РЕКТОР

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Београдски универзитет до краја маја требало би да добије новог ректора, а Капетан Мишино здање новог „главног управитеља“. Званично, троје кандидата нашло се ове недеље пред Сенатом БУ, а наредних дана биће познато и коме ће од предложених Савет универзитета поверити да до 2021. буде „орган руковођења“ одговоран за представљање и заступање овог јединственог конгломерата српске високе науке, интелектуалне моћи и знања (БУ данас чине 31 факултет, 11 института, 13 центара и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“).

Нема сумње да ће нови ректор бити један од универзитетских професора чије су квалификације на траженом високом нивоу (кандидати су већ прошли сва тесна врата која воде у рај ове функције), али ових дана поводом избора ректора пажњу јавности привукло је и једно, за овакве прилике, неуобичајено разматрање. Професор Славољуб Лекић је, наиме, на примеру овог избора објаснио разлику између добрих кандидата и оних, како каже, стварно спремних за задатак! Без амбиције да клановски кадрује и лобира, иако привидно својим текстом и јавном пажњом коју је привукао управо то чини, овај аутор је показао како је ишчезавање ауторитета и снажних личности из јавног живота драстично видљиво управо на питању избора кадрова који са важних друштвених и институционалних позиција управљају судбином читавог друштва. За наше добрано кетманске прилике, ово је био одважан искорак. Да не буде неспоразума, „дрски“ аутор са несумњивим уважавањем пише о свим кандидатима чија су имена у финишу трке за ректора, али убедљиву предност (детаљно образложену) даје кандидату за кога се неће гласати, оном који извесно неће бити изабран јер се он стварно није ни кандидовао! Наизглед парадоксалан приступ одвео је писца овог „мисаоног опита“ до закључака који заслужују јавну пажњу уз етикету мислите о томе!
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *