Франциско Лопез Сача – ЛЕНОН, ЏЕГЕР И КУБАНСКА ЕТИКА У КУЛТУРИ

„После појаве рокенрола сматрало се да је ту реч о музици местиза из Америке, тј. музици коју су стварали амерички сељаци и црнци. Кубанци не могу да супротставе своју музику америчкој зато што она има исти корен, корен из народа, дакле афрички и европски корен“, каже за „Печат“ угледни кубански писац Франциско Лопез Сача. „Рокенролу је неопходан бунт да би опстао, а исто важи и за мамбо или ча-ча-ча. Ово сазнање је довело до тога да су поједини писци моје генерације почели да уносе рок елементе у своју литературу, и то не само тематски већ и стилски“

Франциско Лопез Сача је у кубанску књижевност закорачио из простора музике. Веран рокенролу, каже да је музика у темељима кубанске културе и да је зато и кубанска књижевност утемељена на ритмовима овог карипског острва. За себе каже да је почео да пише као музичар који ствара рокенрол. Истовремено припада заједници која је жртва геополитике Америке, великог суседа, чији је један од симбола рокенрол. Све то је повод за разговор и настојање да разјаснимо поменути, али и читав низ других парадокса са писцем који је недавно боравио у Београду.
Кубанци и Американци су људи готово идентичних етничких карактеристика и те карактеристике су их, деловањем политике, драматично удаљиле, упркос њиховој културној блискости. Да ли је, после свих промашаја политике, због које су две блиске заједнице тако удаљене, сада култура на потезу?

Због своје географске блискости, Куба и Америка имају много заједничких ствари, као што су, рецимо, спорт или уметност. Бејзбол је, на пример, национални спорт и у Америци и на Куби. Такође, амерички џез музички правац и национална кубанска музика су се испреплетали. Америка је увек била прибежиште бројних историјских личности са Кубе. Хосе Марти је припремио рат против Шпанаца за независност баш у Америци, иако није имао никакву помоћ од владе САД. Одувек је било размене, посебно културне, између Кубе и Америке. Када је амерички капитал дошао на Кубу у већој мери и када су одређени сектори кубанске буржоазије почели да гледају ка САД, овај међусобни утицај две земље је био још израженији. Погледи са Кубе, дакле, нису били упрти ка Европи, него према Америци. Револуција у техничким достигнућима до које је дошло у Америци, пре свега проналасци електричне енергије и телевизије, имала је великог утицаја на Кубу. Интересантно је, на пример, да је Куба била трећа држава на планети која је добила телевизију. Америка је, практично, сматрала Кубу за своју територију. Ту је вршила своја технолошка истраживања, али је Куба уједно била простор где су формирани битни елементи америчког начина живота, пре свега, када је реч о свакодневици америчког човека. Представа о комфору Американаца стварана је и на Куби итд. Отуда није чудо што су се те везе наставиле, упркос непријатељствима наших влада, поготово од тренутка када се Америка није помирила с тиме да је изгубила Кубу. Идентично је реаговала и Шпанија. Наша самосталност је значила пораз како за шпанску круну, тако и за САД. Ми смо борбу за наш суверенитет и територијални интегритет буквално водили вековима.

[restrict]
Да ли је економска блокада, под којом Куба храбро живи деценијама, заправо само неодмерен емотивни одговор Америке на исто толико страсну одлуку кубанског човека да живи у слободи која је императив његове културе?
Економска блокада Кубе траје 58 година. То је веома болно. Уназадили су нас. Претворили су нас у земљу преживљавања. Истовремено, у Америци живи преко два милиона Кубанаца. То је око петине становништва, тако да увек има проблема између САД и кубанске емиграције с једне стране, и Кубе с друге. То је неизбежно, али морамо наставити путем којим смо кренули, јер једина гаранција самосталности Кубе јесте њена култура. Наравно, можемо да развијамо и неке ствари у економији, упркос блокади коју они неће укинути. Имали смо нешто боље односе са Обамом, али дошао је Трамп са јаком десницом која је уназадила међусобне односе Кубе и Америке грађене у време Обаме. Ми сада морамо да смислимо алтернативне начине развоја који неће зависити од САД. Следеће године се навршава шест деценија од почетка револуције на Куби, и ја се заиста не сећам неког мирног периода. Постојао је кратак период мира осамдесетих година, али наша борба је константна.
Данашњи свет насиља рађа отпоре не само код оних који су жртве него и у друштвима која су насиљу склона. Тако је, својевремено, у Америци створена контракултура из које је искорачила такозвана бит генерација, а из ње хипи генерација, чији су идоли били Битлси, Ролингстонси… Ви сте писац који је у културу ушао као музичар, поклоник ових рокенрол олимпијаца. Да ли је и ваша литература литература рокенрол побуне и чему ви као писац са кубанским идентитетом пружате отпор?
Највеће откриће моје генерације које се тиче културе је чињеница да култура има народне корене. Делом, дакле, кубанска култура има своје корене у „белој“ Европи, а делом у Африци, међу црначком популацијом која је на Кубу доведена као робље. Тако је, рецимо, наша музика била музика местиза, тј. мешавина. После појаве рокенрола сматрало се да је и то музика местиза из Америке, тј. музика коју су стварали амерички сељаци и црнци. То значи да ми не можемо да супротставимо нашу музику америчкој, која има исти корен, корен из народа, дакле, афрички и европски корен. Требало је више година да то схвате и они који су водили земљу. Рокенрол је шездесетих година био забрањен на Куби зато што је рок био енглески. То се догодило упркос чињеници да су културни корени исти, и афрички и европски, и да они међусобно „разговарају“ и допуњују се. Истина је да су сви ти музички правци, као што су џез, блуз, свинг, бибап, прожети са кубанским правцима: сон, мамбо, ча-ча-ча. Тај културни дијалог је увек постојао и још увек постоји, тако да не можемо да тврдимо једно негирајући друго. Требало је, дакле, времена да схватимо да су оба та правца наша. А наши су зато што су рођени из народних слојева, међу скромним, обичним људима, као израз побуне против буржоазије и колонијализма. Рокенролу је неопходан бунт да би опстао, а исто важи и за мамбо или ча-ча-ча. Ово сазнање је довело до тога да су поједини писци моје генерације почели да уносе рок елементе у своју литературу, и то не само тематски већ и стилски. И ја, када сам то схватио, почео сам да пишем као музичар који ствара рокенрол. Занимљиво је да сам, упознавајући рокенрол, почео да разумем и кубанску музику. Ми у културном смислу делимо тај фактор отпора, отпора медиокритетима, отпора догматизму, недостатку разумевања у мишљењу, бирократији и отпора свим препрекама чвршћој интеграцији људи, не само у домену музичког стваралаштва него и у смислу укупне културе. Један од разлога зашто је рок почео да губи ову битку јесте тржишни моменат савремене музичке индустрије, а то је и разлог зашто смо ми изгубили нешто из салсе, али никада нисмо изгубили основу кубанске музике; то и даље постоји као народно кубанско наслеђе.
Мешање Америке у Вијетнамски рат уследило је после кубанске кризе у којој је запретило уништење читавој планети. Ово искуство је трауматично за све Кубанце, али писци на посебно експресиван начин изражавају такве трауме свог народа. Да ли је заправо то искуство вашег народа било основа да у својој литератури заступате универзалне људске вредности на начин како су их заступали Џон Ленон или Мик Џегер, и које су основне етичке поруке ових „лоших момака“ са којима сте идентификовали своју литературу?
Прошао сам „Октобарску кризу“ од 1962. са 12 година. Нисам имао страх. Разговарао сам са оцем; ни он се није плашио. Након тога чуо сам говор Фидела Кастра који је управо говорио о томе – да немамо страх. Тако да то није било трауматично за кубански народ. То је било задивљујуће гледати, како се Куба из тренутка у тренутак претвара у центар „Трећег света“. И оно што се дешавало на Куби одређивало је судбину света. То смо осећали. Ми смо веровали да нас Фидел неће напустити и да он неће дозволити да нити САД нити Совјети управљају кубанским животима. Био је то једн оосећање достојанства у освајању слободе и способности да се пружи отпор. Фидел је рекао да морамо да будемо спремни да живимо у времену у којем живимо, са достојанством са којим морамо да живимо. Наша земља се не бави оцењивањем других, ми имао своје вредности и своју одговорност пред светом. Фидел није хтео да прихвати једну ствар, а то је да се Совјети договоре са САД без консултација са кубанским народом. Хрушчов је тада направио компромис да не би дошло до напада на Кубу. Били смо близу преокрета, и до њега би и дошло да није убијен Кенеди. Мало је познато да је Кенеди послао свог емисара да разговара са Фиделом, а он је у Хавану дошао на дан када је Кенеди убијен. Тај фатални историјски догађај је елиминисао могућност за почетак дијалога једнаких са једнакима, између две земље које су суседи и које имају заједничку традицију у многим стварима. Тако да ови догађаји, заправо, нису били трауматични. Трауматичније је било то што нисмо успели да 1970. произведемо 10 милиона тона шећера којима бисмо на светском тржишту снизили цене на берзи и тиме подмирили потребе Совјетског Савеза. Ово је био план како би се учврстиле пријатељске везе са Москвом, да им се истовремено каже да су наши корени у Латинској Америци и да ми имамо обавезу према латиноамеричким народима, као и према афричким и азијским земљама. Ово би, истовремено, био стуб нашег развоја и гарант наше самосталности. Али није могло да дође до тога и то је било трауматично. Чињеница да то нисмо успели да урадимо определила је животе милиона Кубанаца у деценијама које су уследиле. То је било веома болно за народ, али болан је био и период током деведесетих година, када су нас савезници оставили саме пред непријатељем који је био снажнији него раније. Ова траума је била још израженија.
Ипак, за мене рок јесте био важан у смислу што је чинио део мог духа, иако га Фидел тада није разумео. Али то је и природно, јер ја сам тада имао 20 година, а Фидел је у то време руководио земљом и револуцијом. Али и Фидел је, касније, разумео исто. Рок је био део мог духа и моје самоће, и усред толике немаштине имао сам пријатеље, музичаре, који ме нису познавали, али ја сам познавао њих. И то ме је одржало. Када кажем да је то било важно за мене, мислим на моју генерацију, иако, наравно, нису сви имали ово осећање. Нас није интересовао Ленонов и Џегеров приватни живот, дрога и све остало; дакле, њихов живот у смислу контракултуре нама није био у првом плану. Нама је била важна уметност а она се не прави у сврху образовања; уметност одсликава живот, а живот је сложен. Јер човек, какав је био Ленон, може бити геније а истовремено имати потпуно несређен живот. У том смислу, кубански народ је интересовала музика, а не тај начин живота. Али постоји једна додирна тачка, а то је етичка основа и код Ленона и код Џегера. Они су желели бољи свет за сиромашне, далеко од канџи капитализма. Њихова уметност је била далеко од конформизма. А за нас Кубанце било је врло трауматично то што су у то време у Америци постојале тежње да се негира црначка основа наше културе и да се презре наша „тамна мајка“ која је родила човечанство. На Куби после револуције то више никада није био случај, јер наша музика не познаје расну дискриминацију. Због тога може да се каже да је кубанска музика душа кубанског народа.
Битлси су постали велики, пре свега, кроз трагање са сопственим изразом. Зато је сваки њихов следећи пројекат био креативни раскид са претходним. Да ли је тако нешто могуће и у литератури, и да ли ви као писац тежите да у свом књижевном изразу доследно следите овај њихов музички пример? Како то трагање за новим изразом утиче на трансформацију и саме уметникове личности?
Одговор на ово питање заслужује читаву књигу. Битлси су моју пажњу привукли управо из тог разлога: да се ствара без компромиса и да се не прихватају делимични успеси на свом путу. Друго, уметност је нешто више од уметничког израза. Уметник постаје свестан свог стила када досегне зрели степен свог стваралаштва. А Битлси су постали свесни да морају константно да се мењају и да се развијају, без компромиса. Тако је њихов израз временом постајао још сложенији и квалитетнији. Сличан принцип сам и ја усвојио, јер не могу да останем при ономе што се свиђа мојим читаоцима, већ морам да наставим да се развијам, иако се оно што стварам данас можда неће свидети људима као оно што сам стварао јуче. Ово је неопходно да бих пре свега ја био задовољан оним што стварам, увек тежећи да пронађем нешто дубље у људскости коју покушавам да изразим. Постоје ствари које се не могу поновити, као, на пример, филм „Сећаш ли се Доли Бел“ Емира Кустурице. То остварење је врхунско уметничко дело са моментима изузетне лепоте и апсолутне једноставности. Али Кустурица није остао на томе, иако је могао да направи још 10 таквих филмова који би, такође, били добри. Али не! Он ствара „Андерграунд“ који нема везе са претходним остварењем, или „Аризона дрим“ који је, такође, потпуно аутентичан. Осећам да се исто догађа и мени. Могао сам да останем на две књиге које су имале велику популарност. Али то није могуће и морам да наставим да се развијам као стваралац. То значи да уметнички развој представља свесност о себи и она превазилази стил. Успех није сан ствараоца. Класичан пример за то је Боб Дилан, музичар који није тежио успеху по сваку цену, а добио је Нобелову награду за књижевност!

[/restrict]

ТРИ МОЋНА КОРПУСА

Наши стручњаци за латиноамеричку културу (Силвија Монрос-Стојаковић) кажу: „Куба је острво, али и књижевни континент за себе.“ Остали се овде слажу у оцени да је кубанска књижевност 20. века „једна од најзанимљивијих националних књижевности у Латинској Америци“. Како коментаришете ова размишљања и да ли наведени „погледи са Балкана“ одговарају чињеницама?

Да. Апсолутно. Латинска Америка има три моћна корпуса стваралаштва. Један је Куба, други је Мексико а трећи Аргентина, Уругвај и Чиле. Ту се може додати и Колумбија која је дала два најпопуларнија књижевника: Хосе Мариа Варгас Вилу и Габријела Гарсију Маркеса. Али кубанска култура је произвела много. Пре свега – модернизам, који је определио правац развоја хиспаноамеричке уметности, са Хосе Мартијем и Хулианом дел Касалом. Модернизам се родио на релацији између Њујорка и Хаване зато што су Хосе Марти и Хулиан дел Касал изузетно добро познавали француску и северноамеричку поезију. Они су створили правац против конзервативизма шпанске буржоазије. Такође, први амерички романтичар је био Кубанац Хосе Мариа Ередиа, који је певао о Нијагариним водопадима. Било је заиста много истакнутих књижевника пореклом са Кубе. Имате, тако, читав низ стваралаца афричког порекла који су ушли у шпанску књижевност преко Кубе. Слично је и у сликарству, а наравно и у музици, плесу, али и у филму. Куба јесте острво, али се у њој крије заиста изузетан таленат. Један од разлога за то је и чињеница да је држава увек улагала у проналажење талената и у њихов развој кроз напредни образовни систем. Такође, на Куби постоји врло развијена мрежа националних библиотека и информатичких центара, а издавачка делатност је један од кључних стубова културне политике земље. Упоредо се развија и филм, балет, плес, сликарство… Тако смо, чак и у врло тешким временима, пуним економских проблема и сиромаштва, успели да одржимо Кубу и учинимо нашу земљу светски познатом по уметности. Економска блокада никада није могла да прекине наш културни и уметнички развој.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *