Учитавање могућег смисла – РЕЧИ, САМО РЕЧИ…

Шта ћемо ставити на почетак, Ништа, Реч или Велики Прасак, зависи од психичког устројства појединца. Реч, испуњена божјом вољом, ближа је нашем искуству са бићима и стварима: именујући појаве и осећања, ми унеколико управљамо њима. Научна почела, у суштини, нису много рационалнија и јаснија од библијске реторике

Смрт Стивена Хокинга (Stephen Hawking, 1942–2018) навела ме је да поново ишчитам његову „Кратку историју времена“. Британски физичар, председник ученог друштва на чијем је челу некада стајао Исак Њутн, прославио се као популаризатор нових сазнања и теорија о настанку и устројству Свемира. Популаризација науке подразумева прилично висок степен упућености, а пре свега математичког образовања. Уза сав труд, и заинтересованост за материју, сваки час ми је понешто измицало. Могу да замислим на шта личи изворна, лаицима неприлагођена варијанта ових разматрања, кад сам и ову, разводњену верзију често савлађивао узлетима маште, или одлагањем читања за одморнију главу.

[restrict]

Како је и кад почело чудо које око себе гледамо, чији смо и сами неразумљиви део? Овца и крава то питање не постављају; оне буље у бескрај, опијају се њиме, и то им је довољно. Тигар проблем решава прождирући плен којег се докопао. Човек се издигао над блаженим незнањем фауне не да би освојио усрећујућу спознају него да би продубио и распалио муку неразумевања. Ко смо, шта смо, зашто смо, откуда долазимо, куда идемо? Где је почетак, и шта му је претходило? Како изићи на крај са Паскаловим пространствима која ужасавају, и која се мере хиљадама светлосних година? Ко је кадар да та пространства, макар и за часак, замисли, а да га притом не заболи глава? Је ли стварање света окончано у нама доступном значењу те речи, или оно и даље траје, па се неки делови Васионе непрестано урушавају у црне рупе? Зар је могуће да ће се Сунце једног дана охладити, и да ће се затрти сви трагови људског труда, од Кеопсове пирамиде до Шексипирових сонета и Бахових фуга? Кад сам, као дечак, први пут чуо пророчанство о гашењу Сунца, ужаснуо сам се као да слушам прогнозу времена за идућу седмицу. Одонда сам се помирио са смртношћу и пролазношћу, али ми настанак није постао разумљивији.

Замишљање нултог степена времена и простора наша је самоубилачка лудост, проклетство бескорисне радозналости, страшан изазов за сироту памет, неспособну да напредује и невољну да одустане од трагања. То почиње са буђењем свести да под старост закључимо како ни за корак нисмо узнапредовали. Како из Ничег може настати Нешто, то јест Све? То је највиши изазов развијене памети, и њена највећа мука. Дуго ме је смиривала формулација завештана од Св. Августина: да свет није настао у времену него са временом (non in tempore, sed cum tempore). Лепо срочено, али је избегнуто суочење са питањем ко и како. Оно се, додуше, за хришћанина и не поставља.

За разлику од великог Северноафриканца, Хокинг, кроз међупростор отворен између Теорије релативитета и Теорије кванта, тражи искру која је изазвала и данас видљиви пожар. У почетку је било Ништа; то читамо и у Светом писму. Шта је Ништа? Прва, свему претходећа Реч, која се огласила над безданом. И то се Ништа почело надимати, јачати и згушњавати, да на крају експлодира, да изиђе из себе. Том су догађају Хокинг и његови истомишљеници дали назив Big-Bang, Велики Тресак, Страшан Прасак. Опет, речи. Ништа се распукло, из њега су излетеле планете, звезде, дрвета, птице, рибе, и човек, осуђен на самомучење свести.

Шта ћемо ставити на почетак, Ништа, Реч или Велики Прасак, зависи од психичког устројства појединца. Реч, испуњена божјом вољом, ближа је нашем искуству са бићима и стварима: именујући појаве и осећања, ми унеколико управљамо њима. Научна почела, у суштини, нису много рационалнија и јаснија од библијске реторике. И она полазе од претпоставки, од наслућивања, и губе се у језику људском, или математичком, што излази на исто. Првобитни покретач је недодирљив, Big-Bang и Big-Bog су два једносложна моћника. Овај, човеколики, ближи је нашем душевном устројству. Он и даље надзире своју творевину, прискаче нам понекад у помоћ, што се за изазивача Великог Праска не може рећи, његова се функција завршила експлозијом. Бога свако носи у себи, према својим потребама и могућностима, док смо за узрочника Великог Праска сви ми расејана и нежељена прашина, космички испљувци. Богу верујемо на Реч, док је Наука у непрестаном, болном трагању – за још тачнијом речју. Бог теши, а Наука баца у очајање.

Да се прихвати логика научног просуђивања, да се упустимо у ту крајње неизвесну пустоловину, тражи се знатна храброст, солидно психофизичко устројство, као и спремност на одрицање од извесних уходаних погодности у мишљењу и закључивању. Између крхког душевног мира и језиве неизвесности оностраних понора, опредељујемо се за оно што нас утврђује у свакодневици, што нам помаже у ношењу терета примљеног рођењем. Потребна нам је утешна, а не апсолутна истина. То је логика слабије већине људског рода, којој припадам.

Стивен Хокинг је храбар очајник. Дивим му се, али нисам вољан да га следим. Телесно ускраћен, оболео од амитрофичне латералне склерозе, без моћи управљања мускулатуром, код њега је од физиолошких функција ваљано дејствовала једино црна кутија са сивим можданим ћелијама. Од суочавања са безмерјем лице му се изнаказило. Распео се на крсту Науке, жртвовао се за оне који могу да поднесу тај правац трагања за истином. Ми, слабићи, гледамо да се безболније провучемо кроз свет. У томе нам помаже Онај који је рекао да буде светлост да би Васиона, истог часа, засијала као јарко осветљена позоришна дворана. Верујући у свемоћну Реч, верујемо у Њега. А питање, којем је Хокинг посветио живот – где су почетак и крај света – ја сам, неуко, са нешто лирске сналажљивости, својевремено разрешио у истоименој дечјој песмици која се, ако ме сећање добро служи, завршава стиховима:

Почетак је у једној бубици

Која живи у Доњој Стубици

Може је видети ко год хоће

Улето, поподне, на улици:

У топлој сунчевој струји

Та бубица сањиво зуји.

xxx

Напусти нас Борислав Радовић (1935–2018). Упознао сам га почетком педесетих, док је живео са родитељима, у Улице Светог Саве број 34. Корачали смо различитим путевима, али нам, при повременим сусретима, није недостајало наклоности и разумевања. Држао сам га за изразито родољубивог песника, што многима звучи парадоксално, и то сам негде написао. Био је дирнут, не због похвале него због аргументације на којој се похвала заснивала. Највиши ступањ солидарности са својим народом код песника се очитује у будном ослушкивању његовог језика, у истанчаној посвећености матерњој речи. Тематика је од споредне важности; може се певати о свему и било чему, и кроз савршену употребу језика славити народ који је тај језик створио. Борино „Посебно место“ је и по том, спољашњем, тематском мерилу, одлична патриотска песма. Пресудна је страсна оданост језику, богодани слух, профињен укус, урањање у бездане археолошке слојеве којима су нараштаји предака испуњавали сваку реч смислом, садржајем, звучношћу. Бора је полазио од речи, и кроз њих испливавао у стварност; садржај се изажимао и уобличавао накнадно, по унутрашњој нужности ритма и риме, повезивањем знања и искустава инхерентних лексици. И само „Посебно место“ – метафору за отаџбину – он је напипао успут, речи су га упутиле на одређени ступањ декларативности коју је, иначе, упорно избегавао. Био је опсењен празнином, у којој је налазио све, и где су речи, ослобођене корисног служења, светлеле узалудним, малармеовским сјајем.

Неко беше Борислав Радовић! Маг речи у времену кад се с језиком поступа простачки и незналачки, сваку је речцу, у лабораторији одвојеној од уличних послова, одмеравао по најстрожим захтевима и према високо изграђеном укусу. Иначе, бавио се и политиком, комитетском и, кажу, другосрбијанском, што му исправномислећа чаршија, која се, иначе, куне у либерализам и толеранцију, није праштала. О политици, у ретким сусретима, нисмо разговарали: имали смо лепших, важнијих и занимљивијих тема.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *