Култура самоубистава? Светски тренд у успону!

Због чега у лажном изобиљу нема места за живот?

Чак и ако су званично као самоубиства окарактерисане смрти (а можда то и нису биле) славног кувара путописца Ентонија Бордејна и само неколико дана пре њега модне дизајнерке Кејт Спејд, вест, та званична, да су себи одузели живот иницирала је, као и много пута пре, додатни талас људи широм света који су на тај начин решили да окончају своје животе. Модерни и то пре свега напредни део нашег света је, кажу, запао у пандемију самоубистава. Ова појава је у порасту и посебно се појачава после смрти од сопствене руке неке светски познате особе. Истраживања на глобалном нивоу која се баве овим проблемом показују да годишње у свету самоубиство изврши више од осамсто хиљада људи! То је отприлике пола становништва Београда. И, замислите, сваке године један град величине пола наше престонице нестане јер толико људи одлучи да им је доста живота. Још занимљивије је, ако се изузму самоеутаназије услед неизлечивих болести, што већина самоубица на први поглед уопште није требало да има разлог за такву одлуку. А одлучила се за њу услед бројних психичких поремећаја који су годинама разарали њихов ум, а директна су или индиректна последица „дивног“ живота у савршено уређеном свету модерног капитализма у коме се по правилима саможиве борбе за опстанак стварају људи рестлови, колатералне штете напретка које напросто нису издржале такмичење у „здравој конкуренцији“. Отуда није случајно да се највећи пораст стопе самоубица бележи управо у Сједињеним Државама. По неким проценама број самоубица у овој земљи богатства, изобиља, правде и једнакости за све, у којима се свима подједнако остварују снови, сваке нове године порасте за тридесетак посто у односу на претходну. А када се убије нека позната личност, као, рецимо, славни глумац Робин Вилијемс пре неколико година, по објављивању такве вести драстично скаче број оних који, следећи пример славног љубимца „који је имао све“, прекраћују своје животе.
[restrict]

МУЧНА СВЕСТ О БЕЗНАЂУ  Већина самоубица су до тренутка свог за спољашњи свет наизглед потпуно необјашњивог одузимања сопственог живота били узори успеха и предмет дивљења или чак зависти милиона. Углавном су били ситуирани, неки и врло имућни, доказани у својим професијама, богато обдарени разним талентима признатим од публике и света. Бројни су примери људи које је могуће описати управо на овај начин, као из света шоу-бизниса, а који нису сматрали да су тако успешни, цењени и срећни. Напротив, трка за успехом, богатством и признањима их је током времена довела до тако мучне спознаје да је све што раде бесмислено, празно и непотребно да су понављањем тих радњи током времена развили неизлечиво конфликтно стање у свом уму које је развило депресију и потребу за интензивним одавањем пороцима да су себе доводили у стање потпуне нефункционалности и до самоубилачког депресивног стања. Апсурдно је да успех и покушавање његовог очувања, односно надмашивања у бројним случајевима доводи до иницирања и храњења ове спирале смрти. Свакодневна борба за опстанак, с друге стране, код „обичних смртника“, далеко мање драстична од оне која се води на ратиштима или у зонама беде и истинске материјалне немаштине, доводи до мучне свести о безнађу и узалудности таквог битисања, а потом и до одлуке да се живот насилно прекине. Отуда је могуће видети апсурд – они за које би прво помислили да су кандидати за самоубиство, као милиони на све начине ојађених и животно угрожених избеглица које пристајући на бројне патње и муке, и не помишљајући да се убију и тако реше своје страшне невоље, хрле према Западу где живе они о чијем материјалном статусу могу само да сањају, а који истински несрећнији од њих, једини излаз из тог „обиља“ виде у смрти! Театар апсурда савремене цивилизације тако на својој суровој позорници непрестано понавља представу у којој протагонисти који би по свему морали да пожеле своју смрт трпе најстрашније патње и искушења у борби за живот, а они који су се остварили, ситуирали и на све начине обезбедили до те мере нису у стању да поднесу лакоћу свог постојања да морају да се убију!?

Тако, рецимо, амерички Центар за сузбијање болести, епидемију самоубистава на својим просторима озбиљно прати последње две деценије бележећи у том периоду константни, а неколико година уназад и драматични пораст самоубистава по стопи од тридесетак посто годишње. У више од половине америчких држава стопа пораста самоубица на годишњем нивоу досеже драматични пораст оних који су се успешно одлучили на овај чин у односу на претходну годину. Што је невероватан податак. Само пре две године у Сједињеним Државама је по званичним подацима самоубиство извршило преко четрдесет пет хиљада људи! Туробна суровост овог податка је додатно појачана још суровијом и неразумљивијом статистичком пратњом у виду обрачуна да се за више од половине од америчких самоубица уопште није знало да ли су били болесни од било каквог психичког поремећаја којим би се оправдао порив за самоуништењем. Иако се као главни узрок за самоубиство паушално и површно најчешће наводи неки психички поремећај или до те мере развијено тешко психичко обољење, код огромног броја самоубица у Америци није могуће тако једноставно објаснити њихов порив да се убију. Дошло се до закључка да се до те одлуке долази махом због комбинације више фактора. Један од врло значајних фактора, готово свеприсутан у профилима америчких самоубица је такозвана, како они то воле да кажу, злоупотреба супстанци као што су лекови, дроге и алкохол, односно најчешће све то заједно у дужем временском периоду, а понекад изузетно интензивно у релативно краћем. Бекство у пороке било да је мотивисано осећањем безнађа и тескобе, било страхом од губитка статуса и иметка, односно због разарања породичних и сентименталних веза, а све је више оних који пате од страшних психичких поремећаја изазваних учествовањем у бројним ратовима, важни су састојци у склапању структуре самоубице.

НЕМА ВАКЦИНЕ ПРОТИВ САМОУБИСТВА Свакако реч је о комплексном проблему који је практично немогуће решити једним потезом, неком ефикасном социјално-медицинском вакцином против самоубиства. Поменута америчка државна организација се труди не само да води статистику о броју и профилима америчких самоубица већ и да конкретним мерама омогући санацију што више фактора за које се претпоставља да мотивишу посрнуле душе да се раставе од живота. Тако нуде смернице, саветодавне курсеве и групне терапије, анагажују посебне тимове унутар здравственог система, мотивишу послодавце да прате понашања својих радника, обраћају се медијима, упућују савете школским установама не би ли се што ефикасније деловало превентивно на оне који би могли да буду наклоњени оваквом решавању сопствених проблема. Унутар државног апарата основани су саветодавни пунктови и тимови у спрези са медијима у настојању да се делује едукативно на што већи део популације најпре о питању што бољег савладавања препрека током свакодневног живота, како оних породичних тако и оних везаних за посао, односно материјалне бриге. Међутим, никоме није на уму, нити сме да буде, покушај да се променом система створи другачији амбијент у коме похлепа не би више била врлина, а беспоштедна „здрава утакмица“ свих против свих и свакога око себе као једино средство које води у напредак и бољи живот. Ако се то не уради, бројни напори државе, појединца и специјалних удружења за спречавање самоубица биће, као и до сада, тек козметика којом се маскира кључни индуктор лоше психе и неприхватљивих моралних најпре животних назора. Напротив, од медија и индустрије забаве најдрастичније се индукује управо такво стање заједничке свести које неминовно за последицу има спознају једног дела становништва да живе у друштву које није вредно живљења. То је метастазично присутно, до те мере да се може говорити о настанку па и неговању културе самоубистава. Држава отуда може да организује разне терапије у великој наводној бризи за своје поданике и да своје становништво држи у перманентном стању омамљености и отупелости од којекаквих медикамената среће и вештачки произведеног доброг расположења, а број самоубица ће и даље расти пошто га с друге стране систем преко медија и погрешне културе заправо храни антикултуром која је у ствари култура самоубистава. Уосталом, док постоји свет у коме вам је на клик мишом доступан детаљан савет како да се ефикасно убијете или како да се придружите групама које подстрекују самоубилачке идеје и одлуке, па чак и организују заједничке самоубилачке сеансе, то је и суштински свет у коме више не вреди живети. Односно за који се не вреди, па и није могуће борити. Такав свет не може да има боље сутра. Драстични пораст самоубица се појављује у годишњим статистикама свих делова наше цивилизације у којима је инсталиран глобалистички светски поредак и у коме влада потрошачка економија благостања без моралних темеља и било каквих суштинских вредности. Пошто смо и ми део тог света и код нас се последњих година драстично повећава самоубилачка црна хроника.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *