КОЊ И КОЊУШАР

Чему нас учи басна о коњу и коњушару, и какве везе са њом имају „велики страни инвеститори“ који, с времена на време, „стижу у Србију“

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! НАТО нас је радиоактивним ђубретом затровао. Хиљаде грађана државе Србије умире од рака. Нико не одговара.

ЧУВАЈ СЕ ОНИХ ШТО ЛЕПЕ РЕЧИ ГОВОРЕ Чим прочитам у новинама да у државу Србију, а све да би нама помогао у расту БДП (скраћеница од: Беда Долази После), стиже велики страни инвеститор или представник огромне и у свету познате банкарске групације, а представник је увек бивши амерички или енглески дипломата у пензији, одмах ми падне на памет басна о коњу и коњушару. Већ сам је наводио раније на овој страни, али није згорег поновити је.

[restrict]
Коњушар сваки дан од коња узимаше по део зоби и продаваше другим људима, али зато два пута на дан коња тимарише. Коњу то досади па му рече: „Лопове, залуд ти мене толико тимариш кад ми моју обичну зоб не дајеш!“
Наравоученије:
Чувај се оних који ти лепе речи говоре и тапшу по рамену, а оно што ти припада закидају!
Не умем да објасним, поштовани читаоци, зашто ми се ова басна јавља и то на јави. Прочитао сам приповетку Иве Андрића „Код лекара“, али мада сам приповетку одмах разумео, и даље сам у недоумици зашто се мени јавља, кад прочитам да се Кери, бивши амерички министар, срео са садашњим родно исправним председником владе државе Србије. Одмах искочи басна силовито и сликовито да би ми на тој слици позавидео и Ђорђе Пејак, стенограф из напред поменуте Андрићеве приповетке. Мораћу и ја лекару!
Однекуд се појави тетреболог (Не буди лењ! Читај приповетку „Лов на тетреба“, Андрић или „О штетности дувана“, Чехов) и као Димитрије самозванац се прогласи јединим експертом за осиромашени уранијум. Наводно он зна да тај отпад (ђубре) није опасан и не изазива болести рака.

ШТА СЕ КУПУЈЕ У ЗОУ ПРОДАВНИЦАМА Оно што зна свака полуписмена особа да се радиоактивни отпад складишти и чува у зато посебно изграђеним складиштима где је забрањен приступ свима, сем особама са посебним овлашћењем – за неписмене је нацртан знак опасности као упозорење – јер радиоактивни отпад је опасан по животну средину и здравље људи, жена, деце. За чување отпада државе које га имају одвајају сваке године стотине милиона из буџета. Силне новце троше.
Место за складиште (обично су у питању подземни објекти) бирају људи различитог образовања јер је у питању комплексни проблем (инжењери, војни стручњаци, грађевински експерти, особе које се професионално баве безбедношћу објекта и сталног надзора унутар и у спољној зони итд.) Зашто би се трошили силни новци и градила посебна складишта, кад радиоактивни отпад, по тетребологу, није опасан? Ваљда би се неко у капитализму сетио да оно што није опасно продаје на пијацама и тржним центрима, са обавезном акцијском продајом пред Божић.
Немогуће да се тога нико није досетио па на Монмартру, Менхетну или у Бејкер улици у Лондону отворио ЗОУ (Здрав Осиромашен Уранијум) продавницу? Зато је бесмислено и расправљати о опасности уранијумског ђубрета по људско здравље, као што би било бесмислено ићи ортопеду да вам оперише катаракту или неуропсихијатру да вам намести сломљену ногу.
Већина нас зна ком се доктору ваља обратити кад је одређена болест у питању. За оне који не знају постоји лекар специјалиста опште медицине који ће вас прегледати и упутити лекару који вам може помоћи. Толико о томе да је само један домаћи тетреболог уз групу НАТО стипендиста „стручан“ да објасни како људи у Србији од 2000. умиру од рака због сопствене немарности, а не због последица бомбардовања НАТО зликоваца 1999. године. Шта су скривила деца рођена 2008. године и касније да у детињству оболевају од разних облика рака? Какав ли су деца имала стрес, хранила се погрешно и уопште водила нездрав живот па су ето, по тетребологу, сама крива за болест која их је снашла. Има ли уопште стида код ништака који јавно износе неподопштине окривљујући оболеле и чланове њихових породица да су сами криви за оно што их је снашло, док су НАТО чудовишта хтела само да „помогну несрећним Албанцима“ које су зли Срби силовали, убијали, протеривали и не знам шта још све радили.
У понедељак четвртог јуна 2018/7526. биће 26 година како је зверски искасапљен мали Слободан Стојановић. Искасапила га је Ељфета Весељи. Смемо ли заборавити злочин?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *