Почетна / Колумне / ЗОНА СУМРАКА / Сјећам се

ЗОНА СУМРАКА / Сјећам се

Значајни епифеномен интелектуалног живота, како га је подругљиво назвао „Монд дипломатик“, Бернар-Анри Леви поново се истакао истинољубивошћу када је, објашњавајући неопходност свеопштег атлантистичког напада на Сирију, оптужио Србе да су током рата у БиХ користили ни мање ни више него хемијско оружје

Сјећам се, изговорио би Број Један, вођа Групе ТНТ из култног стрипа „Алан Форд“, и започео тираду о неком чувеном историјском догађају у којем је, наравно, и сам учествовао, заједно са историјским личностима од неандарталца и „момка из пећине код Крапине“, преко Одисеја, Клеопатре, Марка Пола, па до Наполеона и Стаљина. („Сјећам се“ је уједно и наслов епизоде која је у потпуности посвећена његовим „успоменама“.) Највећи проблем с причама Броја Један је што су се оне, без изузетка, у његовој итерпретацији догодиле сасвим другачије него што је било у стварности и што је он у њима имао главну улогу. Још један „јунак“, нажалост не стриповски, има овај обичај. Препричавање догађаја онако како се нису десили и у којима Он игра главну улогу карактеристика је и Бернар-Анрија, човека који се сматра пре свега филозофом, али и редитељем, писцем, хуманитарним активистом… Где год је био (а био је свугде) и шта год да је радио (а радио је свашта) увек је био у центру збивања, храбро се излажући опасности зарад Идеје. Тако се фотографисао у ратном Сарајеву, скривен иза бетонске жардинијере практично умотан у бодљикаву жицу, како престрављен због снајперских хитаца који звижде око њега даје интервју. Када се кадар мало увећа, у њему остаје избезумљени Леви, али се у позадини виде и двојица униформисаних људи како се ноншалантно шеткају.

„Сећам се“, рече Он у стилу Броја Један, „када су у Босни, у Сарајеву, Срби испалили хемијско оружје на пијацу Маркале.“ Као да ова два напада нису сама по себи већ довољно контроверзна (постоји основана сумња да се ради о класичним „нападима под лажном заставом“ у циљу сатанизације Срба) па је неопходно да се додатно „засоле“. Ову Левијеву измишљотину изречену на француском јавном сервису детектовао је сервис за проверу података агенције „Франс прес“, за коју се не никако не може рећи да је просрпска, а још мање да је наклоњена сиријском лидеру Башару Асаду, који је примарна мета Левијевог иступа. Поставља се суштинско питање како човека чија појава већ више од четрдесет година, од како се 1977. појавио на јавној сцени, изазива подсмех и који је успео да се обрука буквално на сваки могући начин, укључујући и позивање у својој књизи „О рату у филозофији“ на непостојећег филозофа Жан-Батиста Ботила, иначе плод маште новинара сатиричног листа „Канар еншене“ Фредерика Пажеса, ико може узимати за озбиљно, а камоли да он има било какав значајнији утицај на јавност. Како озбиљан часопис попут америчког „Форин полисија“ може некога о чијим се глупостима, непоштењу и лажима пишу и новински чланци и припремају досијеи (попут „Монд дипломатиковог“ досијеа објављеног под насловом „Обмањивање Бернар-Анрија Левија“), чак и књиге међу којима је „Самозванац, Бернар-Анри Леви у Земљи чуда“ (The Impostor, BHL in Wonderland) Џејд Линдард и Гзавије де ла Порта, може прогласити за највећег француског мислиоца? Није британски историчар и политички теоретичар Пери Андерсон неосновано оценио да је „тешко замислити изванреднији пад националних стандарда за укус и интелигенцију од пажње коју у француском јавном мњењу добија овај досадни глупан, упркос томе што је безброј пута демонстрирао неспособност да исправно разуме неку чињеницу или идеју“.

Тешко да било шта може боље предочити сав обим његових интелектуалних, али и моралних акробација од оцене изречене у једном прошлогодишњем интервјуу – да се он, залажући се за бомбардовање СР Југославије 1999. године, у ствари „ставио на страну најслабијег народа у том тренутку на свету, српског народа“ и да је био „за ослобођење српског народа, за демократију у Србији“. И тада је, као уосталом готово увек, показао да су чињенице надрљале ако се сударе с његовом реалношћу и не трепнувши рекао да је Слободан Милошевић одговоран за „стотине хиљада мртвих“. Сада би исто тако да ослобађа и Сиријце.

Да Леви није усамљен случај у својој земљи, готово у исто време нам је доказао „новинар“ једног другог медијског јавног сервиса у Француској, „Радија Интер“. Гијом Мерис је, наиме, изјавио да „разговор са Србима очекивани животни век смањује за 15 минута“. Занемаримо сада сав расизам и мржњу који шљаште из ове изјаве и усредсредимо се на чињенице. Колико су Срби убили Француза у последњих годину, две, педесет да би могао да се извуче овакав просек? А колико су их убили исламски екстремисти углавном арапског порекла? Скоро 250 у последње три године. А да ли би се Мерис усудио да на јавном сервису изнесе овакву теорију и о њима? Наравно да не. Поменути Андерсон поставио је, мислећи на Левија, питање „да ли би оваква гротеска могла да цвета у било којој другој значајнијој западној култури данашњице?“ Нажалост, одговорили бисмо потврдно и додали да је Леви само најистакнутији „пророк“ атлантистичког либерализма, као и да их има још. И у Француској, и на Западу, али и на Истоку.           

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *