Почетна / Интервју / Франциско Лопез Сача – ЛЕНОН, ЏЕГЕР И КУБАНСКА ЕТИКА У КУЛТУРИ

Франциско Лопез Сача – ЛЕНОН, ЏЕГЕР И КУБАНСКА ЕТИКА У КУЛТУРИ

„После појаве рокенрола сматрало се да је ту реч о музици местиза из Америке, тј. музици коју су стварали амерички сељаци и црнци. Кубанци не могу да супротставе своју музику америчкој зато што она има исти корен, корен из народа, дакле афрички и европски корен“, каже за „Печат“ угледни кубански писац Франциско Лопез Сача. „Рокенролу је неопходан бунт да би опстао, а исто важи и за мамбо или ча-ча-ча. Ово сазнање је довело до тога да су поједини писци моје генерације почели да уносе рок елементе у своју литературу, и то не само тематски већ и стилски“

Франциско Лопез Сача је у кубанску књижевност закорачио из простора музике. Веран рокенролу, каже да је музика у темељима кубанске културе и да је зато и кубанска књижевност утемељена на ритмовима овог карипског острва. За себе каже да је почео да пише као музичар који ствара рокенрол. Истовремено припада заједници која је жртва геополитике Америке, великог суседа, чији је један од симбола рокенрол. Све то је повод за разговор и настојање да разјаснимо поменути, али и читав низ других парадокса са писцем који је недавно боравио у Београду.
Кубанци и Американци су људи готово идентичних етничких карактеристика и те карактеристике су их, деловањем политике, драматично удаљиле, упркос њиховој културној блискости. Да ли је, после свих промашаја политике, због које су две блиске заједнице тако удаљене, сада култура на потезу?

Због своје географске блискости, Куба и Америка имају много заједничких ствари, као што су, рецимо, спорт или уметност. Бејзбол је, на пример, национални спорт и у Америци и на Куби. Такође, амерички џез музички правац и национална кубанска музика су се испреплетали. Америка је увек била прибежиште бројних историјских личности са Кубе. Хосе Марти је припремио рат против Шпанаца за независност баш у Америци, иако није имао никакву помоћ од владе САД. Одувек је било размене, посебно културне, између Кубе и Америке. Када је амерички капитал дошао на Кубу у већој мери и када су одређени сектори кубанске буржоазије почели да гледају ка САД, овај међусобни утицај две земље је био још израженији. Погледи са Кубе, дакле, нису били упрти ка Европи, него према Америци. Револуција у техничким достигнућима до које је дошло у Америци, пре свега проналасци електричне енергије и телевизије, имала је великог утицаја на Кубу. Интересантно је, на пример, да је Куба била трећа држава на планети која је добила телевизију. Америка је, практично, сматрала Кубу за своју територију. Ту је вршила своја технолошка истраживања, али је Куба уједно била простор где су формирани битни елементи америчког начина живота, пре свега, када је реч о свакодневици америчког човека. Представа о комфору Американаца стварана је и на Куби итд. Отуда није чудо што су се те везе наставиле, упркос непријатељствима наших влада, поготово од тренутка када се Америка није помирила с тиме да је изгубила Кубу. Идентично је реаговала и Шпанија. Наша самосталност је значила пораз како за шпанску круну, тако и за САД. Ми смо борбу за наш суверенитет и територијални интегритет буквално водили вековима.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ТРИ МОЋНА КОРПУСА

Наши стручњаци за латиноамеричку културу (Силвија Монрос-Стојаковић) кажу: „Куба је острво, али и књижевни континент за себе.“ Остали се овде слажу у оцени да је кубанска књижевност 20. века „једна од најзанимљивијих националних књижевности у Латинској Америци“. Како коментаришете ова размишљања и да ли наведени „погледи са Балкана“ одговарају чињеницама?

Да. Апсолутно. Латинска Америка има три моћна корпуса стваралаштва. Један је Куба, други је Мексико а трећи Аргентина, Уругвај и Чиле. Ту се може додати и Колумбија која је дала два најпопуларнија књижевника: Хосе Мариа Варгас Вилу и Габријела Гарсију Маркеса. Али кубанска култура је произвела много. Пре свега – модернизам, који је определио правац развоја хиспаноамеричке уметности, са Хосе Мартијем и Хулианом дел Касалом. Модернизам се родио на релацији између Њујорка и Хаване зато што су Хосе Марти и Хулиан дел Касал изузетно добро познавали француску и северноамеричку поезију. Они су створили правац против конзервативизма шпанске буржоазије. Такође, први амерички романтичар је био Кубанац Хосе Мариа Ередиа, који је певао о Нијагариним водопадима. Било је заиста много истакнутих књижевника пореклом са Кубе. Имате, тако, читав низ стваралаца афричког порекла који су ушли у шпанску књижевност преко Кубе. Слично је и у сликарству, а наравно и у музици, плесу, али и у филму. Куба јесте острво, али се у њој крије заиста изузетан таленат. Један од разлога за то је и чињеница да је држава увек улагала у проналажење талената и у њихов развој кроз напредни образовни систем. Такође, на Куби постоји врло развијена мрежа националних библиотека и информатичких центара, а издавачка делатност је један од кључних стубова културне политике земље. Упоредо се развија и филм, балет, плес, сликарство… Тако смо, чак и у врло тешким временима, пуним економских проблема и сиромаштва, успели да одржимо Кубу и учинимо нашу земљу светски познатом по уметности. Економска блокада никада није могла да прекине наш културни и уметнички развој.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *