Генеза албанске дрскости

Шта је генератор албанске дрскости и мегаломаније?

Под утиском свакодневних провокација, морамо се упитати одакле Албанцима на Косову и Метохији толика петља и дрскост да нападају јаче од себе и покушавају да отму територије од некога ко може да их порази у сваком сукобу? Дозвољено им је да своје провокације преносе на међународну сцену, чак и на највећа спортска такмичења. Њихови захтеви изазивају неверицу јер нису више у питању само Косово и Метохија, они то већ сматрају својим, него и југ Србије па и неки највећи српски градови као што је Ниш. Траже чак и Санџак иако тамо нема Албанаца, па тако постаје јасно да својим дрским захтевима цртају границе своје имагинарне државе – „Велике Албаније“. То је прави разлог што на сваку коректну понуду српских политичара одговарају још већим провокацијама. Јасно се види да циљ није договор и компромисно разграничење него остварење албанског сна старог 140 година.
[restrict]

СТРАТЕГИЈА ПОТПУНЕ ПОКОРНОСТИ Ћутање „међународне заједнице“ када су албанске провокације у питању постало је стандардно понашање, што ствара утисак подршке и савезништва у прљавом послу. Док причају о промени политике према Србији и пријатељским односима, САД и НАТО директно подстичу косовске Албанце на сулуде потезе. Притисци на Србију се појачавају, док се Албанци осећају лежерно у уверењу да ће све бити онако како њима одговара. Очито, добили су чврста обећања и раде по директивама. Шта је прави разлог толике  наклоности и подршке највеће светске силе, до мере да „Велика Албанија“ више изгледа као пројекат САД и НАТО-а него албански?

Мало је државних пројеката који су на своје остварење чекали скоро век и по, а да идеја није избледела и мотив није ослабио. Стратегија албанске нације је проста – увек потпуна покорност и пун ослонац на највећу светску силу, ма ко то био, ради остварења коначног циља. Албански генератор за производњу нестабилности и сукоба само је мењао прикључак за енергију: Турска царевина, Аустроугарска империја, након тога Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка, по завршетку рата СССР и Кина, да би у модерно време ту улогу преузели САД и НАТО. До сада у одабиру ментора нису имали среће јер су моћне царевине које су их подржавале пропале, фашистичке државе поражене пре него што су успеле да остваре своје територијалне амбиције, а СССР и Кина нису имале довољно разумевања за албанску мегаломанију. Да ли ће то успети преко садашњег ментора, који јесте моћан, тек ћемо видети.

СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ Када се данас питамо ко је нација што цео век провоцира и малтретира српски народ, није тешко разбити њихове лажи да су потомци Илира и најстарији народ на Балкану. Штавише, постоје јасни докази одакле толика поданичка свест код Албанаца и потпуно одбацивање нечега чему сви теже – самосталности и независности. Све то има своје историјске корене и сасвим логична објашњења. Иако је „Велика Албанија“ пре свега антисрпски пројекат, па би по тој логици требало сами да најбоље познајемо корене албанских територијалних претензија и њихове вазалске политике, о том питању нам је очи отворила бугарска историчарка Теодора Толева (1968–2011). Она је у својој докторској дисертацији, коју је одбранила на Универзитету у Барселони, обрадила тему „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације“. Њене тезе су шокантне, али научно необориве, јер су засноване на изворним документима који се чувају у Бечу о тајним саветовањима у Министарству спољних послова Аустроугарске крајем 1896. године.

Радна документа са тајног саветовања јасно показују да је аустроугарска династија направила амбициозан план који је веома успешно реализован. Обимног посла на стварању албанске нације и државе латили су се из сасвим јасних стратешких разлога – како би након пропасти Турске царевине, преко новонастале вазалске државе, трајно успоставили контролу над источним Јадраном. Јадранско море било је изузетно важно за Аустроугарску тако да није смела дозволити да Краљевина Србија и Италија искористе вакуум настао повлачењем Турака и овладају територијом са које је могуће контролисати јадранску акваторију. Био је то покушај индиректне контроле простора у коме нису могли остварити своје војно присуство.

То није био лак посао јер до тада албанска нација није постојала као јединствена етничка група, нити албанска држава као некаква компактна целина. У закључцима Теодора Толева каже: „У складу са архивским изворима које смо проучавали, можемо изнети тврдњу да крајем XIX и почетком XX века албанско становништво још увек не чини нацију. У насељеним језгрима оно живи изоловано, људи се једва познају, осим кад ратују међу собом, могућности комуникације и зближавања су практично никакве, а смрт због освете је нешто учестало, чак и међу људима из истог клана. Постоје два главна дијалекта, али се толико разликују да се говорници једног или другог међусобно тешко могу споразумети. Не постоји ни јединствен писани језик већ више од двадесет транскрипција дијалеката, који се међу собом разликују.“ Ето каква нација и држава данас Србима диктира некакве своје услове и ултиматуме у вези са српским територијама.

БЕЗНАЧАЈНА ПРИЗРЕНСКА ЛИГА Из закључака Теодоре Толеве види се колико је посао аустроугарске државне машинерије да створи албанску нацију био тежак: „Међу Албанцима не постоји никакво национално осећање, не увиђају постојање заједничких интереса, нису једни са другима солидарни, нити стварају неку унутрашњу динамику која би могла подстаћи поменуто национално осећање. Стога албанска нација почетком XX века не постоји, а такозвани ’албански национални покрет’, чија је активност сасвим безначајна, није ништа друго до једна групица која делује без ’националног контекста’ и углавном то чини из иностранства или у својству сарадника других европских сила“.

Овде Толева у ствари каже да је „Призренска лига“ безначајна за стварање албанске државе и нације и да је то група страних агената која заступа стране, а не албанске интересе, превасходно Турске, а да је Аустроугарска заслужна за стварање албанске државе и нације. И Аустроугарска је идеје осмишљене у Бечу спроводила преко своје омасовљене, добро разгранате и квалитетно припремљене агентуре којом су руководили дипломатско-конзуларни представници царевине на Балкану. Методама врло квалитетног агентурног рада повезивана су племена, оформљен јединствен књижевни језик, отваране школе и осмишљене друге конкретне акције које су доприносиле стварању албанске државе и нације.

У акцијама повезивања албанских племена није се штедео новац за придобијање и поткупљивање утицајних људи што је било пресудно за успех тајног плана Беча. На вође и чланове „Призренске лиге“ уопште се није рачунало иако је раније створена (1878) као некакав национални покрет, јер су они махом били турска агентура под потпуном контролом турске царевине. Тако је албанска нација, још за време свог стварања, навикла да беспоговорно функционише и делује под туђим патронатом и по туђим директивама. Та навика остаће трајна.

Навикли су да их моћни поткупљују, смењују и постављају и да се само преко странаца, и никако другачије, могу остварити личне амбиције, као и државни и национални интерес. Они који су им створили нацију и државу дефинисали су им стратешке националне циљеве, који су се, веровали или не, одржали до данас. Аустроугарска хтења у потпуности су остварена – створена је послушна вазалска држава и нација која за одређену награду поданички положај прихвата без преиспитивања. Овај тајни пројекат јасно показује колико је Аустроугарска била озбиљна држава и колико је њен државни апарат био ефикасан у тајном и перфидном деловању. Јер поставити тако смело себи у задатак да се на одређеном простору формира нова нација и држава која ће се индиректно држати под контролом, и данас је велики залогај за највеће светске силе. Нешто слично сада покушавају САД и НАТО са формирањем надридржаве Косово на српској територији, али немају ни приближно толико стила и успеха.

Аустроугарско остварење стратешког циља преко агентуре у данашње време би звали великом обавештајном операцијом, па чак и специјалним ратом против Србије и Италије ради остварења властитих интереса. У оно време балкански народи нису ни препознали начин тајног и перфидног деловања Аустроугарске јер су њихове активности преко агентуре изгледале као дугорочна добронамерна и хуманитарна акција према заосталом становништву. Такав утисак појачан је великим улагањима у образовање и културу новостворене албанске нације и државе. Тако се у скривени аустроугарски интерес тешко могло проникнути. Парола под којом су Аустроугари придобили наклоност Албанаца добро је осмишљена – да Срби и Италијани желе да их анектирају и асимилују, а они их подржавају као нову нацију и самосталну државу. Аустроугарској је одговарало да Албанија буде што већа јер су тиме још више удаљавали Србе са тог подручја. Зато су наметали Албанцима идеју и стратешки циљ – да је њихово и оно што припада Србима. Та идеја се одржала невероватно дуго, до данас.  

ПРОМЕНЕ МЕНТОРА Аустроугарска царевина је пропала у Великом рату, али се њена добро увежбана агентура престројила и потражила новог ментора. Од тог времена албанска нација важи за веома дисциплиновану и послушну према ауторитетима, поготово страним, ма какви они били, што је велика разлика у односу на период када су били разједињена и ратоборна племена. Након пропасти Аустроугарске „Призренска лига“ користи прилику и постаје основни носилац идеје о „Великој Албанији“ као стратешком националном циљу.

Нови ментор постала је фашистичка Италија а пројекат „Велике Албаније“ подржао је Бенито Мусолини након италијанске окупације Албаније 1939. године. Ни са новим тутором албански пројекат није имао среће јер је Италија капитулирала 1943. Нови моћни ментор, са истим обећањима у погледу „Велике Албаније“, постала је фашистичка Немачка која је преузела контролу над територијама са којих су се повукли Италијани. Зато и није случајно што је „Друга призренска лига“, као војнополитичко удружење, формирана у Призрену уз помоћ немачке војне обавештајне службе Абвер. Наравно да то значи да су стране агентуре настављале да управљају Албанијом и албанским народом, опет на принципу подмићивања, послушности и примамљивих обећања. И немачки фашисти су им обећали „Велику Албанију“ и на томе здушно радили на штету српских интереса, јер је то подразумевало злочине и етничко чишћење Срба. Заузврат, Албанци су немачким фашистима обезбедили оно што им је у том тренутку највише требало – потпуну лојалност и војну подршку. Од Албанаца оформљено је више фашистичких СС дивизија од којих су две формиране на Косову и Метохији. Наравно, поразом фашистичке Немачке пропао је и овај покушај стварања „Велике Албаније“, али сама идеја се одржала и показала невероватно жилавом.

Након Другог светског рата Албанци су проценили да је СССР највећа светска сила и окренули се у том правцу, додворавајући се Стаљину до крајности. Све је у Албанији било у знаку СССР и Стаљина, али нови ментор није имао разумевања за њихове територијалне претензије према другим државама. Сарадња је престала а односи не само да су захладили него су и потпуно прекинути. Било је то време када се веровало да ће комунизам освојити цео свет, па је нови избор пао на Кину. Наравно да Кини није падало на памет да остварује туђе мегаломанске територијалне идеје, тако да су се и ти односи постепено хладили и коначно замрли. Дуги низ година Албанија је била једна од најизолованијих држава на свету, али и тада су се виделе њене агресивне намере према суседима, посебно према Југославији (Србији).

Обавештајне игре и интриге постале су део албанског менталитета. У недостатку страних обавештајних служби и агентура развили су своје. Из искуства са моћним странцима добро су знали шта се све може урадити тајно и подмукло са јаким обавештајним службама. Одлучили су да, непримерено тако малој и економски слабој држави, ојачају своју обавештајну службу – чувену и злогласну Сигурими. Предимензионирана и скупа обавештајна служба била је најбољи показатељ албанских територијалних претензија и офанзивних намера. Наравно да су њихове подривачке активности углавном биле усмерене према Србији и спроводиле су се веома успешно преко агентуре међу албанском мањином.

УЛОГА САД Годинама нико није слутио да је нови албански ментор пажљиво одабран. Наиме, у свом маниру избора најјачег као тутора, након победе САД и НАТО-а у Хладном рату, Албанија се окреће према Западу. Све почиње да функционише по истом принципу вазалне и поданичке везе као из времена Аустроугарске. Албанија је уз општу сагласност обрађена и уређена по мери Запада а албански корпус стављен под потпуну контролу, што тако традиционално дисциплинованој нацији није био проблем. Србија није очекивала и није предвидела нову опасност – да ће тако моћне и модерне државе олако прихватити и подржати заосталу, ретроградну, накарадну и више пута пропалу идеју о „Великој Албанији“.

А и те како је било основа да се бар посумња у америчке намере јер је „Трећа призренска лига“, као војнополитичко удружење, основана управо у САД одмах након Другог светског рата, 1946. године, са потпуно истим програмом и старом идејом о стварању „Велике Албаније“. Био је то период када су британске и америчке обавештајне службе радиле на тајној обавештајној операцији стварања агентура, кроз политичке и терористичке организације, као специјални ешалон за тајни рат против комунистичких земаља. Тако је и ова емигрантска агентура, састављена од балистичких злочинаца, касније веома добро послужила за овладавање Албанијом, провоцирање кризе и изазивања рата на Косову и Метохији.

Сама идеја о „Великој Албанији“, као и „Призренска лига“, толико су историјски искомпромитоване фашистичком прошлошћу, да се нико на Западу не усуђује да их подржава јавно. Све изјаве званичника са Запада говоре да „Велике Албаније“ неће бити и да се нама Србима то само причињава, иако се јасно види да су нека обећања давно пала и да САД и НАТО озбиљно раде на реализацији те идеје. Не ради се само о бланко подршци албанском корпусу него и о директној помоћи кроз политичке, дипломатске и конкретне војне потезе. Тако су се Србија и српски народ по ко зна који пут у историји нашли под притиском албанског корпуса и њихових моћних ментора. Ментори лако обећавају туђе (српско) Албанцима, како би остварили своје геостратешке циљеве на Балкану и у Медитерану. Циљ је готово идентичан као и за време Аустроугарске – да се на што већој територији изгурају непоуздани и учврсте послушни и поуздани, како би се преко њих обезбедила контрола источног Јадрана и важног дела Балкана.

У периодима када Албанија и Албанци нису имали ментора, нису представљали опасност за Србе и Србију. Када су из чиста мира постајали агресивни и непријатељски расположени, то је увек био знак да неко моћан стоји иза њих зарад неких својих интереса. Тако се десило и овога пута – без видљивог разлога почели су терорисати Србе и рушити институције Србије, да би се тек касније сазнало да иза њих и њихове агресије стоје САД и НАТО. Као и раније кроз историју, јасно се видело да њима управља добро припремљена страна агентура.

Албанске територијалне амбиције, вештачки наметнуте од стране Аустроугарске, одржале су се век и по јер је свака нова светска сила знала да релативно лако, само преко своје агентуре, може управљати албанском нацијом у целини. Успостављени аустроугарски шаблон, заснован на лукавој дипломатији и обавештајној агентури, касније су кроз историју користиле све нове светске силе. Тако је „Велика Албанија“ постала редован стратешки интерес и важан обавештајни пројекат водећих светских сила а њихове обавештајне службе и агентура кичма управљања албанском државом и нацијом. Ту су корени актуелне албанске политичке свести, да баш ништа не предузимају док им то не одобри Америка и да баш све чине онако како им преко својих обавештајних служби наложи америчка администрација и НАТО централа.

Аустроугарска дипломатско-агентурна мрежа имала је много разлога да међу Албанцима шири мржњу према Србима јер је комплетан смисао бечке тајне акције био да се спречи српско присуство у том региону. Ту су корени мржње која и данас тиња код Албанаца када су у питању Срби. Значи, та мржња је стара колико и албанска нација и држава. Ако знамо генезу албанске дрскости и њихове стварне намере и ако знамо интересе којима се дугорочно руководе САД и НАТО, биће нам лакше да донесемо праве одлуке код сучељавања са Албанцима и да на време проникнемо у дипломатске и обавештајне игре са Запада. То не значи да ће нам борба за наше територије бити лакша, али се смањује могућност да територије губимо на превару, без борбе, што је сада актуелна интенција наших противника.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *