МОЋ ДУХА МЕСТА

Поводом јубилеја истакнутог пејзажисте

Влaдимир Jaнкoвић, Чeмпрeси Хилaндaрa, 2016, уљe нa кaртoну, 25 x 35 цм

Сликар и цртач Владимир Јанковић у деценијама вредног рада сачувао је висок ниво пејзажне уметности, отргао је од комерцијализма и наставио на свој начин оно што су започели први наши мајстори – пленеристи Коста Миличевић и Малиша Глишић

Пејзаж се као самостални вид уметности појављује само у ликовно напредним традицијама, какве су западна и далекоисточна, у којој га има и у скулптури. На западу је пионир пејзажног стила у сликарству Јоаким Патинир, коме је недавно Прадо приредио ретроспективну изложбу. Пејзаж се шире осамостаљује тек од романтизма мада је био познат још у римском сликарству пре нове ере, у коме има елемената и линеарне перспективе. Постоје разне врсте пејзажа, од реалистичког, имагинарног до модерног land art, уметности окружења (environment) и разних еколошких интервенција које се догађају у природи. За старији тип пејзажа, са највећим представницима попут Питера Бројгела, Николе Пусена, Клода Лорена, Салватора Розе, Питера Паула Рубенса, Александра Казенса (који је први сликао мрљама и створио систем), Тарнера, чудесног Семјуела Палмера, Каспара Давида Фридриха у Немачкој и Томаса Кола у Америци, за пејзаж је било битно да ли има или нема људску фигуру (штафажу).

[restrict]

Друга подела је у вези са сликарском визуром – тј. да ли је сликан у природи или атељеу, као конструкција, по сећању. И највећи пејзажисти као Камиј Коро утиске и знања стечена у природи, довршавали су у миру атељеа. Тек су импресионисти револуционисали пејзажно сликарство, изашавши да сликају у природи. Логично и неизбежно је било да хватају утиске (импресије), сликају на брз начин, спонтано и са видљивим трагом киста, јер се у природи из часа у час све мења. Због сталне промене светла, сенке, обликâ, атмосфере и услед композиционе тешкоће кадрирања, поједини зналци пејзажно сликарство сматрају најтежим видом ликовног стваралаштва. За друге је то акт који подразумева скраћења, инкарнат, портрет и анатомију, али је његово сликање ствар атељејског проучавања које је неизводиво у природним, пејзажним условима. Због композиције многи су пејзажисти ма како верно преносили призор, мењали природни поредак, избацили би неко дрво које смета и конструисали пејзаж. Посебне подврсте су ведута, марина, морска битка и пејзаж са животињама, који је понекад сликао Иван Шишкин, највећи руски мајстор те уметности. Поједини велики ведутисти као Каналето и његов рођак Белото не би ништа постигли без камере обскуре, помоћног оптичког средства, претече фото-апарата; људско око једноставно због фокусирања на неку тачку у видокругу не може да види толике и такве детаље. Неки холандски сликари као Вермер ван Делфт и Рембрант били су ванредни пејзажисти. Рембрант се кладио и добио опкладу са својим слугом да ће пре да изгравира пејзаж него што ће слуга у том пределу да отрчи и однесе качицу сенфа прекопута. Због тога Драгослав Бокан тврди да је западна уметност богатија и разноврснија од источне и зато занимљивија за проучавање. Леонарда да Винчија занимао је фантастични пејзаж у позадини реалистичких фигура а Алберта Алтдорфера апокалиптички, космички пејзаж свељудске драме. Постоје теорије и естетике пејзажног сликарства али чини се да после Кандинског, који је симболизам превео у апстракцију а пејзаж у беспредметни свет, та уметност у двадесетом и још више у двадесет првом веку замире. Она после Густава Климта и Камија Писароа, Винсента ван Гога и Пола Гогена нема ништа ново да понуди и, што је још горе, осуђена је на таворење у делима разних следбеника, занатлија, кописта и наследника мајстора деветнаестог века. Овакав увод је неопходан да би се схватила важност појаве правих нових сликара пејзажа какав је и Владимир Јанковић.
Овај мајстор рођен је у Алексинцу 1952. године а дипломске и постдипломске студије завршио је на Факултету ликовних уметности у Београду. Постао је професор на Факултету уметности у Нишу а београдској и српској публици познат је по својим често представљаним радовима. Ниш има солидне реалисте али се Јанковићево сликарство не може ограничити верним опонашањем природе. Реч је о сликару и цртачу који слави јубилеј четрдесетогодишњице рада а да за то време нимало није као многи други опао у квалитету извођења, коренито изменио или напустио свој начин сликања. Темељит, студиозан, поступан и опрезан у приступу слици Јанковић у раду узима у обзир оне ликовне елементе који се из традиције могу превести у новији вид изражавања. Вративши се духу места, Хиландару, српским манастирима и пределима, на слици сукобљава снажне продоре светлости подневне летње јаре са дубоким хладовитим сенкама, што је посебан изазов за хармонисање ликовних односа. Његове боје, међутим, никада нису јарке и отворене, већ по превласти интимизма Београдске школе, пастелне, меке и пријатне оку. Зато и када излази у појавно сув, једноличан и непривлачан пејзаж, ствара складно ликовно дело али и драматичну слику, која може да узбуди гледаоца. Његов технички поступак је сув, посан, налик фресци или зграфиту и уместо неподношљиве слаткоће којекаквих кописта, слике из његове ликовне кухиње каткад су опоре и елементарне. У техници сликања уљем ујединио је искуства импресиониста, реалиста и експресиониста, крећући се у правцу сопственог стила. Његова плодна поља сродна су Писару, Ван Гогу али и традицији пејзажног реализма која почиње са Констеблом. Слободан потез, „закуцавање“ боје на платно, тачка као кључ сликарства, не воде га апстракцији већ уцеловљењу призора, интимизацији са насликаним и представљању посматрачу чисто ликовног доживљаја.
Владимир Јанковић је у деценијама вредног рада сачувао висок ниво пејзажне уметности, отргао је од комерцијализма и наставио на свој начин оно што су започели први наши мајстори – пленеристи Коста Миличевић и Малиша Глишић.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *