ПСИХОЛОШКИ ТЕСТ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

За Европу највећи изазов у супротстављању америчким санкцијама против Ирана није правни, па чак ни геополитички, он је психолошки.“

Аутор наведене реченице, за представе српског читаоца свакако изненађујуће, јесте амерички професор Џефри Сакс, код нас познатији као „чувени мађионичар транзиције“, или – у нешто тврђој интерпретацији ове вештине – „економски убица“. Шта би, у горе поређаним чињеницама, могло бити изненађење за српску јавност, деценијама индоктринирану идеализованом представама о западноевропским лидерима као успешним, одважним и самосвесним политичарима? Одговор даје добро упућени Сакс, разбијајући ову вешто спиновану, домаћу колико и општеважећу, преадставу. У његовом разматрању наиме као да је све обрнуто, из реченог се да закључити да су водећи државници европског запада несигурни и неснађени играчи у светској политичкој арени. Трампова ера, актуелне прилике у Вашингтону, поготово најновији обрачун поводом ЈЦПОА (америчко одбацивање Заједничког свеобухватног акционог плана са Ираном и обнављање санкција против те земље) означили су „моменат истине“ у којем, како каже Сакс, постаје јасно да светски мир може зависити од снаге европских државника и њихове одбране Повеље УН и правила међународне трговине.

[restrict]

Све што је наведено као важно није међутим у сигурним рукама, јер се европски лидери понашају као да Америку и даље занима трансатлантско савезништво заједничких интереса, вредности и приступа. Укратко – они се понашају неадекватно приликама које траже убедљивији ауторитет, моћ разумевања и одлучивања. Отуда и професорова опсервација да је за Европљане изазов пре свега „психолошки“, а да му елита најмоћнијих европских држава парира са упадљивом несигурношћу, уплашена да би својим исправним чињењем могла да наљути Америку. Понижавајући неуспех француског председника Емануела Макрона, британске премијерке Терезе Меј и немачке канцеларке Ангеле Меркел да убеде Трампа да остане у ЈЦПОА могао је, каже, да се предвиди као и „Трампов нарочити бренд психопатологије – уживање у понижавању европских лидера чије је копрцање његов тријумф“.

За Србе овај увид може бити вишеструко поучан. Најпре, ту је сазнање да њихови вазда захтевни ментори имају свог силника, и да он не оклева да их обрука и учини смешним! Подсетимо да су ти који се пред Трампом „копрцају“ исти они који на Западном Балкану, у Србији посебно, наступају са ставовима председавајућих на Зевсовом трону! Ова, кредибилним потписом оверена опсервација сведочи да је „праведно сурови“ судија српском друштву и држави недорастао када сам треба да се супротстави неразумном и опасном обнављању санкција које угрожавају светски мир. Улог је дакако и безбедност Европе, али свеједно – европски лидери не смеју да се испрсе пред Америком, или – у бољој верзији њиховог понашања – оборе америчке екстратериторијалне санкције.Ако је проницљиво примећено да је у овој, за свет критичној, ситуацији проблем „психолошки“, да ли би, према аналогији која, чини се, није вештачка и несувисла, могло да се каже да је и у случају Србије и њеног односа са Европом, тачније са Бриселом, проблем у значајној мери – психолошки!? И да га, као што то са несигурношћу и страховима најчешће бива, може разрешити одважније суочавање са бесмисленим претњама и неразумним условљавањима.

Уколико се већ не доводи у сумњу да је куцнуо час у коме се Европа, бранећи своје, али и шире интересе, мора супротставити Америци, да ли би се могло претпоставити да је и за Србију, окуражену разумним заступањем властитих интереса – наступио тренутак за другачији одговор Европској унији? Или је то немогуће, јер у српском случају важе правила које духовити коментатори сажимају овако: Ако Србија хоће у ЕУ, не може, не дају јој. А ако пак Србија неће у ЕУ, не може ни то, не дају јој ни да неће. Како све успевају да „не дају Србији да неће“ спознали смо и недавно преко нервозних реакција на аргументовану изјаву Александра Вулина, српског министра војног, да ће, уколико ЕУ и даље буде истрајавала да је Косово за њу кључно, Србија вероватно наставити својим путем!

Шта би у овом тренутку могло да одлучи да Србија превлада своје „психолошке изазове“ у односима са Бриселом? И да ЕУ боговима каже „не“! Можда би такав обрт могао да иницира онај закључак који је после Самита ЕУ–Балкан у Софији, за РСЕ саопштио бриселски експерт Тоби Вогел: „Самит је разочарање, а 2025. година је илузија, јер суштински није дошло до реафирмације перспективе чланства земаља Балкана у ЕУ. Што је најгоре, ЕУ нема политичку стратегију за Западни Балкан.“Српске фрустрације пред Бриселом унеколико подсећају на поменуто европско снебивање пред газдом из Вашингтона. Понижење и његова реплика, дакако у другачијем, али једнако мучном, регистру. Поред корисног и – будимо искрени – не и непријатног сазнања о европским „величинама“, за Србе је можда важније да овако тумачен склоп повезаности психолошког и геополитичког – по аналогији – примене на своје најважније актуелне политичке, геополитичке и безбедносне проблеме. Уколико би се с добрим разлозима остало у категоријама које је именовао Џефри Сакс – можда би се закључило и да је српски проблем битно психолошки.

Србија не сме да се плаши да психолошки убедљиво и резолутно одигра око Косова и Метохије, упозоравају данас добронамерни и из редова чланства САНУ! Са проблемима овог реда, и њиховим превазилажењем, не иде лако. Да је другачије не би на жеравици била ни поменута „велика европска тројка“ која се снебива пред Трампом. Одговарајући на „тражење лозинке за идентификацију“ садашње Европе, „Печатов“ дописник из Берлина Мирослав Стојановић у тексту који објављујемо у овом броју каже: Немачки медији су поводом несугласица на „западној страни“ веома изричити: Запад који смо и какав смо познавали седам деценија („Шпигл“, у уводнику од 12. маја, а  под насловом „Свет без реда“) више не постоји.

У овим разматрањима често се помиње период од седам (протеклих) деценија. На његовом почетку догодило се нешто веома посебно, нешто што је свет добро упамтио. Примајући Нобелову награду за књижевност, Вилијам Фокнер је тада изговорио беседу која се и данас оцењује као у историји најбољи говор одржан у таквој прилици. Иако привидно ничим повезан са темом о којој говоримо, овај говор адресиран је управо нашем добу, и тек се данас добро разуме драматична снага његових порука.

„Наша данашња трагедија садржана је у свеопштем и свеобухватном физичком страху који је тако дуго подношен да нам је постао чак подношљив. Не постоје више проблеми духа. Постоји само једно питање: ’Када ћу одлетети у ваздух’? (…) Данашњи млад писац мора сам себе учити да је страх најкукавичкији од свега на свету. И, учећи то, мора страх изагнати заувек, не сме оставити нимало простора у својој уметничкој радионици било чему осим древним истинитостима и истинама срца, оним праисконским истинама, без којих је било које стваралачко дело краткотрајно и на пропаст осуђено – а то су љубав и част и самилост и понос и саучешће и пожртвованост. Док то не научи, клетва ће тиштати његове напоре.“

Фокнеров вокабулар сада би, парадоксално, једнако био користан писцима и политичарима. Ови други, усвајајући га, можда би и више профитирали. И нема сумње да би лакше прошли „психолошки“ тест.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *