Европски сирочићи са Западног Балкана

Балканске земље „немају чему да се надају, мораће да се помире да остају ван ЕУ“ јер Унија после губитка „нето уплатиоца“ (Велике Британије), „не чезне да прими шест нових земаља – буџетских ’прималаца’“

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Више нема сумње да Србија неће ући у Европску унију ни 2027. године, мада се још колико фебруара ове године спекулисало о могућности чланства бар до 2025.

„МОДЕРАН“ БУЏЕТ Унија не планира ширење у наредној деценији упркос мантри (коју приликом сваке посете Београду понављају емисари ЕУ) да је „Западни Балкан саставни део Европе, па зато спада у ЕУ“; а чињеницу да датум проширења – не постоји откривају документи Европске комисије о којима је у Стразбуру ове седмице расправљао Европски парламент (ЕП). Посланици ЕП су, разматрајући буџет Уније за период 2021–2027. године, покушали да закрпе заједничку благајну која ће после 2019. бити знатно олакшана, јер Унију напушта битан нето платиша – Велика Британија.

Стога је Европска комисија (ЕК) припремила амбициозан нацрт седмогодишњег буџета дуг 132 стране (заједно са прилогом) који ће од 1. јануара 2021. диктирати живот 27 преосталих чланица Уније. У документу који је поетски назван „Модеран буџет Уније која штити, оснажује и брани“ нема, међутим, ни духа ни слуха од будућег „ширења“ Уније. У целини су изостали планови за примање нових чланова, који су остављени „у замрзивачу“, пред вратима ЕУ. Иако вишегодишњи финансијски оквир ЕУ за период 2021–2027. има готово 50 хиљада речи, реч „Србија“ се у тексту појављује само једном и то при крају „прилога“, па и тада у одељку који се бави подручјем – цивилне заштите. Није боље прошао ни регион тзв. Западног Балкана – такође узгред поменут, једном у претпоследњем поглављу „Суседство и свет“ (тиче се финансирања спољне политике ЕУ у „контексту Стратегије за Западни Балкан и односе са Турском“), и други пут у последњем поглављу „Инструменти изван горњих граница вишегодишњег финансијског оквира“, и то као „резерва за помоћ у нужди“.

[restrict]

КОЛОНИЈАЛИЗАМ 21. ВЕКА Тако је, после Африке, Западни Балкан (баш тим редоследом) из перспективе бриселских вођа био и остао полигон Уније у коме она „учествује или помаже у операцијама очувања мира, размештањем војних снага на разним локацијама од Африке до Блиског истока и Западног Балкана“. Ни то није све – државе лоциране на тлу Западног Балкана за Унију су само „комшије“ на које ће применити „Инструмент суседства, развоја и међународне сарадње“. И ништа више. Све у име и за рачун водећих држава ЕУ како би оне „своје интересе, политике и вредности, шириле изван својих граница“. Док се све то чита, бледи сећање на обећања комесара ЕУ за преговоре о проширењу Јоханеса Хана, који се, према „Блумбергу“, поткрај 2017. обавезао да ће „појачати напоре за увођење земаља Западног Балкана у Унију до 2025. године“.

Сајт „Политико“ подсећа да је и Жан-Клод Јункер, председник ЕК, прошле године све изненадио када је сугерисао да би Србија и Црна Гора, које су у процесу преговора, могле да постану чланови Уније до 2025. године. Наводно је тиме желео да подстакне лидере Западног Балкана да убрзају реформе у својим домовинама. Многе владе држава ЕУ тада су опоменуле Јункера да је тиме подигао нереална очекивања у региону, намеран да себи подигне споменик као историјској фигури која је увела земље Балкана у Европу. Како било, Јункер више не помиње ни 2025. ни неки други датум, а чак и да нисмо дошли у посед обимног штива (у коме се реч „проширење“ уопште не помиње) о судбини европске касе до 2027, није тешко уочити да се ЕУ без изузетка завила у мук о питању проширења на Балкан. Што смо ближе „обећаној 2025“, све је јасније да су лидери ЕУ држали шипак у џепу када су наговештавали да би то био крајњи рок за улазак Србије у Унију (ако претходно испуни све услове). Како сада ствари стоје, из перспективе Уније, више није кључно хоће ли Србија отворити и успешно затворити сва поглавља и испунити и друге наметнуте услове; па чак и ако „уреди“ своје границе тако што пристане на сва условљавања Хрватске и, на крају, призна Косово – све то неће бити довољно за улазак у ЕУ. Бар не у догледно време. Јер Унија није спремна нити планира проширење ни за једну нову чланицу.

ГРАНИЧНИ ПРОБЛЕМИ Недавни говор канцеларке Ангеле Меркел поводом усвајања немачког буџета аналитичари оцењују као један од најважнијих у Бундестагу. Ове године се у оквиру те теме распричала и о Западном Балкану, при чему се први пут јавно изјаснила да „ниједна држава неће ући у Унију – без решених граничних спорова“. Тиме је не само поновила недавно изречени став председника ЕК већ је Јункеровом новом захтеву дала сопствени печат и тежину с обзиром на то да у досадашњој историји ЕУ ни једна друга држава уочи уласка у Унију није била присиљена да наврат-нанос решава пограничне спорове, ни да се одриче дела своје територије, о чему сведочи и последњи пример: Словеније и Хрватске. Словенија је ушла у ЕУ 2004. године иако није решила гранични спор са Хрватском ни на копну, ни на мору, а Хрватска је успела да се прикључи Унији 2013. упркос нерешеним међусобицама око међе и са Словенијом, али и са осталим суседима изузев Мађарске.

Три деценије дуг словеначко-хрватски спор око граничне црте напрасно постаје додатни камен спотицања за Србију. „Подсећам да Словенија и Хрватска још нису решиле питање приступа отвореном мору иако су обе чланице Европске уније. То је разлог да не подржавам учлањење држава које немају решено питање границе“, изјавила је Меркелова 16. маја у Бундестагу, праћена бурним аплаузом немачких посланика, и додала да је „важно да решимо та питања, јер ће привреда тако бити јача“; коначно је и то речено са највишег места. Све је јасно – српско признање Косова у циљу „уређења нерешене границе“, то је интерес немачке привреде. Са таквим ставом се исто вече обрела у Софији, где су се вође Уније, први пут после паузе од 15 година, окупиле на заседању о Западном Балкану.

И никакво чудо што су аналитичари јединствени у ставу да је резултат тог самита – чисто разочарање будући да је, коментарише немачки „Велт“, разоткрио да „већина старих чланова ЕУ не жели да отвори врата (за шест балканских држава) и дочека их раширених руку“. Суморне прогнозе немачких медија имају заједнички именилац – балканске земље „немају чему да се надају, мораће да се помире да остају ван ЕУ“ јер Унија после губитка „нето уплатиоца“ (Велике Британије), „не чезне да прими шест нових земаља – буџетских ’прималаца’“.

ПЛАН Б „Блумберг“ је октобра лане најавио да ће Бугарска током свог шестомесечног председавања Европском унијом „настојати да Западном Балкану обезбеди јаснији пут ка чланству“. Прошло је пет месеци бугарског председавања, ускоро се и завршава, а од „јасноће“, тачније датума уласка за државе кандидате није остало ништа, док се нејасноће огледају и у последњим изјавама председника Европског савета Доналда Туска попут оне да „Западни Балкан нема другу будућност, нема алтернативу, ни план Б – изузев ЕУ“, јер је „Европска унија најпоузданији партнер Западног Балкана“. Шта дакле Унија нуди Србији и другим кандидатима, ако датум више није у понуди? Партнерство са „ЕУ блоком“? Зато су се немачки медији и расписали да „сирочићи са Балкана остају ван Уније“; у каквом је стању Унија тренутно, заокупљена сама собом, можда ни „партнерство“ не би било на преговарачком столу да лидери Уније не стрепе од растућег утицаја Русије, Турске и Кине на југу европског континента. То је главни разлог, тврди „Политико“, што је ЕУ преко Софије наоко „вратила на дневни ред“ Западни Балкан, додуше уз „много топлих речи, а мало реалних обећања за земље које се надају чланству у Европској унији“.

Албански премијер Еди Рама признаје да га фрустрирају стално нови услови који су му наметнути и пре него што су преговори са ЕУ уопште почели: „Процес постаје све тежи и све непредвидљивији за (поједине) земље.“ Ту је срж проблема – до сада важећа правила за приступање Унији веће државе чланице, уз благослов Брисела, прекрајају и прилагођавају својим интересима од прилике до прилике. Мање државе ЕУ се труде да не заостају па би и саме да понешто ућаре науштрб тзв. кандидата, што показује и пример Словеније и њених званичника, који земљама кандидатима обећавају једно, а делима демантују сопствене речи. Смутну слику употпуњава ПР текст Европског покрета у Србији који, упркос напору, није пронашао смоквин лист којим би прикрио чињеницу да је самит у Софији Западном Балкану донео – дупло ништа: „Самит у Софији увео је у дискурс о европским интеграцијама нов термин – connectivity (повезивање), и тиме директно указао на жељу Уније да се земље Западног Балкана пре формалног чланства најпре повезују са собом и са ЕУ.“ И још: „Иако иницијално замишљен као скуп на коме је требало да буде реафирмисана перспектива чланства за земље Балкана, то се није десило – enlargement (проширење) је изостављено и током говора и из завршне декларације“. Уместо изостављеног „проширења“, што није промакло ни разочараним лобистима из Европског покрета у Србији, и у недостатку правог садржаја (датума приступања, уласка у ЕУ), ускаче connectivity, као некаква димна завеса. Као да нисмо схватили да званичници ЕУ месецима избегавају да помену реч „проширење“, заједно са 2025. као годином обећаног уласка.

ПАД ЕНТУЗИЈАЗМА Када се подвуче црта, није неочекивано што у „земљама Западног Балкана“ опада ентузијазам за улазак у европски блок. Промену расположења српског јавног мњења приметили су и у иностранству. Аустријски портал „Космо“ упозорава да „Србија окреће леђа ЕУ“ јер „Брисел тражи од Србије, кандидата за чланство у ЕУ, хитно решавање проблема Косова“. Према процени овог портала, „српска влада размишља о промени политике према ЕУ“ и упозорава да је у Србији, и у јавности и медијима због дугог чекања на приступање ЕУ, „већ свима свега доста“, као и да се 81 одсто становништва противи признању Косова као независне државе, па макар то била цена за одбијеницу уласка у Унију. Цитиране су и речи режисера Бориса Малагурског да неће проћи ЕУ уцене за признање Косова  јер је Србија већ искусила вредност обећања да ће постати чланица ЕУ ако изручи Милошевића, Караџића и Младића.

Тако је и оптимистичан извештај Европске комисије из фебруара ове године стављен де факто ван снаге на врху ЕУ у Софији, па је идеја дела српске политике о прекој потреби да се косовски проблем реши баш сад и одмах, упркос неповољној геополитичкој ситуацији не само без основе него и без шанси да такав потез доведе до жељеног циља, чланства у ЕУ. Ако је досад „трампа“ чланство у ЕУ – за Косово деловала проблематично због обавеза које Србија има према самој себи, сопственом интегритету и међународном праву, онда је таква „размена“ у овом тренутку још мање хитна због апсолутне неизвесности српске „европске перспективе“. А како Немачка види Србију и решавање косовског проблема, открива коментар Кристофера Цепела у листу „Франкфуртер рундшау“. Сазнајемо од њега да „придруживање појединих западнобалканских држава, без других, нема никаквог смисла“, јер је „опште прихваћено и разумљиво да Србија мора да испоштује суверенитет Косова, док Македонија и Грчка морају да реше размирице у погледу имена, а Албанија и Грчка морају да реше различита виђења морске границе; све земље овог малог дела Европе заиста имају велике историјске разлике, па се намеће питање – могу ли да превазиђу те разлике међусобно, помоћу конкуренције?“. Следи закључак да би ипак „било једноставније да све заједно истовремено постану чланице ЕУ“.

Из оваквог виђења ситуације на Балкану није тешко уочити да Албанија може да задржи своје право на „различит поглед на разграничење са Грчком“, али слично право не ужива и Србија, од које се тражи да „поштује суверенитет Косова“ и административну границу са Косовом призна као – међудржавну. У време када је Љубљана тражила од ЕК да Хрватска не уђе у Унију све док не буде решен проблем границе са Словенијом, Брисел је такво условљавање одбацивао као „неевропско“, да би, када су се у истом положају нашле остале западнобалканске земље, иста Европска комисија обрнула ћурак и решавање питања граница на Балкану поставила као услов за чланство у ЕУ. Па чак и ту ти нови услови имају различиту тежину, јер, као што видимо из пера немачког коментатора, гранични спорови између Грчке и Албаније не представљају тежак проблем, па би могли да остану „отворени“ чак и после уласка Албаније у ЕУ. Та „привилегија“ није допуштена Србији. Произлази да једина земља која мора да испуњава стално нова и променљива правила, на своју штету – јесте и остаје Србија.   

[/restrict] займ на карту без отказов круглосуточно где можно взять займчестный займэкспресс займ отзывы

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *