РЕЗОНИ “СПЉОШТЕНОГ” ДРУШТВА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Ако је слободна штампа подразумевајућа моћна институција која утиче на обликовање слободног и утицајног јавног мњења, каква се улога у јавној сфери може приписати штампи у којој слободу разумеју као могућност да се манипулише и управља јавним ставовима, да се они контролишу саобразно нечијем ужем, а не општем друштвеном интересу? Могу ли се такви послови и штампа која их обавља назвати – прљавим? За друштво веома опасним и штеточинским? Премда одговори дати кроз праксу дела домаћих медија бивају разговетни и на дневном, унеколико пажљивије профилтрираном, нивоу, понекад лекција о производњи непосредне штете (пласиране у служби закулисних моћних ужих, наравно увек и плаћених, интереса) у новинама добија облик гротеске. Суочавајући се тако са Блицовом, протеклих дана објављиваном серијом текстова о наводно закулисним и нечасним активностима владике бачког Иринеја Буловића, домаћа јавност је „научила“ и како у штампаном медију изгледа гротеска са потписом „професионалаца“, и шта су интересно манипулисање и нечасна пропагандна кампања. Наравно, доживела је, не први пут, својеврсни трансфер стида, мучнине и срама, редован у приликама када публика – будући суочена са очигледно нафилованим и „документованим“ насртајем на личност великог ауторитета – осећа и „живи“ срамоту таквог чињења.

Када је наиме пажњи најшире читалачке јавности, а темпирано уочи сабора СПЦ – под лозинком „откривамо“, саопштено шта све, из регистра недопустивог и скаредног, наводно чини један од најугледнијих српских архијереја, у коментарима у јавном простору разабрало се и питање: да ли наше друштво има тако јадно и на трошним темељима засновано самопоштовање да, упркос интензивном осећању стида и мучнине, кротко (о)трпи и ове очигледне клевете својих стварних угледника? Изложен жестоком покушају јавног блаћења, сам Иринеј Буловић, у саопштењу које је јавности упућено из Канцеларије епископа бачког, каже: Отужна, етички и људски крајње поразна, али већ и монотона пракса немачко-швајцарског таблоида Блиц, у народу већ прозван Бљуц, да уочи редовних годишњих заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве пласира различите лажи и сомнабулне, болесне маштарије, настављена је и ове године.

[restrict]

Подсетимо: удар на ауторитете једне друштвене заједнице удар је на саму заједницу, јер ако као недостојан заслужује блаћење онај који је сврстан међу најпоштованије у једном друштву, шта се може закључити о „остатку“ тог скупа! Када се владика, на пример, оптужи да је, како у Блицу тврде, био намеран да припреми и на Сабору спроведе рехабилитацију пензионисаних владика који су смењени због блуда, или пак да у цркви сплеткама исплете мрежу како би постао патријарх, да ли је то, дакле, кроки о моралу и изузетности свих оних који владики верују, оних који његове судове о важним националним питањима слушају с пажњом, и с не мањим поверењем често и усвајају? Уместо нимало постиђених твораца наказног штампаног, чак графички подло уприличеног „игроказа“ (према тактичким правилима пропагандног деловања – подгреј, дозирај, појачај, усијај, шокирај итд.) чији је циљ апсолутна јавна дифамација једне личности, операција је у домаћој јавности произвела тзв. екстерни пренесени утисак срамоте „због других“.

Не желећи да коментаришемо и могуће унутарцрквене неспоразуме и подметања (нису пресудни за обликовање јавног дискурса који одобрава понижавање угледника националног и патриотског опредељења!), или већ јавно изречену сумњу о наводној умешаности у овај случај појединаца (компромитованих) из редова домаћег клира, осврнимо се на важније и утицајније актере усмерене на овде виђену манипулацију јавношћу! Када новине као што су Блиц данима на насловницама „возе“ дифамацију српског епископа, њени непосредни творци свакако имају у виду пожељност и одобравање ове операције у много моћнијој равни, оној која управља политичким, идеолошким и културним дискурсом, те форматира чак и ставове газда ових новина. Када је о Србији реч, поменута „раван“, понекад називана и „невидљивом руком“, као исправно подржава свако компромитовање овдашњих ауторитета ангажованих у одбрани националне и наглашено патриотске линије, оне која чврсто и према захтевима суверености и снажног заступања националне самобитности настоји да штити интересе државе, народа, цркве, културе…

Ако се изузму лични, дакле нискоинтересно мотивисани разлози актера ове новинске ујдурме, оно што је заиста омогућило да се развије Блицова „прича“ ваља потражити у мотивацији моћнијих луткара који вуку конце у правцу компромитовања и рушења српских националних ауторитета. У том смислу, на својеврстан траг за одгонетку мотива целог подухвата указује и наставак поменутог саопштења канцеларије епископа бачког: Знамо да су Људи с оне стране морала и части, са унапред одређеним задатком да изазову саблазан и неповерење према Цркви, како би српски православни народ и његова Отаџбина постали лакши плен домаћих и страних мешетара…

Углед који неподељено ужива у јавности (занемарујемо острашћене унутрашње међусобице и примедбе пре свега из редова оних који, све тобож респектујући цркву, свом запањујуће сведеном виђењу овог случаја дају наслов: „Међусобна борба српских екумениста или ко ће бити калиф уместо калифа“) сврстава владику бачког у најужи круг несумњивих националних величина. Као ауторитет који својом снагом подједнако покрива све моменте важне за садржај овог појма, дакле и званични ауторитет положаја, али и онај лични и харизматични, епископ Иринеј Буловић, за непријатеље, циљ је вредан труда и ангажмана. Видевши како се халапљиво надимају апетити малих и видљивих играча, замислимо како тек покровитељи из сенке високо оцењују и најмању шансу да се опосли овакав наум. Пољуљати углед овог владике стварно је непроцењиво, priceless како би оценили удаљени покровитељи девастације круга српских националних величина.

Рецимо да свест о одговорности за јавну реч постоји чак и у новинама као што су Блиц, али да је она селективна, условљена, у основи непоштена. Неуспешно би се, рецимо, завршио сваки покушај да се кроз Блиц провуче, не клевета већ тачна, а компромитујућа информација о истакнутом овдашњем промотору западних вредности, или пак странцу који овде обнаша званичну функцију (а није, на пример, Рус!). Тада не би вределе ни спремност за улагање „30 сребрњака“, јер постоји вредносни филтер који у Србији спречава ружење „носилаца западних вредности“ и онда када је то основано. Када је, међутим, реч о угледном епископу српске цркве, све се мења, и свако распомамљивање „истраживачког новинарства“ биће на услузи свакој хуљи која новинарском специјалцу за нечасне послове дошаптава „чињенице“. У инсталирању контроле јавног простора подједнако су, као што је познато, одлучујући шира друштвена и политичка ситуација и систем вредности, па и токови новца, али – поразно је – што на ово утиче и друштвена клима у којој национална елита, мислимо на ону стварну, ћутке прелази преко свих случајева домаће верзије матрице унеколико обликоване према сасвим слободном препеву прослављене поетике Андре Марлоа: „Храстове обарају, гуше их, јер у данашњим загађеним шумама царују затроване кише.“

Калкуланство, апатија, па и кукавичлук наше елите кумују ситуацији у којој кроз просторе јавног говора разобручено језде медијски и други јуришници.

Да ли је овим поводом довољно тек констатовати да живимо време неподношљивог (п)опростачења и вулгаризације нашег јавног живота, у коме нема правила, нема реда, ранга, норми, забрана … или је умесно колико и потребно пружити разговетнији и снажнији отпор? Ко? Како? Да ли у овом смислу нацији понешто дугује и онемела српска национална, грађанска, патриотска елита? Критичка јавност, уколико она постоји?

Осим једног вредног иступања овим поводом (текст „Операција рушења ауторитета владике Иринеја“ Драгослава Бокана), ни речи из редова позваних да реагују. Право је питање: Како је у нашем животу устројен систем који чини могућим Блицов спин „случај владике бачког“? Калкулантство као судбина! Удобност резона да паметнији попушта, или – још арогантније – озбиљни се не упуштају у расправу са полусветом? Ко ће бранити ауторитете Срба, и подухватити се послова успостављања вредносног поретка на којем почива стабилно и уређено друштво? Сетимо се овим поводом и неупитне истине која упозорава: ауторитет чини живот у заједници могућим! У овом конкретном случају није реч само о личној харизми, угледу и достојанству већ – важније – личности која је власна и способна да изнесе своје мишљење, своје ставове о најважнијим питањима, на начин да јој се верује и да се не посумња у апсолутну исправност тог резона. Сетимо ли се шта је од започињања српског унутрашњег дијалога – говорећи о „Косову и Метохији као о Старој Србији“ – више пута поновио Иринеј Буловић, и како је мало ко частан то што је рекао доводио у питање, биће много јаснији и наведени подсетник о деловању ауторитета у јавном животу.

Како нам се чини да је занимљива запажања о односу друштва и ауторитета, а посебно о актуелном односу нашег друштва према овој теми, духовито и упечатљиво изнео психолог Зоран Миливојевић, наводимо их: „Идеја вертикалног реда, хијерархије, посебно је неприхватљива оним људима који не разликују – бити подређен од бити понизан. Корен речи ’подређени’, ’надређени’ и ’наредба’ јесте реч ред. Да би добро функционисала било која организована група људи – људско друштво, заједница, породица – потребно је да јој се појединац у неким стварима подреди. А када већи број чланова заједнице подређеност брка са понизношћу, надређеност са бахатошћу, а захтев за подређивањем са понижавањем, вертикални ред је немогућ тако да се успоставља дисфункционално ’спљоштено друштво’, односно друштво без вредности, без поштовања, друштво које није добро за појединце који га чине.“

Овај аутор наговештава да развојни пут који води ка „спљоштеном“ друштву иде преко „спљоштене“ школе, започиње у „спљоштеној“ породици. Да ли је сувишно да подсетимо како друштво поменутих својстава настаје, и одржава се, преко медија који изграђују јавну Бљуц свест.

За коначно устоличење спљоштеног, једнодимензионалног друштва права је опасност снажан и утицајни православни епископ, онај за кога чак и Блицов мајстор сплеткарења каже „владика бачки један је од најобразованијих епископа и теолога не само у православном свету“!

За утеху је, наравно, и што имамо таквог владику, и што је много знакова и потврда да се, упркос свој сили настојања и притисака, Срби као народ нису стварно „спљоштили“! Верујемо да ће и убудуће тако остати.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *