падај – стара је наша пословица, тако и ја гледам на награде. Оне су значајни крајпуташи у времену, нема сумње, али ако непрестано не радите као песник и књижевник, као човек ако се не усавршавате, награде избледе. Само дело остаје уколико је аутентично. Кад читате Милоша Црњанског, не питате се коју је награду добио за то дело. Нешто друго вас вуче да ту књигу до краја прочитате. И враћате јој се кроз живот.

Који стваралачки мотиви су вас подстакли на тако велики подухват састављања антологије српске избегличке поезије Прогнани Орфеји?

Свеједно је где сте живели на Балкану с краја прошлог века. Велика историјска и животна драма догађала се ту поред нас са српским народом кроз велике избегличке колоне и олујне прогоне. И други су имали у том рату слична искуства. Како да не видим толику катастрофу? Сада видимо избеглице и прогнанике из афричко-азијских земаља. И међу њима има уметника који ће изразити све што им се догађа, неки су још деца, као што их је било и међу српским прогнаницима и другима који су постали песници.

У антологији се нашло 116 песника који су лично доживели прогон и рат. Да ли је било тешко доћи до њих?

По професионалној оријентацији познавао сам многе песнике пре рата. И уопште, у тој сам проблематици потпуно. Није било тешко пронаћи песнике. И они су пронашли мене. Они су увек ту, објављују, наступају, јављају се. Знао сам шта хоћу да саставим, какву и коју антологију. Нисам уврстио песнике који су пратили извештаје о збеговима на телевизији или у штампи, попут мене и мојих колега из Новог Сада и Београда. Уврстио сам само оне песнике који су лично, на својој кожи осетили прогон и рат, песнике који су изгубили кућни праг и осетили велики бол страдања: Душко Трифуновић из БиХ, Небојша Деветак из Хрватске, Владета Вуковић са Косова и Метохије, и други, мање или више познати. Али сви аутори добрих и доживљених песама.

У поговору антологије написали сте опширан есеј, оглед, праву и прву високософистицирану студију о ојкачи. Изложите нам кроки те елаборације: шта је ојкача, ојкачко певање?

Попут бећарца са књижевне тачке ојкача је минијатурна песничка творевина у римованом десетерачком двостиху. Међутим, са музичке тачке, бећарац и ојкача се тотално разликују. Бећарац је равничарска, а ојкача динарска песма. Тематски, ојкача обухвата све нијансе и нивое живота. Она је духовита, шеретска, сатирична, велико поље стваралачке слободе. Теме се пењу до еротских и сасвим ласцивних: „Мала моја, високи јаблане, / је л’ ти мјесец видио табане?“ Или: „Мисли мала да је у рај вуку / док је јаја по гузици туку.“ Међутим, за разлику од бећарца, ојкача има и тужне примере: „Грло моје ко тамбура јада, / никад није јадало ко сада.“ Или: „Црна ми је роба (одећа – прим. Н. Г.) омилила / откад су ми браћа изгинула.“ Затим: „Роди мајко, још једног ко мене / па ћеш имат’ двије успомене.“ Ови примери трагичног последица су честог ратовања и изгибије у крајишким пределима. Са музичке тачке, ојкачке мелодије су неупоредиво старије, богатије и разноврсније од бећарца. Средином четврте деценије прошлог века на питање етнопсихолога Владимира Дворниковића у околини Книна, зашто је то певање такво, налик плачу и нарицању, без обзира на тему текста, певачи су му одговорили: „То је плач за Косовом!“

О ојкању и ојкачама се код нас мало зна. Шта говоре чињенице о њиховом трајању на динарским просторима?

Алберто Фортис је у Венецији 1774. први поменуо ојкање истражујући живот Морлака у нашим динарским пределима. Затим, Немац Франц Петер први је донео једногласни нотни запис ојкања без текста 1857. А чешки етномузиколог светског гласа Људевит Куба крајем 19. века походио је наше крајеве и откривао ојкање као чудесно старо певање око Книна. Записао је 1899. неке нове синониме за ојкање, као што је, на пример, грохотање, а не гроктање. Ово друго, погрешно, данас се одомаћило, а етномузиколози не објашњавају на терену да није гроктање већ грохотање. Зато што тај рефренски припев у ојкању наликује на људски грохот, не на гроктање свиња или гавранова. Назив се даје по начину певање, где се то „о“ или „ој“ растеже и потреса гласом после декламованог (отпеваног) десетерца. Затим, термин розготање – где реч розгот буквално значи грохот. Појам ојкача укључује и обухвата текст, римовани десетерачки двостих и сценску ситуацију, место и прилику где се пева.

Како објашњавате чињеницу да су се ојкачка певанија одржала до данашњих дана код крајишких Срба ма где они живели?

Крајишници Срби су вековима живели у тампон-зонама између великих царстава. На простору Војне крајине били су регрутовани и ратовали су за туђег цара. Певање је имало изузетно важну улогу за одржање у тешким условима, а спевавање стихова увек је било надахнуто, тренутно стварано, живо и свеже, нарочито десетерачких римованих двостихова у ојкачком колу, у напевавању две групе певача. То је био медијум за исказивање карактера бића, радосне катарзе и слободе бића. Ојкачка певанија остала је до данашњих дана присутна јер је динамизам ратова и сеоба учестао. А са собом носите такву попудбину куд год да кренете, и тако чувате и негујете оно што је вертикала вашег културног бића.

У којој мери смо зрели да уочимо културолошки значај ојкаче?

Кад слетите у Женеву, на пример, на аеродрому из звучника чујете јодловање, најстарију певанију тога поднебља. Они се тога не стиде, напротив. Они се поносе јединственим јодловањем које је пандан ојкању (ојкачи) по оригиналности. Када наше државне институције Аеродром „Никола Тесла“ озвуче тако да се повремено чује ојкача (ојкање), то ће бити велики облик нашег сазревања и цивилизацијског напретка. Странци који слете на наш аеродром треба да чују и музичку супстанцу коју нигде на свету не могу чути, само овде. Тим пре што Никола Тесла потиче из крајишких предела, из Лике, где је неговано ојкање, а данас масовно, због изгона српског становништва од неколико стотина хиљада душа, живи и развија се у Србији. По конвенцији Унеска, када један елемент духовне баштине буде, из разних разлога, протеран у другу државу или на други континент, та држава је дужна да га законски заштити и омогући му даљи развој.

У есеју Отимачина српске културне баштине, објављеном у награђеној антологији, указали сте на безочну крађу од стране комшија у региону, Хрватске пре свега. Да ли су уследиле реакције појединаца и институција из Србије?

Хрватска је присвојила ојкање (ојкачу) и уписала га на Листу угрожених вредности у Унеску, као своју баштину на културној мапи човечанства. Урадила је то без навођења српског извора овог елемента нематеријалног културног наслеђа. А српско крајишко становништво које пева ојкачу данас у огромном проценту живи у Србији, највећим делом у Војводини. Дакле, Хрватска данас нема шта да штити на својој територији, ту више не живе ојкање и ојкача у масовном облику. Постоје само ситни прирепци тога, који се гасе. Затим, Хрватска је уписала и бећарац на репрезентативну листу Унеска, као само своју баштину, као да се бећарац масовно не пева у Срему, Бачкој и Банату, па и код Срба у Румунији и Мађарској. На те отимачине ниједна наша државна институција није јавно реаговала, чак ни појединци, једино сам ја јавно говорио, и објавио неколико текстова на ту тему у дневној штампи.

По Конвенцији Унеска три земље су морале да номинују ојкање.

Тако је. Три земље су морале да номинују ојкање (ојкачу), Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска. А бећарац да номинују – Србија, Хрватска, Мађарска и Румунија. То је поштено. Али ово је Балкан, више није актуелно само да се радујеш када комшији цркне крава, већ гледаш да га потпуно збришеш са лица земље. Томе мора доћи крај, морамо се опаметити. Наша лењост, заборав, самозаборав, поглед без визије, тромост, незаинтересованост, духовна несвест, прича само о новцу, материјална надувеност, све то мора бити замењено хитрошћу, конкретним потезима, стваралаштвом, свешћу о корену и будућности, животворношћу, великим радом, заинтересованошћу за сопствену судбину за кућу насред друма у олујама смутнога времена.

У Комитету за нематеријално културно наслеђе Србије углавном су етнолози, антрополози, теолози, археолози, етномузиколози, историчари уметности, чак биолози, музејски саветници. Зашто су ретки писци или књижевни научници који се баве духовном баштином Срба у матерњем језика?

То сте одлично приметили. По Конвенцији Унеска, матерњи језик је највеће и најважније нематеријално културно наслеђе једног народа. Ојкача и бећарац су врхунска народна поезија у српском језику, то је књижевност првога реда. У Комитету седе људи који не виде песничку и литерарну лепоту и снагу овог духовног феномена који они осветљавају искључиво са етномузиколошке тачке. А то је недовољно, чак поражавајуће. Моја награђена антологија Пјевај, ори, прозоре отвори садржи чак две хиљаде крајишких ојкача сложених азбучним редом. То је бескрај песничке, књижевне и лексичке лепоте: „Ој, мјесече причекај Данице, / ја ћу свога драгог са Границе.“ Или: „Мене мати научила ткати, / па ме натра свако вече сатра.“ Или: „Цура цвијеће међу ноге меће / кад корача да јој мирис баца.“

Успели сте да 2012. у први Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије упишете ојкачу као „поетско-музички облик Срба – Динараца –Крајишника у Војводини / Србији“.

Јесам, и то не без препрека. Као што рекох, супротстављали су ми се тзв. експерти који не виде књижевна и песничка својства у ономе што се саопштава у ојкачкој певанији. Ево да још додам примера: „Видиш, драги, онај чопор звијезда, / тако сам ти мараму извезла.“ Или: „Јорговане на Банији мојој, / шаљи мирис избеглици својој.“ Или: „Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти.“

Да ли су у Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије уписани сви релевантни елементи?

Не, нису. Бећарац још није уписан у наш регистар, што је невероватно. Ако и то не урадимо, а већ смо препустили Хрватској бећарац на светском нивоу, онда смо потпуни пацери, неозбиљни и неодговорни људи. Сматрам да је много важно, чак важније од поменутих листа Унеска, да у Национални регистар упишемо и негујемо, чувамо и штитимо живо присутне елементе духовног наслеђа Срба, као што је и бећарац.
Недавно је наше коло, српско коло, уписано на Репрезентативну листу Унеска. То је сада, уз нашу славу, други елемент НКН Срба видљив на културној мапи човечанства.
То је драгоцено и много лепо. Али мало. Наш сусед, поменута Хрватска, на листе Унеска уписала је преко десет елемената, скоро петнаест. Они раде институционално и бескомпромисно, на нивоу државе. Ми дуго нисмо у својим законима имали дефинисан појам нематеријалног културног наслеђа. Наша је обавеза да са нивоа државе Србије укажемо Унеску да је Хрватска отела и присвојила за себе ојкање (ојкачу) и бећарац. Ми морамо номиновати ова два елемента на листе Унеска и исправити тешку неправду. Постоји начин зато. Пре тога Комитет за нематеријално културно наслеђе Србије мора бити проширен за најмање два-три ствараоца, стручњака из света српске књижевности, народне поезије и матерњег језика, да би они погурали ствар.

Како бисмо могли поново, најефектније, да номинујемо за Унеско отете елементе, ојкачу и бећарац?

Могли бисмо номиновати за Репрезентативну листу Унеска феномен српског народног римованог десетерачког двостиха, као оригиналну минијатурну песму, нешто попут јапанских хаику минијатура које су на свој начин оригиналне, и то по броју од седамнаест слогова (5 – 7 – 5). Номинујући наш народни римовани десетерачки двостих, дакле књижевну творевину, обухватамо и ојкачу и бећарац. Једним ударцем – две муве! Тиме бисмо компензовали велики губитак који нам је проузроковала Хрватска.

Да ли постоји могућност да нам још неки елемент нематеријалног културног наслеђа буде украден од стране Хрватске, на светском плану?

Опет нам клизи време, отићиће у наручје Хрватске и ганга, стара херцеговачка певанија, која је и српска. Она се пева у стиху осмерцу. Наши етномузиколози нису довољно бројни и снажни, нису мотивисани да залегну иза свега овога. Када се нађу у Загребу или Сарајеву на симпозијумима на ове теме, они не дижу глас на јасан и конкретан, правдољубив и документован начин. У акцији спаса српског нематеријалног културног наслеђа у матерњем језику мора бити прикључена компетентна и бројна књижевна елита.

У текст поеме Покривање куће уткали сте неколико примера ојкача. Какве су реакције публике?

После студије коју сам написао о крајишкој ојкачи, ова поема је још виши ниво изражавања свести о феномену ојкаче, у конкретном чину покривања нове куће у Поткозарју. Поезија је највиши облик књижевне писмености. Песничка свест је ултрасвест, свевидеће недремано око које обухвата и види баш све. Ту сам предочио и богате столове пуне разне крајишке хране и пића, на пример све врсте пита: ковртуше, савијаче, љеваче, гужваре, звркуше, мекуше и гибанице. Тај призор доприноси осећању берићета у здраве будућности новог дома. Казујући ту поему повремено запевам ојкачу, јер су у ткиво поеме уграђени народни римовани десетерачки двостихови. Таква песничка творевина уживо увек изазове изузетно велику пажњу и бурно радосну реакцију публике са дуготрајним аплаудирањем.

За ваш рад на овом пољу добили сте награде назване по великанима српске културе Сави Мркаљу и Васи Пелагићу. Шта повезује ова два интелектуалца са овим временом?

У суштини мученици свога времена, са визијама моћнијим од сваког страначког везивања руку и памети, они светле у садашњости за будућност опомињући нас да не правимо исте грешке према талентованим и несвакидашњим људима у нашем савременом добу, друштву, култури и језику. И Сава Мркаљ (1783–1833) и Васо Пелагић (1833–1899) парадигма су за генијалне људе у Срба, и шире. Суштински несхваћени у своме времену, нарочито од институција државе и цркве, они су остали светионици за сва времена, изван потрошних флоскула сваке дневне политике и некаквих смрзнутих канона. Оба из ијекавског корпуса српскога језика, представљају величине којима би се поносио сваки народ на све четири стране света. Пелагић је рођен у години када је Мркаљ умро, и тако наставио да носи интелектуалну и духовну бакљу кроз време, коју ће потом предати Петру Кочићу (1877–1916). Ова три изузетна човека и ствараоца, по којима многе школе, установе, удружења и улице носе имена, и по којима постоје угледне награде и признања, нешто су најлепше и најснажније што један народ може да има. Ова три ијекавца борили су се за целину српског језика, културе и живота, дотичући у својим делима универзални смисао постојања везан за сваку живу душу на Земљи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *