Концентрација награда ружи селектора

После 63. Стеријиног позорја

Не оспоравајући одлуку Жирија који је скоро све награде доделио двема представама, постављамо питање: које и какве је критеријуме применио селектор кад толике представе остадоше без иједног признања?

Пошто је прошлогодишње Стеријино позорје протекло у знаку повратка на првобитну концепцију, што ће рећи постало је опет фестивал домаћег драмског писца, али је тада изостала одлука жирија о наградама упркос чињеници да се селекцији представа коју је обавио Мирослав Радоњић, директор Фестивала, није имало ништа битније замерити. Наиме, жири је, будући незадовољан општом ситуацијом у којој делују наша позоришта, одбио да додели фестивалске награде, с тим што је Стеријину награду дао фестивалској публици! Таква одлука узбуркала је атмосферу на самом крају фестивала, јер су скоро сви учесници због ње били оправдано незадовољни. Ни овогодишње позорје није остало без једног специфичног поступка жирија. Наиме, жири је скоро све награде доделио двема представама. Не оспоравајући њихову одлуку, ипак морамо поставити питање које и какве је критеријуме применио селектор кад толике преставе остадоше без иједног признања? Нисмо ни за какву „расподелу“ награда свима што би значило уравниловку, пошто да је такав поступак прихватљив у пракси фестивала на које се учесници пријављују да би приказали представу коју су сами одабрали, што ће рећи на годишњим смотрама какве су код нас нпр. „Јоаким Вујић“ и сличне.

[restrict]

Неопходно је преиспитати и састав жирија на овогодишњем (мада се то могло учинити и на прошлогодишњем!) Стеријином позорју. Прошле године жирију је председавао глумац Предраг Манојловић, а данас костимографкиња Маја Мирковић! Истина је да су ове године у жирију биле две драмске списатељице, затим редитељка и глумац, али није било ниједног критичара. Зато се и могло догодити да председница жирија изјави новинарима по завршетку фестивала: „Због чињенице да смо већину награда доделили двема представама желимо да укажемо на питања која су до таквих одлука довеле. Проблем разумевања појма ’домаћи текст’ као и појма ’драмски текст’ намећу се као најизазовнији за фестивал. Границе разумевања обе формулације требало би да буду пропусније, шире, инклузивније.“ Није ли те термине, ако јој нису били јасни, председница жирија требало да размотри пре седнице? Или је то можда доказ да је у жирију требало да буде и неки критичар, кад јој то нису разјасниле присутне драмске списатељице, чланице жирија?
Једно веома значајно програмско питање није на овогодишњем Позорју било решено на одговарајући начин. Наиме, 19. јануара 2018. навршило се осамдесет година откако Бранислав Ђ. Нушић није међу нама. Да би обележили ову годишњицу нашег највећега комедиографа, састављачи фестивалског програма задовољили су се сврставањем у такмичарску селекцију само једне представе по Нушићу – Ожалошћене породице – и то у извођењу позоришта „Фјодор Волков“ из Јарослава (Русија), у режији Милана Нешковића. Није ли било сврсисходније да се и на крају, као последња представа овогодишњег Позорја, прикаже неко Нушићево дело, и то мање познато, а не комад Улица усамљених аутомобила Зорана Пешића Сигме, у режији Ђурђе Тешић и извођењу Народног позоришта Ниш у копродукцији са Стеријиним позорјем?
Ако се може рећи да је овогодишњи селектор Бошко Милин започео подмлађивање Стеријиног позорја, штета је што се, како изгледа, није позабавио и Позорјем младих – редовном смотром студената домаћих позоришних академија и факултета, као и појединих високошколских позоришних училишта изван Србије. Њихове представе, по правилу, затурене су у неповољним терминима, тако да сви заинтересовани не могу да их виде. Такође, ваљало би уколико се у оквиру циклуса Позорје младих појави нека успела испитна представа домаћег текста приказати је у повољнијем термину, можда после неке краће представе из такмичарске селекције.
Међутим, Бошко Милин као селектор демантовао је све скептике који својевремено нису могли прихватити чињеницу да се Стеријино позорје ограничи само на Србију, што ће рећи само на српске ауторе и на српска позоришта. У сећању су нам њихова уверења како неће бити довољно добрих текстова а тако и представа у Србији те да се неће моћи начинити иоле боља селекција представа. Бошко Милин је из тзв. „уже Србије“ са Београдом за такмичарску селекцију одабрао осам, а из Војводине само једну представу, и то већином младих аутора. Сам каже да је ове сезоне бар петнаестак представа заслужило да се нађе на 63. Стеријином позорју, напомињући да је само у београдским позориштима „видео пет-шест одличних представа, што потврђује изузетну креативну енергију“.

Како су, бар у нашој средини, све присутнија размишљања о томе да се Стеријино позорје врати југословенском простору, односно да за награде конкуришу драмски писци из свих негдашњих република у којима се говорило и писало на некада код нас званом српскохрватском, док се у Хрватској званично тај језик звао хрватски или српски, сматрамо да то више није преурањено, заправо да је у ближој перспективи могућно. У том смислу, Стеријино позорје могло би се послужити искуством ужичког позоришног Фестивала без превода на којем се већ више година изводе представе по избору селектора Бојана Муњина које се приказују а не морају преводити на српски језик. Практично, могли би се приказивати драмски текстови писаца из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и, наравно, Србије. На тај начин проширио би се репертоар, а проширио би се и састав позоришта која наступају на Позорју. Могло би се узети у обзир драмско стваралаштво и из Словеније и Македоније, с тим што би се на представама преводи пројектовали изнад позорнице.
Треба указати да међу књижевним ствараоцима српске дијаспоре, која се из године у годину увећава, свакако има писаца, па и драматичара, па би ваљало успоставити интензивније везе са њима, што би могло довести и до њиховог непосредног укључивања у наш позоришни живот, па тако и евентуалног представљања на Стеријином позорју.
Најзад, ове године могла се приметити „излазност” (напуштање сале) посетилаца са појединих представа приказаних како у такмичарској, тако и у селекцији Кругови. Наравно, слободна је воља сваког посетиоца да напусти представу из различитих разлога, па и због тога што му се не свиђа текст који се приказује или пак начин његове сценске презентације. То се догађа и у редовној београдској позоришној сезони. Ипак, треба се упитати за разлоге излазности посетилаца на Стеријином позорју, јер је реч о све приметнијој појави на овом фестивалу. Није ли то израз неповољне рецепције гледалаца првенствено због одабраног репертоара? У сваком случају, вредело би се позабавити тим проблемом, и то у тренутку када се приступило подмлађивању Позорја.

[/restrict]