Сумрак западног партнерства

Последице (једностраног) америчког повлачења из нуклеарног споразума са Ираном: Све учесталија упозорења да је ово тренутак за „осамостаљивање“ Европе, она не би смела да следи политику коју сматра опасном и експлозивном

Постоји ли уопште (више) Запад који је почивао на пријатељству и партнерству држава што су (прилично похабана и магловита фраза) „делиле исте вредности и принципе“ и функционисале као уигран оркестар под диригентом који је бринуо о хармонији, сам је не реметећи?
Уздржани (још увек, по инерцији) европски лидери, загледани у све драматичнији хаос на међународној сцени, избегавају да о томе говоре у перфекту. А и кад то (у)чине, раде то индиректно, у нијансама и наговештајима, очигледно уверени да ће смутно (и опасно) време једном, напокон, минути и ово данас постати – јуче.
И док једни мисле да је ово данас прави тренутак за осамостаљивање Европљана и снажно пружање отпора Вашингтону, други пак мање „револуционарни“ кажу да се треба припремати за Америку „после Трампа“ и, колико год је то могуће, не „провоцирати“ деценијског заштитника Голијата.

[restrict]

Трампов средњи прст

Медији су, за разлику од политичара, а овде мислимо превасходно на оне немачке, кад је реч о ситуацији на „западној страни“ веома изричити: Запад који смо и какав смо познавали седам деценија, констатовао је, неувијено, недавно (12. мај) „Шпигл“, у уводнику под насловом „Свет без реда“, више не постоји.
И то, додајмо, не због „паклених планова“ и настојања (опасног) Владимира Путина да, по сваку цену, и свим средствима, укључујући и савремене сајбер ратнике, изазове раскол у западној породици, за шта се руски председник, несустало и на сва (политичка и медијска) звона, сумњичи и оптужује.
Утицајни немачки магазин је насловном страницом у споменутом броју – стиснута песница с провокативно (увредљиво) истуреним средњим прстом и (стилизованом) главом америчког председника – означио (искључивог) кривца за сумрак и растакање доскора јединственог (иако не и монолитног) Запада.
А да не би било дилеме коме је упућен онај отписивачки (да избегнемо онај недоличан, а директнији) израз, уз Доналдов средњи прст стоје само две (јетке) речи „Збогом, Европо“, које као да сикћу из његове (широм и бесно) отворене усне дупље.
У метрополама Старог континента све учесталије се, иначе, констатује, и упозорава, да хировити амерички председник игнорише, чак и кад их нападно грли (готово кловновски гротескне сцене с Макроном), и „понижава“ европске лидере.

Медијска оптужница

Оставимо по страни чињеницу да утицајни немачки медији (у чему је „Шпигл“ предњачио, сетите се оне одсечене крваве главе њујоршког кипа и симбола слободе у Трамповој руци такође на „Шпигловој“ насловници!), по „рецепту“ (најутицајнијих) америчких медија („Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“), никад нису били „нежни“ према новом америчком председнику. Концентришимо се на главне разлоге и узроке продубљивања „јаза на Атлантику“, који поприма размере провалије и досад најтеже кризе у трансатлантским односима.
У медијској (немачкој) „оптужници“ против америчког председника због изазивања „хаоса у међународним односима“, и, по речима бившег немачког шефа дипломатије Јошке Фишера, рушење поретка који је стварала, и створила, управо Америка, дуг је списак његових непочинстава, преточених у (неопозиву) констатацију да Доналд Трамп „ништа друго не зна осим да разара“. А то чини заиста ударнички.
У тој „оптужници“ амерички председник се представља као импулсиван политичар, без трунке стрпљења, без икакве (дугорочне) стратегије, али и без „флексибилне тактике“. Његова опсесија је да сруши све што је Барак Обама градио, код куће (реформа здравства, на пример) и на међународној сцени, уз поклич да ће све поправити и исправити, зарад Америке.
Шта да ради Европа Тако је, спектакуларно, и на старту, напустио споразум о клими, обећавајући нови и бољи. Ништа од тога. Никаквог плана. А онда се, свом силином, обрушио на нуклеарни споразум са Ираном, склопљен 2015, уз много напора, дипломатске упорности и умећа читавог списка земаља, као „најгори дил у историји“.
И шта сад да ради Европа, њени затечени (ошамућени) лидери суочавајући се са новим искушењима и неизбежним ескалацијама Трампове (можда и продужене) владавине? Како наћи баланс између одлучности, коју су западни Европљани веома ретко, после резолутног Шарла де Гола, демонстрирали у односу на администрацију у Вашингтону, а не рушити (традиционалне) трансатлантске везе које се учестало, и све очигледније, кидају.
Европски лидери очигледно још немају одговор на то. Од оне, у том часу изненађујуће и готово превратничке изјаве немачке канцеларке, непосредно по Трамповом устоличењу, како Европљани одсад морају сами бринути о сопственој судбини, не ослањајући се на Америку, практично се, не бар јавно, ништа није конкретније учинило у том смеру и контексту.

Експлозивна политика

Медији су и ту гласнији. Одбацујући (као опасно) демонстрирање (отвореног) антиамериканизма и пркоса, у све хазарднијој политичкој игри са Трампом, одбијају потчињавање и показивање понизности, он (Трамп) има аверзију према слабима. Сугеришу лидерима лукав и промишљен отпор, иако би то могло звучати „тужно и апсурдно“, отпор против Америке: Европа, једноставно, не би смела да следи, и брани, политику коју сматра опасном и експлозивном.
Да ли је једнострано (и хазардерско) америчко повлачење из нуклеарног споразума са Ираном заиста тренутак очекиваног европског отрежњења и осамостаљења ? Доста је оних који би у то да поверују, придајући неким потезима немачке канцеларке (сусрет с Путином у Сочију, уз констатацију да су добри односи са Русијом стратешки немачки интерес) и неким изјавама француског председника (највише оној да више не бисмо били „суверени кад бисмо прихватили да друге велике силе“, укључујући и „оне које су нам савезнице“, „одлучују уместо нас“) посебан, чак преломан значај. И наговештај (уочљивијег) „померања клатна“ ка Москви. У тај контекст се уклапа и најава Макронове (скоре) посете Москви, уз опаску званичника у Паризу о „добрим француско-руским односима“.
Има и оних који су (опет пребрзо) пожурили са спекулацијама о могућем, новом, руско-немачко-француском „тријумвирату“ на међународној сцени. Новој верзији оног из 2003, када су бивши француски председник Жак Ширак и бивши немачки канцелар Герхард Шредер демонстративно одбили да се сврстају под ратни барјак Џорџа Буша Млађег у походу на Ирак, правећи савез на ту тему с Владимиром Путином.

Зашто је „Северни ток 2“ опасан за Американце

Иако је сасвим извесно да до успостављања тријумвирата у новој форми неће доћи. Меркелова није „наследила“ хазардерски политички таленат њеног претходника Шредера, али је очигледно одлучна да брани немачке економске интересе. Посебно енергетске, везана за изградњу „Сверног тока 2“, упркос снажном америчком притиску. Пред њен пут у Сочи, на састанак с Путином, Американци су кренули у безобзирну офанзиву и атаковање.
Усред Берлина, а против новог руско-немачког гасовода грмела је заменица помоћника (ова титуларна комбинација и нама је добро знана!) америчког државног секретара за енергију Сандра Удкирк, отворено претећи санкцијама намењеним компанијама које учествују у овом подухвату (реч је о гасоводу дугом хиљаду и двеста километара који ће допремати руски природни гас, подводном морском трасом директно до немачког тла), означавајући тај пројекат (чак) опасним безбедносним ризиком: Балтичко море је осетљива војна зона, постоји опасност да Руси на нови гасовод прикључе шпијунску опрему за прислушкивање и видео-надзор.

Европски фронт отпора

Скрећући пажњу на „опасни безбедносни ризик“, висока представница вашингтонске администрације покушала је да демантује тврдње како иза грозничавог отпора „Северном току“ стоји (голи) интерес Америке да Европљанима, истискујући Русе, прода амерички течни гас. Није, очигледно, успела да у то увери Немце. Човек од највећег канцеларкиног поверења, доскора шеф владиног уреда, сада министар правде Петер Алтмајер био је недвосмислен: Американци траже нова тржишта, што се може разумети, али њихов глас је много скупљи, уколико (Трампово) „Америка на првом месту“ значи да они стављају своје економске интересе испред других, морају очекивати да ће Европа бранити сопствене интересе и борити се за њих…
Извесније је да ће исход те борбе у случају „Северног тока 2“, упркос покушајима америчке блокаде, ипак бити успешнији од оне која предстоји на „иранском фронту“, где Европљане који су, ето, почели да се отвореније јогуне, чекају такође намргођени и љутити Американци. Нови амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел је заповеднички одсекао: немачке фирме које су ангажоване у Ирану треба одмах да прекину своје послове…
И док су Немци о овоме (уочљиво) ћутали, Французи су били одрешитији и храбрији: Сједињене Америчке Државе не могу изигравати светског економског полицајца, поручио је Вашингтону (Макронов) министар финансија и привреде Бруно ле Мер. То што је Берлин оћутао америчку „наредбу“ у случају Ирана, а успротивио се отворено у случају „Северног тока 2“, учињено је из истог разлога: превасходно економског.
У случају гасовода превладао је економски интерес, па би то могло да се догоди и у случају Ирана: обим трговинска размене између Немачке и САД у минулој години износио је (вртоглавих) 180 милијарди долара (са великим суфицитом на немачкој страни, преко Океана отпремљено је њихових производа у вредности од 112 милијарди долара!), док је обим немачке размене са Ираном, такође у прошлој години, износио (једва) четири милијарде долара.

На линији ватре

Европљани су се, иначе, нашли „на линији ватре“ између америчког чекића и иранског наковња. Американци прете одмаздом (кажњаваће, по сопственом закону, европске и друге, али не и своје) фирме које послују са Ираном. Техеран пак поздравља чињеницу што су Французи и Немци вербално остали, упркос САД, верни иранском нуклеарном споразуму, али констатује да то није довољно: тражи, ултимативно, да се њихови инвеститори, под америчким претњама, не повлаче с иранског тржишта, у противном ће и они дићи руке од нуклеарног споразума.
Сва је прилика да ће европске фирме које имају уносније послове у Америци „дићи чергу“ са (жедног) иранског тржишта које тек освајају. Не верују превише у бриселска обећања да ће их заштитити и „узвратити (сваки) ударац“ Америци. У то не верује очигледно ни немачка канцеларка: не треба потхрањивати, упозорила је, илузију о могућности потпуне заштите и свеколиког обештећења (за губитке настале америчким казнама) европским фирмама.
На овим страницама повремено цитирани Јакоб Аугштајн, једно од најпознатијих немачких новинарских пера, оштро критикује тај канцеларски став, као капитулантски. За њега је Трампова политика према Ирану буквално империјалистичка. И каже да је време за пружање отпора (похвалио је Европску комисију у том контексту) и антиимперијалистичу борбу. И уместо да предводи ту борбу, Меркелова се повлачи пре него што је борба и почела.

[/restrict]