Почетна / БРОЈ 520 / Уручене награде „Печат времена“ за 2017. годину (Фото/Видео)

Уручене награде „Печат времена“ за 2017. годину (Фото/Видео)

На свечаности у Југословенској кинотеци у Београду

Добитницима Радовану Белом Марковићу, Борису Булатовићу и Радославу Ђ. Гаћиновићу уручена Печатова признања – ове године додељена осми пут заредом

Печатово годишње признање за стваралаштво, награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност, чији су добитници ове године – за дела објављена у 2017 – Радован Бели Марковић за роман ПЛАВА КАПИЈА („Албатрос плус“, Београд), Борис Булатовић за књигу ОКЛЕВЕТАНА КЊИЖЕВНОСТ (Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад) и Радослав Ђ. Гаћиновић за књигу НАСИЉЕ НАД СРБИМА У XX ВЕКУ (I–II) („Evro Book“, Београд), лауреатима је уручено прошле суботе, на свечаности приређеној у Југословенској кинотеци у Београду.
У складу са жељом оснивача и покровитеља награде, признања су и овог пута уручена 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког. Овом догађају, према дугогодишњој традицији, присуствовали су бројни угледни гости, истакнута имена друштвеног, политичког, верског, културног, дипломатског и научног живота наше земље: Његово преосвештенство владика бачки господин Иринеј Буловић, министар без портфеља у Влади Републике Србије Ненад Поповић, амбасадор ЦГ у Београду Бранислав Мићуновић, академици Гојко Ђого и Василије Крестић, привредници Војин Лазаревић, Милан Беко и многи други. Свечаност доделе својим присуством учинили су значајнијом и ранији добитници Печата времена, међу којима и Матија Бећковић, Мило Ломпар, Злата Бојовић, Славица Гароња, Владимир Кецмановић, Слободан Вуковић, Мирослав Максимовић, Миломир Степић…
О награђеним делима говорили су председници жирија – др Радован Радиновић (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јован Попов (жири за награду у области књижевности). Њихове беседе, као и беседе награђених, објављујемо у овом броју. Традиционално, добитницима и присутним званицама обратио се оснивач недељника Печат и оснивач награде Печат времена Милорад Вучелић, чију поздравну реч такође објављујемо. Милорад Вучелић је лауреатима и уручио повеље, које, уз новчани износ (250.000 динара), чине Печатово признање.
О свечаној атмосфери и ведром расположењу забележеном на овом догађају сведоче и фото-белешке Печатових репортера, које ћете видети у наставку.

Милорад Вучелић:

Снажан одговор умреженој хоботници у култури

Ваше преосвештенство, уважени и поштовани гости, драги пријатељи,

Од срца вас поздрављам и захваљујем што сте дошли на нашу свечаност. Посебно захваљујем владики бачком Иринеју и овде присутним и много поштованим пређашњим добитницима награде Печат времена.

Почећу једним у доброј мери на нас применљивим налазом великог италијанског филмског редитеља и писца Паола Сорентина, тачније парафразом тог увида.

„Никада се није могла видети тако крупна концентрација неписмених“, покондирених, претенциозних а приучених експерата без икакве свршене школе, посвуда раштрканих, који нам сипају своје незнање о било чему, од спољне политике, Косова, цркве, вере, Русије, српске кривице и геополитике, „па све до помада које ваља намазати пре него што одеш на спавање. Бескрајна легија троглодита“, уста пуних бриселског европејства, „која је била сабијена у мраку испод шахтова“ или у сени жутих или пре тога комунистичких кабинета или била „весело ослобођена обавеза и ноншалантно бачена на чело министарстава, невладиног независног сектора и телевизијских вести, дискотека и фарми. Тако лако природно, тако срамотно да разбија сваки вид чак и невољног сажаљења“.

Гореописани углас и по истом калупу блањајући нам говоре да морамо и њих као доследне критичаре прихватити као нешто доминантно, као реалност и фактичко стање. Фактичко стање народа је само оно што они виде и производе, а то је заправо дух баналности, ниске културе, националног нихилизма, наруженог родољубља и конзумеристичке површности. Они су тобоже будни критичари тако фалсификованог стања и од тога живе и из тога извлаче своје важење. То вулгарно поимање свега постојећег посебно се демонстрира када је Косово у питању. За њих прихватање реалности на Косову значи само помирити се са мочугом у руци све мање великих западних сила, а игнорисати и сметнути с ума цивилизацијске норме, међународно право, историју, традицију, национални понос, Цркву, веру и жртве, живе људе, Русију, Повељу УН, Резолуцију СБ 1244 … и властити устав. И не само то него се све поменуто уз помоћ једног страног и доказаног антисрпског мутиводе и хохштаплера погрдно именује српским „реакционарним мејнстримом“!

Оваквим опаким обманама и њиховом масовном ширењу ишли су наруку деценијама намерно затворени музеји, десеткована и свесно упропашћавана Народна библиотека, угрожавање самог постојања Српске књижевне задруге и Матице српске, систем награђивања и финансирања свега другосрбијанског укључив и уџбенике за школе. Права умрежена хоботница у култури, науци и образовању која опстаје и поред  промена политичких предзнака.

Без обзира на велику медијску, финансијску и институционалну силу гореописаних све њихове операције ружења и ниподаштавања народа, а под велом озбиљне и спасилачке критике, не могу произвести праву слику о Србима. Једноставно, то што они производе је лаж и измишљотина.

И да поново призовем уметнички ауторитет с почетка текста: „Суочавање са оваквим измишљотинама захтева исти надљудски напор који се поставља када се човек суочава са истином“!

Ствараоци и аутори ранијих и данашњих добитника награде Печат времена учинили су и чине оба надљудска напора, те стварају, раде и ангажују се да одрже српско становиште. Ти људи и њихова дела чине централни ток српске науке и културе. Они су права српска елита духа. Аутори овог круга стварају постављени и ослоњени на моћна рамена својих предака, не устежући се од посезања за предачким аманетом и не страхујући да ће због тога бити исмејани као ретроградни и незанимљиви модерном времену.

И да закључимо: једнако као што је раширеном актуелном политичком и друштвеном дефетизму и клонулости снажан, критички одговор садржај који се у недељнику Печат из броја у број може читати, и разумети као сведочанство живе и будне снажне критичке свести, тако се на строжијем, прочишћенијем и захтевнијем стваралачком нивоу може уочити сведочење о мисаоном и духовном пулсирању другачијем од владајућег говора примереног диктату што га је изнедрио систем вредности уобичајено, колико и тачно називан – америчким системом вредности.

Рецимо без устезања да смо веома поносни на чињеница да су добитници Печата времена, тачније речено њихова награђивана дела у протеклим годинама постајала згуснута и моћна метафора нашег времена и судбине, о чему данас сведочи и то да поједина од тих дела доживљавају чак девет издања. Рецимо и да је непобитна истина да су добитници Печата времена аутентична стваралачка елита српског народа. 

Поздравна реч на уручењу Печата времена

Радован Радиновић:

Како се брани оклеветана књижевност

Оклеветана књижевност др Бориса Булатовића је, како то њен аутор каже у уводној речи, настала као резултат вишегодишњих истраживања, највећим делом у склопу израде докторске дисертације, али и као ауторов одговор на бројне изазове које је добијао учествујући на више научних конференција Америчког друштва за унапређење славистичких студија, где се критички говорило о српској књижевности.

Аутор се бави академском рецепцијом српске књижевности 19. и 20. века у делима западних теоретичара књижевности која су настала од 80-их година 20. века до данас. Поред неспорно високих истраживачких домета и искрене, на научним нормама и методама засноване страсне одбране наше литературе од пуке злонамерне политичке инструментализације, Булатовићева књига је необична и по једној својој, рекао бих, чудесној особености. Она је, када се одузму додаци који прате сваку добро уређену књигу, написана на око 430 страна, али је на тих 430 страна стало 1.670 фуснота. Може се замислити колико је у толиким фуснотама аутор приложио аргумената за сваку своју тврдњу. Добар део тих фуснота представља полемичке критичке есеје и својим квалитетом и критичком оштрином превазилазе основни текст. Тако фусноте служе не само као референце за потврђивање ауторових тврдњи датих у основном тексту већ су оне наставак полемичког дискурса из основног текста. По мом суду, само од тих фуснота могла би се сложити једна нова књига која не би угрозила ову, већ напротив,

Истраживачки концепт и подухват аутора, његов теоријско-хипотетички оквир могао би се сажети у генералну тезу: критичка анализа српске књижевности од 80-их година 20. века до данас, у свету, али неретко и на домаћој сцени, где аутор преферира удео, значај и функцију ванлитералних чинилаца дела његових вредности које нису естетске. Та претежно идеолошка и политичка критика готово редовно је наглашено у пуној сагласности са политичким интересима глобалних субјеката политичке моћи. Таква инострана академска критика српском литературом се не бави узимајући у обзир естетску релевантност, већ је сагледава само у служби доказивања њене идеолошке неприхватљивости. У том смислу, опасност су чак и дела најзначајнијих српских прозаиста и песника попут Његошевог Горског вијенца, Андрићеве На Дрини ћуприје, Ћосићевог Времена смрти, Павићевих Хазарског речника и Унутрашње стране ветра и др.

Булатовићево истраживање не настоји само да покаже како су у критици српске књижевности за рачун идеолошке и политичке рецепције занемарене естетске вредности књижевних дела већ и да докаже и покаже степен пристрасности и необјективности, па и намерног кривотворења чињеница и значења, како би се подупрли постојећи или обликовали нови веома негативни стереотипи о нашем народу, његовој култури и културној политици. У свом делу Булатовић истиче два изузетно маркантна случаја политичке контекстуализације српске књижевности и њене политичке интерпретације: 1) на негативан начин се презентује улога и јавни утицај српских писаца и интелектуалаца, нарочито од 80-их година 20. века до данас; 2) генеза Косовског мита и његово преобликовање у српској народној епској романтичарској поезији 19. века, пре свега у Његошевом Горском вијенцу, сагледавају се као духовни инспиратори и изворишта „великосрпских“ и „геноцидних“ освајачких тежњи и доводе у непосредну везу са ратовима и наводно „ратнохушкачким“ политичким дискурсом с краја 20. века.

У реченом контексту Булатовић анализира и веома оштро критикује америчке теоретичаре књижевности попут Селса, Кана, Вахтела и др., тј. стручњаке чија дела читају, прате и уважавају пре свега они који битно утичу на судбину нашег народа и државе.

Раскринкавајући ту најпре идеолошку и политичку рецепцију наше књижевности која њена дела ставља на стуб срама потпуно незаслужено, Булатовић је саставио своју студију и сликовито је назвао Оклеветана књижевност. Та књижевност доиста јесте оклеветана, а овај релативно млади аутор је брани јаким књижевно-теоријским и научним аргументима који се никако не могу побити нити негирати.  

Насиље над Србима као огледало епохе

Награђено дело др Радослава Гаћиновића је двотомна, веома обимна монографија под називом Насиље над Србима у XX веку. Написана је на око 1.300 страница, са преко 2.100 фуснота, 1.532 имена знаменитих аутора у разним доменима људског стваралаштва, око 200 картографских прилога, фотографија и копија оригиналних докумената. За сваку тему, односно важније питање, Гаћиновић је у мудрим изрекама великана светске културе пронашао мото којим је смислено наткрио своја излагања. Само ових неколико квантитативних показатеља сведоче о огромном труду и времену уложеним у ову књигу. О њеном друштвеном значају и оправданости њеног појављивања у нашој јавности, али и о њеним научно-теоријским и истраживачким вредностима и домашајима, говори и податак да је Министарство за културу и информисање Републике Србије књигу прогласило културним добром од посебног значаја за српску културу.

Као што и сам наслов најављује, Гаћиновић нас исцрпно обавештава о свим облицима, методама и интензитету непојамног насиља над нашим народом у 20. столећу. Тај несумњиво најкрвавији век у историји Европе за Србе је отпочео пре него што је календарски наступио, а завршио се није иако је календарски отишао већ пуних 17 година. Најкрвавији век у историји омеђила су два маркантна догађаја: Велики рат, на почетку, и пропаст совјетске империје и комунизма на крају. За наш народ тај век је отпочео одлукама Берлинског конгреса на којем су се велике силе сагласиле да Аустроугарска окупира, а потом и анектира Босну и Херцеговину, а пад комунизма и нестанак совјетске империје подударају се с насилним разбијањем државне Јужних Словена. Наведени догађаји били су прави прелудијум за сваковрсно насиље над нашим народом што се нашао расејан између Јадрана, Дунава и широм Панонске низије, али и над његовим делом који је остао у матичној држави. Насиље као последица разбијања Југославије се наставља, почев од оног драстичног – у виду оружане агресије НАТО (1999) – па до свих прикривених и перфидних облика претњи, притисака, изнуда, уцена, обмана и оптужби сваке врсте.

О насиљу над нашим народом писали су многи знаменити историчари код нас и у свету. Гаћиновић је ушао у тај ред и у њему заузео запажено место. Користећи се обимном и разнородном литературом, резултатима сопствених истраживања, те захваљујући његовом свестраном образовању из области геополитике, војних наука, историографије, социологије, политикологије и правних наука, а посебно захваљујући личној и породичној архиви породице Гаћиновић, аутор нам је подарио веома исцрпну, информативну и занимљиву синтезу, какву до сада у нашој науци и друштвеној теорији нисмо имали.

Не остаје Гаћиновић само на навођењу и дескрипцији небројених и нечувених, људском уму незамисливих злодела која циљају на истребљење нашег народа, него и веома успешно објашњава најзначајније политичке токове, друштвена и ратна збивања, као и мотиве и узроке злочиначког понашања истребљивача српског народа. Ауторово образложење војно стратегијске димензије великих битака и војевања знаменитих српских војвода уверљиво делује зато што је он високо војно образовање стекао на Војној академији ЈНА. Исто тако уверљиво звучи и његова тврдња да је насиље над нама увек било мотивисано вишим циљевима и интересима тзв. великог света, па и онда када је изгледало да је све то повезано са личном, националном, колективном и верском мржњом. У игри су ипак геополитички, геостратешки и културно цивилизацијски разлози, па и тада када је, као што је то случај са хрватском геополитичком школом од Старчевића, преко Пилара, до Туђмана и данас Петра Вучића, све изгледало врло једноставно, као да се ради о расистичкој шовинистичкој мржњи која заслепљује сва чула, рацио и емоције.

Радослав Гаћиновић у својој књизи нам поручује да је модерна савремена историја српског народа и државе права лабораторија за извођење општезначајних закључака. Један од тих закључака се односи на веома учесталу тврдњу западних теоретичара да су цивилизовани народи (читај Запада) у стању да контролишу агресивност, а да нецивилизовани (читај Срби, Словени, пре свих Руси) то нису у стању. Гаћиновићева студија сведочи управо обрнуто. Нашем народу су сва зла у 20. веку дошла са запада, а не са истока, где према стереотипима Запада столују варвари. Ако бисмо судили према количини и врстама злог мишљења и деловања, варварство би засигурно издашно претегло на страну тзв. цивилизованог запада.

Посебно ми се чине занимљиве три тезе овог аутора: 1) да је трошење националне енергије српског народа и његове државе утрошене у два светска рата за стварање Југославије била кобна грешка која је растурила национални идентитет нашег народа, од чега се он до данас није опоравио; 2) да 27. март 1941. године није био само спонтани и слободарски бунт родољубивог народа, него и лажирани преврат изведен по налогу страних служби, што је довело готово до физичког уништења нашег народа, што у грађанским ратовима, што у осветничким походима окупатора против голоруког народа, што у расистичким погромима усташке НДХ; 3) да је лажирани Солунски процес због наводне припреме краљеубиства за последицу имао стрељање Аписа, тог симбола чистог српског родољубља и државотворне идеје, чиме је практично отпочео процес чишћења будуће југословенске војске од српских патриота, што ће у априлском рату одвести право у расуло и издају.

Студија проф. др Радослава Гаћиновића, у којој су обрађена жалосна искушења кроз која је прошао наш страдални народ, кроз која и даље пролази и која га, на нашу жалост, и убудуће очекују, представља својеврсно огледало епохе у којем пак њени главни протагонисти и њихови потомци не желе да се огледају. Да ли онда имамо право да се понадамо да ће можда доћи крај те кобне епохе српске историје, која се, да парафразирамо Екмечића, па и младог Андрића, креће без престанка између орања и клања?  

 Беседа председника жирија за ПЕЧАТ ВРЕМЕНА из области науке и друштвене теорије

Јован Попов:

Опрезно с Плавом капијом, није то књига за одмор!

И ове године је, као и претходне, на конкурс приспело тридесетак књига, поново у равномерној заступљености поезије и прозе. Посебно је, као издавач, била запажена зрењанинска „Агора“, са пет квалитетних дела у конкуренцији, док је њен оснивач и главни уредник Ненад Шапоња био кандидован и као аутор песничке збирке Изгледам, дакле нисам у издању новосадског „Прометеја“. После пажљивог разматрања, жири је одлучио да у шири избор уврсти шест наслова, од којих је сваки био достојан признања.

Поменимо, азбучним редом, најпре оне који су се морали задовољити овим пласманом: Рајко Лукач са својим, језички и стилски, изузетно уобличеним романом Дивит и рукописи, који троделном поделом на Арабицу, Ћирилицу и Латиницу подсећа на композицију Хазарског речника, али је у свему другом оригинално штиво; Мирослав Цера Михаиловић који у својој збирци Падање са дна, поред нових песама, даје репрезентативан пресек једног дела свог стваралаштва испеваног различитим формама везаног стиха у „брехтовском импулсу и смеру певања“, како то у поговору назначава Часлав Ђорђевић; Селимир Радуловић који у својој књизи Дах мале молитве такође пробира оно најбоље из пет претходних збирки, остајући и у циклусу нових песама веран слободном стиху и религијско-метафизичким преокупацијама.

У ужи избор ушле су, поред награђене, још две књиге, једна прозна и једна песничка, обе из пера реномираних, вишеструко награђиваних аутора. Сунце овог дана Владимира Пиштала представља замишљени епистоларни дијалог не са Андрићем, јер његових одговора нема, већ са читавим његовим делом, слично ономе како је млади Андрић водио своје Разговоре са Гојом. Кратка писма испостављају се час као дневник читања час као путописне белешке у којима се сустичу рефлексије о многим вечним питањима некадашњег и данашњег света. Сличну мисаоност, асоцијативност и проницљивост у запажањима, али у сасвим другачијој, лирској песничкој форми исказао је Ђорђо Сладоје у својој последњој збирци Певач у магли. Мајсторски варирајући стих, слободни и везани, римовани и неримовани, песник се у меланхоличном тоналитету креће одавно омеђеним простором своје поетике, од завичаја и детињства до обесмишљене и тескобне свакодневице, изнова потврђујући статус барда савремене српске поезије.

Имајући све ово у виду, жири је тешка срца морао да се одлучи за једног и, ове године, јединог лауреата. После исцрпне завршне расправе Певач у магли остао је за корак иза романа Плава капија Радована Белог Марковића који нас је вратио  фантазмагоричном свету претходних пишчевих остварења. И док су се у приповедном средишту Путникове циглане налазио један високи димњак, сада је то капија плаве боје, постављена у препознатљиво онеобичени амбијент колубарског краја, на нејасној граници прошлости и садашњости, реалности и привида, овог и оног света. Капија је, разуме се, симболички хронотоп, подобан оној знаменитој ћуприји око које се стичу гласови, сенке и судбине, с тим што је акценат Марковићевог приповедања дијаметрално супротан у односу на Андрићев, као што је то и његов стил. Сам чин приповедања код њега је важнији од исприповеданог, па су и јунаци, по нараторовим самоироничним речима, „измучени досадом због одсуства радње“. Прича се непрестано конституише кроз дијалог са текстовима других ћелијских хроничара: „памтише“ Јакова Жунића, „разучитеља и истористе“ Сретена, пречанског доктора Суботе, „ваљевске Луде куће управитеља“, упокојеног попа Величка, аутора Читуле, „ћелијанске Књиге мртвих“ или јектичавог В. Гајдарова, „квирц-сонетисте и пољуљаног љубавника“. Тако настаје једно фрагментарно штиво са обрисима породичног романа или, како то сам приповедач дефинише: „роман у ринфузном стању, можебити, или расплетени венац пометених прича“ за које грађу дају раније Марковићеве приповетке и романи у којима се јавља мотив плаве капије.

Разумљиво је, отуда, што би сваки покушај препричавања садржаја био залудна работа. Уместо тога, боље је поставити нека питања. На пример, јесу ли „мними литерата Р. Б. Марковић“, „Луде куће хонорабилни кохабитант“ и списатељ лајковачки Радован Бели Марковић исто? Јесу, уколико су исто Данте из Божанствене комедије и Данте Алигијери, односно Борхес из Алефа и Хорхе Луис Борхес. Што ће рећи да нису, чак и ако покушавају да нас убеде да јесу. Од Сержа Дубровског наовамо критичари тај тип приповедања називају аутофикцијом, у коју, опет, строго говорећи, Марковићева приповест не спада из истог разлога као и Прустово Трагање за изгубљеним временом – зато што су писани у трећем, а не у првом лицу.

Нећу бити оригиналан ако кажем да је Радован Бели Марковић јединствена, неупоредива појава у савременој српској књижевности. У препознавању његовог индивидуалног стила не би се преварио ни бруцош на литерарним студијама. До таквог статуса не стиже се ни брзо ни лако, но то је позиција колико ласкава толико и опасна. Ту стално вреба искушење самопонављања, падања у манир, замарања читаоца. Колико је писац успео да избегне те опасности данашњи критичар још увек може само да нагађа. О томе ће се, у годинама и деценијама које следе, изјашњавати публика, а поузданији, мада никад дефинитиван, суд изрећи ће неки будући историчари књижевности.

Шта остаје критичару нашег времена? Он свакако може покушати да Радована Белог Марковића и његову Плаву капију уоквири рамом књижевноисторијског контекста, да их сврста у одређени правац или да их самери са претходницима и савременицима. Лично бих радо за ову прозу употребио термин „магијски реализам“ када би у њој било реализма. Историја, која је сама по себи чест предмет реалистичког романа, тешко да може бити јунакиња текста у којем је, према још једном самоироничном осврту, „и Колубарска битка проборављена а памти се свака погана реч коју су Марковића тамо Белих напасне слушкиње изговориле“. Иако звучи старовремски, Марковић, дакле, не спада у традиционалистичке прозаисте. Док они у својим делима настоје да помоћу језика ре/конструишу некакав свет, он спада у ону ређу врсту која реконструише сам језик. И као што се у случају првопоменутих увек поставља питање аутентичности приказаног света, тако се у Марковићевом поставља питање аутентичности језика. Колико је то заиста оживљавање неког древног, предвуковског књижественог говора, а колико је реч о уметничкој конструкцији каква се употребљава први и једини пут? Прилично сам уверен у ово друго, али ту компетентнији суд могу да изрекну историчари језика, за које је дело Белог Марковића прави изазов.

А где би било његово место у контексту српске књижевности? Ако сам рекао да је јединствен то не значи да је самоникао или усамљен. На неке од својих претходника, попут Милована Глишића, указује он сам у тексту. Неке препознајемо кроз алузије и цитате. Већ сам поднаслов, Кроника Кронике недвосмислена је упутница на Исидору. Кроз приповест дефилују и многи књижевни јунаци писаца које аутор очигледно убраја у своје претходнике, од Сервантеса, Чехова и Томаса Мана, до Црњанског, Крлеже и Добрице Ћосића. Интертекстуалност је, као што је приметио Радивоје Микић, несумњиво најприљежнији Марковићев тумач, временом постајала све заступљенија у његовој прози, али, додао бих, не онако наметљиво, програмски, као у делима постмодернизма. Оклевам да га убројим у постмодернисте јер га је, особеног какав јесте, тешко било где сврстати. Ако се то већ мора, ослонио бих се на Микићево подсећање како је Бели Марковић накнадно прикључен групацији чији су најистакнутији представници били Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић. Критичар их, међутим, уместо уобичајеним термином „стварносна проза“ радије подводи под „регионалистичку прозу“, што је поводом Марковића свакако исправније. Мој утисак је да му је, међу поменутима, управо Јосић Вишњић био најближи, и то по неколико параметара, осим генерацијског: по односу према књижевној и историјској грађи, по афинитету за језик и по приповедачком поступку.

Завршићу упозорењем за будуће читаоце, оне који се управљају према књижевним наградама: Будите опрезни! Плава капија није књига за одмор, за опуштено, необавезно читање. Она тражи потпуну посвећеност и константно напрегнуту пажњу, иначе џаба читања. Ако вам се чини да је ово конвенционално претеривање, ево, за крај, једног карактеристичног пасуса, па просудите сами:

Ћелијанци су спрам плаве тамо капије одстојање навиком обдржавали, дочим су јабанци пред њоме застајали, дивећи се „мајсторској изради“, па и на конак се кадшто самопозивали, свиђајући да разметна капија баш кипира гостопримној кући. Тако се пред плавом капијом – причају – и један од многих двојника В. С. Караџића доцније затекао, скитачки ненадано и спахијски смело, на упокојеног газду Георгија, штулом својом и стасом, издалека подсећајући, што је, првим махом, слушкиње у авлији занебесило, кућаницу Јелисавку такођер, а онда и боланог тамо Јоана, иза густо нецане фиранге, који није ни помишљао на могућство да упокојеном брату полаже у междувремљу доспеле рачуне, јоште мање: да ће му некоји скитач, црљеног феса не скидајући, порезничким гласом поискати ћелијанских разбрајалица у перо казивање, за трпезом у липовом хладу, а после и слушкиње канити да богораде и закукавају, као на гробљу, ћелијанске запевке из вика препочињући, што је три летња дана затрајало, док Максима Сармашевића, среза колубарског целог капетана, скоротеча из дремежа није пренуо, доносећи с више инштанције интимат: двојицу пандура у Марковића тамо Белих раскукану авлију таки да пошаље.

Радован Бели Марковић, један једини!              

 Беседа председника жирија за ПЕЧАТ ВРЕМЕНА за књижевност

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *