ДЕГРАДАЦИЈА ОБРАЗОВАЊА У СВЕТУ

Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински још 2012. упозорио је на све лошији квалитет образовања у САД. Бивши саветник за националну безбедност председника Џимија Картера тада је као једну од ствари која га највише забрињава навео пад квалитета образовања у САД где, како је навео, око 52 посто студената не могу да на карти покажу где се налази Њујорк. Више од 70 студената (који су били уписани 2003. па до 2010. године) није могло да на карти пронађе Ирак – државу са којом су САД ратовале. Такође амерички студенти у 30 посто случајева на карти света не могу да покажу океане (нити знају којом бојом се представља вода)

Са чиме је повезан пад квалитета образовања у САД? Са новцем, једногласни су, експерти мисле да није. Све државе западног дела света имају новца. Према неким мишљењима пад образовања у свету догодио се када је пропао Совјетски Савез, који је у овој сфери био покретач квалитета и на Западу. Као главни аргумент наводе признање бившег америчког председника Роналда Регана да је „најмоћније оружје СССР-а било образовање“. Но, када је СССР нестао започете су реформе образовања које су довеле до његове потпуне деградације. Сада се међу универзитетским професорима и научницима више прича ко колико зарађује, има ли међу студенткињама љубавнице, где путује итд. него о научним проблемима и књигама.
Ректор једног од америчких универзитета, на пример, примећује: „Располажемо методама да утврдимо пад квалитета образовног система. Ако су пре пет до шест година студенти понели знање из средњих школа које се оцењивао са просечном оценом 4,2 данас је то 2,8. Сада студенти који су уписани са просечном оценом 4,2 (а таквих је више од 70 посто), нису способни да изврше елементарну анализу тражене информације. Ови студенти када имају задатак да напишу семинарски рад на задату тему исти траже на интернету и презимају га, наравно додајући своје име као аутора. Истовремено, да примене једноставније методе истраживања нису способни. Такође бележимо код студената и пад рада у групи, смањење мотивације да уче и поштују дисциплину“. Поменути неимоновани ректор је закључио да су слабо осмишљена реформа образовања, комерцијализација и медији главни кривци за пад квалитета у сфери образовања.

[restrict]

БОЛОЊСКИ СИНДРОМ „Болоња“, тј. реформа образовања на основама болоњских принципа се сматра једним од главних криваца деградације образовања у свету, односно тамо где је примењена. Овај систем је захтевао да се образовање смањи за годину дана, а то је спроведено на рачун квалитета студирања.
Емпријска истраживања указују на катастрофалан пад нивоа школског и високог образовања чак до нивоа потпуне деградације. На универзитетима више не препознају талентоване научнике и професоре, поред све нове методологије. Члан Руске академије наука Владимир Игорович Арнолд, на пример, наводи да школско образовање Француске, Енглеске и САД једноставно пропада због недовољно осмишљених реформи спроведених у другој половини XX века (Часпис „Наука и жизнь“). Главни факор је масовна примена технологија. Умеће коришћења компјутера и калкулатора довело је до губљења способности да се логички мисли и схвата, не само природни, него и друштвени задаци. Другим речима, „пад квалитета образовања у свету постаје веома актуелан и важан проблем, али на који се још адекватно не реагује“.
Образовање је све протекло време имало главну улогу у развоју не само економије. Од нивоа образовања директно је зависио квалитет радне снаге, а последично се одражавао и на стање економије и производње роба, услуга и идеја. Деградација образовања је последица реформи којим је циљ био да се упис на универзитет учини доступним већини младих, а на штету квалитета студија. То је произвело појаву нових, мање више приватних универзитета који су испуњавали форму, али не и суштину у образовном процесу. Инвеститори су препознали у масовном универзитетском образовању шансу да зараде, па су снижавали критеријуме до потпуне деградације образовног процеса, тачније до нивоа паре – диплома (без учења и без обавезе да се на студијама проведе четири године). Овакви универзитети су од критичке јавности добили различите епитете, а најчешће су их именовали „псеудоуниверзитетима“. Но, то није довело до њиховог гашења. Напротив, број људи који су добијали диплому без знања се само увећавао, а они су по правили улазили у сферу политике и даље кројили судбину становништву, чак и у сфери високог образовања. Једноставно формирао се самоуништавајући perpetuum mobile који је зацементиран приморавањем бројих држава о стране Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске уније итд. да примене тзв. Болоњски процес. Истовремено овај процес је довео до додатне бирократизације образовне сфере. Почело је све да се мери, оцењује („рејтингује“) на науци нетипичан и бесмислен начин. Дошло је до праксе да научни рад ако није објављен у конкретном часопису (на који бирократија, бизнис и политика указују као најважнији) се не сматра науком. За мале државе ово је значило да њихови национални језици више нису језици науке, јер су по неком неписаном правилу наметани амерички часописи приватних издавача.

СТРАТЕГИЈА (НЕ)ОБРАЗОВАЊА Но, објашњење деградације образовног система, које се, евидентно је догађа, према нашем мишљењу најбоље је објаснио један анонимни професор, а чији чланак је објавио портал politikus.ru. Према њему, образовање се плански уништава током седам етапа: прво се смањује стваралачка мотивација наставника, затим се умањује њихов ауторитет, потом се бирократизује и либерализује образовни процес, што доводи до уништавања интелектуалне атмосфере, затим се догађа погрешан избор руководећих кадрова и на крају све се то маскира да јавност не примети. Да појаснимо.
Смањивање креативне мотивације наставника. Општа идеја:  у већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Како смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем којем служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Конкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. У понижавању професора, гле чуда, сада предњаче приватни универзитети, али све више и јавних прати ову «моду». Као прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
  Смањивање ауторитета педагога. Општа идеја: када се реализује прва тачка, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. Јер на паркинзима универзитета студнти често долазе раскошним џиповима, а професори градским превозом. Да би избегли понижење, бројни професори почињу да продају испите како би дошли до богатства. Тако се рађа корупција на универзитету. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Бирократизација наставног процеса. Општа идеја: у бројним државама постоји изрека: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Како у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналогију томе.
Конкретне радње. Аналогија сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Како би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
 Либерализација наставног процеса. Општа идеја: обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Конкретне радње (које су посебно заживеле са тзв. болоњским процесом). Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, бирање универзитета тзв. мобилност студената и неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби и избора за мис Универзитета.
  Уништавање интелектуалне атмосфере. Општа идеја: предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато (западни) универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара јединствено „поље ума“, а људи који чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи. Конкретне радње. Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће: Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално; Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови); Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа) и све оправдати опстанком и зарадом.
Како повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће: Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање; Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла. Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА Избор руководећег кадра. Општа идеја: на највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован. Конкретне радње. Кога треба поставити на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике или менаџере“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
 Маскирање. Општа идеја: да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Конкретне радње. Као прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд, наравно, уз што чешће коришћење страних речи и израза које јавност не разуме, али делују високонаучно. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Као друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Као што видите, ништа није тешко.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *