Почетна / Колумне / Инвеститори

Инвеститори

Заштита и субвенционисање страних улагача ремети равнотежу тржишних снага и дискриминише домаће инвеститоре. Заиста, како је могуће конкурисати страној фирми која је под заштитом домаће власти?

Политика“ је, на насловној страни 13. јуна 2018, обавестила своје читаоце да је Србија све привлачнија страним улагачима. Судећи према броју радних места која су „отворили“ страни инвеститори, наша привреда се винула на високо шесто место међу европским земљама. Када би и остали економски показатељи (нпр. стопе раста БДП-а, укупних инвестиција и потрошње) били у складу са наведеним показатељем, овај би резултат заслужио чак и веће похвале од оних које наши лидери обично сами себи упућују. Али српска привреда је упорно при дну европских (и регионалних) ранг-листа у којима су земље сврстане према економском расту и нивоу плата, а стопа раста укупних инвестиција видно заостаје за растом улагања из иностранства. Као да нека невидљива рука „кочи“ домаћа улагања?

ПРИВЛАЧЕЊЕ Табела објављена у „Политици“ показала је да су земље „метрополе“ Европске уније (В. Британија, Немачка, Холандија и Француска) најпривлачније за страна улагања, вероватно захваљујући огромној привлачности својих тржишта и уређеном амбијенту на тим тржиштима. Земље „периферије“, као и слабије развијене земље ван ЕУ, у привлачењу страних улагања морају да се ослоне на предности ниских надница на домаћим тржиштима рада, прецењени курс сопствене валуте, али и на бројне погодности и субвенције из буџета које, за свако улагање посебно, политичари нуде страним инвеститорима. Истина је да се сиромашне земље такмиче у томе ко ће пружити боље услове страном капиталу, пошто домаћа акумулација (штедња) није довољна да обезбеди жељени привредни раст.

Ипак, неки српски аналитичари, указујући на негативне стране иностраних инвестиција (нпр. потенцијални одлив профита, или повлачење капитала у кризним периодима), критикују српску владу и председника републике због тога што су и Србију укључили у ово (нездраво?) међународно такмичење.

ОДБИЈАЊЕ Питам се, понекад, да ли су наши лидери свесни да субвенционисање иностраних улагача, поред видљивих позитивних ефеката на запосленост и извоз, може да произведе и непожељне последице. Заштита и субвенционисање страних улагача ремети равнотежу тржишних снага и дискриминише домаће инвеститоре. Заиста, како је могуће конкурисати страној фирми која је под заштитом домаће власти? Осим тога, домаћи улагачи су, често неоправдано, изложени критикама јавног мњења и сатанизацији у медијима. Велики домаћи капиталисти, готово по правилу, носе етикету „тајкуна“, често се оптужују за монополски положај, а изложени су и повећаној паски власти, агенција, НВО-а, „истраживачког новинарства“ и страначких спин доктора, док то није случај са иностраним инвеститорима.

Осим тога, зар домаћи капиталиста-инвеститор (тајкун?) не може да се запита да ли би више волео да буде „заштићени“ (инострани) инвеститор у некој другој, можда суседној, земљи, која такође нуди повластице страном капиталу, или више воли да инвестира у својој домовини, у којој нема такву врсту заштите? Или би највише волео да ипак инвестира у „сопственом дворишту“, али да се „преруши“ у страног улагача?

Најзад, можемо да се запитамо да ли државна заштита и субвенционисање инвеститора може (или мора) да постане извор корупције? Извесно је да у државном и локалним буџетима нема довољно средстава за све оне који би волели да инвестирају под повлашћеним условима. Ко ће добити жељене стимулације, а ко ће бити одбијен, зависи од објективних процена државних експерата, али је контрола те објективности увек подложна оправданој сумњи, пошто експерти одлучују о употреби туђег новца, тј. о средствима пореских обвезника. Не кажем да су државни експерти поткупљиви, али признаћете да су искушења велика.

РАВНОТЕЖА У оцени ефикасности „довођења“ страних инвеститора мудро би било избегавати екстремне ставове, а чини ми се да су домаћи лидери страсно привржени сагледавању искључиво позитивних ефеката. Дабоме, додатна акумулација је увек добродошла у привреди која жели да убрза свој раст. Али је неопходно сагледати и друге, ако не баш све, последице „довођења“ иностраних инвеститора. Те последице могу, више или мање, да умање жељене ефекте. А некада и да их сасвим пониште.

Најзад, не треба заборавити да је, за озбиљне инвеститоре, учвршћивање владавине права и просторног реда одлучујући чинилац пословног (и инвестиционог) амбијента. А томе се, нажалост, у сиромашним земљама посвећује најмања пажња. Можда зато што чвршћи правни поредак умањује моћ арбитрирања страначких лидера – на свим нивоима? А лидери (не само наши) воле да се за свашта питају.    

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *