У сенци прекрајања историје

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЛОГОРА МАУТХАУЗЕН

Српска делегација: Амбасадор Перо Јанковић и државни секретар Негован Станковић

Репортер „Печата“ на обележавању 73. годишњице ослобађања нацистичког логора смрти Маутхаузен

Текст и фотографије Милан Тимотић

Име прелепе аустријске вароши Маутхаузен, на левој обали Дунава, нажалост, већ осам деценија је у сенци нацистичких злочина које је Немачка под вођством Хитлера починила над 200.000 заточеника од времена поновног активирања истоименог логора 8. августа 1938. године (установљеног још у Првом светском рату, 22. 9. 1914) до 5. маја 1945. када су га америчке снаге ослободиле. Прошле недеље одржана је комеморација поводом 73. годишњице ослобођења затвореника Маутхаузена. Церемонија је протекла по протоколу који је утврдио Организациони одбор, али је присуство понеких званих и незваних гостију побудило сумњу да главни циљ комеморације – сећање на најстрашнији човеков злочин – полако али сигурно уступа место забораву мука које су у том логору жртве претрпеле, или још једном њиховом жртвовању.

[restrict]

Подсећања ради, људском уму тешко разумљива логорска мучења и тортуру преживело је тек седамдесетак хиљада сужњева. Први заробљеници били су Јевреји, пристигли из Немачке и Аустрије, а када је Хитлер 1. септембра 1939. својим великим походом на Исток започео Други светски рат нападом на Пољску, у Маутхаузен су свакодневно довођени људи из земаља које нису пристале да се приклоне мрачној нацистичкој идеологији – Пољаци, Французи, Италијани, Холанђани, Руси. Међу њима се нашло и 12.800 заробљених војника и грађана са простора бивше Краљевине Југославије – њих 7.000 је своје кости оставило на падинама овдашњег каменолома или је спаљено у крематоријумским пећима.

ЛГБТ присталице

Парадоксално, али данас је малобројним преживелим изгледало да је слобода даље него што је била за осам година постојања логора смрти. Седморици срећника који су успели да преживе најужасније муке, глад и болести, а који су присуствовали обележавању још једне трагичне годишњице, било је нејасно шта се то овог пута дешава на комеморацији страдалим мученицима. Посматрачи и сведоци ове манифестације – док су збуњено посматрали прославу Дана слободе – могли су наиме да примете да се комеморација удаљава од стварне историје логора, и да скуп поприма политички карактер. У дану сећања на жртве биле су очигледне намерно организоване провокације странака које чине опозицију владајућој коалицији, односно канцелару Себастијану Курцу и потпредседнику Владе Хајнцу Кристијану Штрахеу, а међу њима је предњачила Социјалистичка партија Аустрије (SPO), којој је помагала странка Зелених и сијасет невладиних организација, ЛГБТ особа, Јеховиних сведока, Удружење мотоциклиста из Немачке, Комунистичка партија Аустрије с подмлатком, Курдске организације жена, Удружење избеглица са Блиског истока, Савез муслиманских жена, Служба спаса и више других асоцијација чије присуство протоколом не би требало да буде предвиђено. Присутни су били и представници Непала, Бангладеша, Косова, Албаније, БиХ, Кубе, Казахстана.

Канцелар Себастијан Курц на удару „опозиције“

Током трочасовног дефилеа учесника који су на централном тргу логора постављали венце и цвеће, а када је због јаког сунца хитна помоћ више пута интервенисала, млади из Социјалистичке партије Аустрије све време су гласно негодовали због присуства канцелара Курца и носили транспаренте против владајуће коалиције Аустријске народне партије и Слободарске партије Аустрије. Пролазећи поред трибине на којој је био канцелар, један од „младих активиста“ је намерно спустио своју заставу и превукао је  Курцу преко главе.

Примећено је и да су последњих година из логорашких соба нетрагом нестали робијашки кревети и многе друге ствари које су подсећале на тешке услове живота, собе су окречене и сређене тако да логор више подсећа на туристичку дестинацију него на место страшног злочина над стотинама хиљада људи. У бараци где су се налазили документа и фотографије које су приказивале сав ужас логора смрти сада је спомен-соба са заставама земаља из којих су дошли пострадали, и неких које нису имале своје жртве у Маутхаузену. Такође су затворене „степенице смрти“ (186 степеница), где су логораши мучени тако што су велике камене блокове носили горе-доле на својим леђима, под изговором да се реновирају већ скоро две године.

Делегацију Републике Србије која је дошла да се поклони српским и југословенским жртвама предводио је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић, затим представници српског дипломатског кора на челу са српским амбасадором у Аустрији Пером Јанковићем, чланови српских Удружења заробљеника Маутхаузена, питомци Војне академије и припадници Полицијске академије. Они су положили венце и цвеће на споменик страдалима из Другог светског рата и на српско војничко гробље поред Маутхаузена где је од 1914. до 1918. сахрањено око осам хиљада наших заробљених војника.

У изјави за „Печат“ после званичног дела церемоније амбасадор Јанковић је рекао да је поносан што је у име српског народа могао да се поклони сенима страдалих у једном од најозлоглашенијих логора смрти, „док ће се Хрвати, за разлику од нас, ускоро у Блајбургу поклањати усташким зликовцима који су над невиним Србима и жртвама других народа починили масовне злочине  у Јасеновцу и бројним јамама по Хрватској и Босни, какви у историји дотад нису забележени“.          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *