Шест деценија Радио Београда 2

Од самог почетка лакши и забавнији од Првог, радиофонични радио, како га је прозвао књижевник Света Лукић, обележио је свој простор емисијама које су приближавале елитну културу свима, посебно у домену класичне музике

Као гимназијалка слушала сам Ратомира Ралета Дамјановића како рецитује напамет потресне стихове … Мала велика моја, вечерас ћемо за њих волети из песме Изета Сарајлића Рођени 23, стрељани 42. Рале Дамјановић био је тада познат у Београду као младић који зна напамет највише песама, а свој таленат је демонстрирао пред одушевљеним аудиторијумима, са великом глумачком убедљивошћу. Нисам очекивала да ћемо се у будућности чешће сретати, и то у ходницима Другог програма Радио Београда. Од самог почетка лакши и забавнији од Првог, радиофонични радио, како га је прозвао књижевник Света Лукић, обележио је свој простор емисијама које су приближавале елитну културу свима, посебно у домену класичне музике. Култна јутарња емисија у осам часова Класику молим утицала је на многе слушаоце да се запуте у концертне дворане и провере о чему говоре музиколог Милица Гајић или Тића Петровић. Владислава Вуколић, раније Сека Матић, у свом раду на Другом програму посветила се опери, а као тек дипломирани пијаниста била је мој први професор клавира. Да није било ње, можда бих сада била срећни математичар или астрофизичар, а не фрустрирани класични музичар у раљама транзиције. Сонорни и препознатљиви глас Николе Нешковића слушали смо у емисији Пријатељ звезда, где је доносио најсвежије рок и поп хитове из Европе са култног Радио Луксембурга. На Битлсима и Кинксима учили смо енглески.

Писањем музичких критика за Културни дневник Другог програма почела сам да се бавим седамдесетих, а мој први уредник био је Дејан Пенчић Пољански, који ме је доста намучио увођењем у радијски новинарски стил, све док нисам научила све што је требало. Иако новинарско дете, одрасло у ходницима Радио Београда, моја музичарска душа желела је више ширине. Сарађивали смо врло успешно, а онда ме је, после много година, обрадовао целокупном архивом мојих критика, које је сачувао у два огромна регистратора. Да није било њега, моја библиографија остала би ускраћена за велики део музичких критика и хроника златног доба Београда.

Следећи уредници Радош Глишић и Петар Пајић само су ме наследили као већ пунокрвног и однегованог музичког новинара. Са Ђорђем Малавразићем била сам у Будимпешти поводом Теслиног планетарног посела, када је великом филозофу Ђерђу Конраду уручена Теслина награда у нашој амбасади, a ja сам свирала мали чембалски реситал.

У музичкој редакцији Другог програма радиле су моје драге колегинице са Музичке академије, музиколози и композитори, које су и онда и данас обележиле етар над Србијом. Једној од њих, музикологу Зорици Премате није се допао мој однос према савременој српској музици, па ме је сврстала у критичаре који пишу квазистручне и аматерски-импресионистичке критике, заједно са још неколико веома писмених и креативних личности. Срећна сам што ме није ставила у своју емисију Алегрокичандо.

Део свог живота унела сам радо у Радио Београд 2, јер, како кажу стари новинари, оно што се не одштампа, није се ни десило, без обзира на све виртуелне и остале мреже света.

Надамо се да Радио Београд 2 под слоганом Елитизам за све неће изгубити публику коју је мукотрпно освајао током деценија, бојимо се да не заличи на Трећи програм. Културном програму, који је освојио медијски простор принципом да култура не мора бити досадна, желимо успеха, боље предајнике и слушаност, мање умовања, а више радовања. Да прослави век постојања. Иначе…