Пролетери свих земаља – лајкујте се!

Филм са посветом освиту зоре комунистичког покрета и револуције

Филм „Млади Карл Маркс“ искусног хаићанског синеасте Раула Пека покушава да скрене пажњу на доба када су Маркс и Енгелс поставили сцену за комунистичку револуцију као реакцију на експлоататорски свет у коме су живели. Та антикапиталистичка револуционарна енергија и страст за правдом међу људима данас није присутна, па „баук комунизма“ (што се у ефектној завршници овог филма поставља као нека врста лајтмотива данашњим потенцијалним револуционарима против неправди капитализма) није препознат као оружје за нову борбу већ само као историјски фолклор, чак и као узалудно подсећање на неостварену политичку утопију

Двадесет наслова у филмографији хаићанског црнопутог синеасте Раула Пека (65), који поседује животно и професионално искуство значајног обима, углавном су били смишљено провокативни и најпре политички ангажовани и превасходно документарног жанра, или су били такозвана драматизација историјско-биографског карактера урађена у телевизијској продукцији. Свакако је врхунац тог рада и Пекове каријере био његов претходни филм „Ја нисам твој црња“, који га је одвео и до номинације за Оскара у категорији најбољег документарног филма, силних успеха на „слободарским фестивалима“ и генерално стицања важног активистичког имена у тим и осталим круговима специјално забринутим за салонска расна и остала пеглања неправди и неједнакости. Пеков осврт на амерички расизам из перспективе „угњетеног црног човека“ свакако је ишао на то да заигра на карту актуелног врло профитабилног прозивања и експлоатисања „белог греха“. И, наравно, у потпуности је у томе успео. Зато је врло необично, бар на први поглед, да је одмах после тог филма и, како рекосмо, скоро целокупног „црно обојеног“ минулог рада, одлучио да настави ангажман филмом „Млади Карл Маркс“ који је, како наслов довољно објашњава, посветио младим, најбунтовнијим и у животу чувеног ангажованог теоретичара и активисте најзначајнијим годинама живота и рада. И то оним смештеним у освит зоре комунистичког покрета и револуције која је делимичном управо његовим идејама покренута средином 19. века као реакција на мизерију, како су тада бескрупулозно експлоатисани радници називани, пролетаријата. Баук (комунизма) је тада почео да кружи Европом, како је и наговештено да ће бити у чувеном Манифесту Комунистичке партије који су Маркс и Енгелс написали 1847. године. Сцене настанка тог манифеста са свим евентуалним контроверзама, паушалним и произвољним његовим испољавањима, затвориле су скоро двосатну причу овог филма.

[restrict]

Где нестаде револуционарна енергија нових нараштаја

Омаловажаван и нападан, али неочекивано и хваљен, и то нештедимице, Пеков осврт на младост сиромашног Карла Маркса и његовог буржоаског, али прикладно пролетерски бунтовног пријатеља Фридриха Енгелса, изненађује најпре због тога што је у данашње време уопште снимљен. Не, није у питању то што се данас у глобализовано успостављеном свету потрошачке идиле више нико не гађа терминима и неприхватљивим поделама на буржоазију и пролетаријат, односно богате експлоататоре и њихове сиромашне очерупане поданике, на супротстављене класе које је у време Маркса створила индустријска револуција поставивши тако темељ капитализму који је до данас преживео као „једини исправни и могући политички и економски систем“. Већ се ради о томе што је настао у доба када је највише од индустрије забаве потпуно избезумљени, од размишљања, политичког и историјског разумевања, насилно оперисани већински део, као и пре век и по пауперизовани свет, скроз изолован у свом конзумерском рају без икакве жеље да било шта у својим бедно испразним животима промени, а камоли, као онда, покрене светску револуцију. Најсликовитија је отуда опаска једног од бројних „онлајн-коментатора“ овог филма, што је баш испровоцирао бројне сајбер-коментаре и полемике из слоја такозваних обичних смртника, коментатора који се упитао како идиотски филмови као што су „Осветници“ од публике добијају највише оцене, а политички провокативна и интелектуално захтевна „Младост Карла Маркса“ једва осредњу? Легитимно питање разоружава једно друго, још илустративније када је данашњи изглед света у питању, а које неминовно провоцира појава Пековог новог дела. Наиме, сегмент историје који оживљава „Младост Карла Маркса“ је у такозваном модерном делу наше цивилизације упамћен и прихваћен као тренутак у коме је пуштање „баука комунизма“ из теорије поменуте двојице покренуло револуционарну ланчану реакцију што је у пламену однела империје и царства, престравила и обезглавила буржоазију, уздрмала капитализам у корену, створила чак и практично примењени комунизам. Узрочно-последични процес неправде и експлоатације који је у свом суштинском практичном и теоријском бићу одувек носио капитализам, био је, бар тако поједностављује историју и њене процесе тог периода овај филм, повод за страствене револуционарне пориве доброг дела ондашње младости. Гледајући ту страст, борбеност, неустрашивост идеалиста окупљених по кружоцима бројних радничких фракција и њихових политичких вођа, долазите до кључног и јединог значајног питања које можда смишљено, а можда и нехотично намеће „Младост Карла Маркса“. Зашто данас нема такве младости, односно, још прецизније, где је нестала револуционарна енергија нових нараштаја нашег света која би требало да им буде иманентна као што је одувек била у свим епохама и свим неправдама које су у њима обитавале? Да није у питању то да смо коначно дошли до савршеног света свеопште љубави, једнакости и правичности па у њему нема отпора јер и није више потребан? Али уколико и данас постоје неправде и искоришћавања, привилегованих и понижених, богатих на рачун сиромашних, зашто нема револуционарних идеја које се противе таквом стању?

Нема више баука комунизма

Да ли зато што се на филм као што је „Младост Карла Маркса“ реагује као на донекле занимљиви екстрем или као на досадно прежвакавање превазиђене и одавно дезавуисане и оправдано одбачене комунистичке утопије? Гледање овог филма захтева макар извесну дозу револуционарних порива који су, међутим, код младости и средствима масовне забаве усмерене првенствено према њој, удављени тривијалним садржајима и „начелима“ која обесмишљавају било какве идеје о мењању оваквог света. Бунтовништво, посебно не масовно, безбедно је неорганизовано. Модерног Карла Маркса нема, а идеје, политичко и теоријско његово завештање је одавно скрајнуто, исмејано чак, историјски наводно доказано као практично неупотребљиво и од доброг дела модерне теорије означено као штетна и погубна утопија. На крају свог филма аутор „Младости Карла Маркса“ покушава да поручи да су идеје револуционарних антикапиталистичких пионира и те како биле присутне и у претходним деценијама ове наше посткомунистичке епохе. Поређао је у одјавној шпици, уз чувену песму Боба Дилана „Као котрљајући камен“, чувене моменте бриљантне рушилачке силе модерног капитализма из недавне историје ратова, угњетавачких сила и њихових неправди које су у форми колажа испратиле филмске кадрове где нам је дочарано Манифестом иницирано поринуће „баука комунизма“. Он више не кружи Европом и светом. Поражен је и замењен аветима глобално успостављеног тријумфалног капитализма. Нове-старе неправде су опет ту, болније и страшније него пре. Али се изгледа све евентуалне револуционарне идеје против њих засад завршавају у чаши, односно у безбедним трабуњањима преко друштвених мрежа. Данашња младост се задовољава виртуелним мењањем света, односно вођењем виртуелног живота. Стварни је препуштен онима који зарађују на погрешним идејама, навикама и вредностима анестезиране младости. Нажалост, гледање овог филма је данас само, и то у најбољем случају, забавни филмски час из колоритне историје некада пламтеће Европе што се мењала идеалима којима се данас преовлађујућа већина ринтајуће масе робова глобализма смеје или их напросто уопште не примећује. Односно, из наше перспективе поруке „Младости Карла Маркса“, ако их уопште било ко прима као поруке, све су само не штиво које ће било кога инспирисати да мења свет, па чак ни себе у њему. Може се рећи да та антикапиталистичка револуционарна енергија и страст за правдом међу људима од пре век и по данас није присутна, па „баук комунизма“, лансиран Манифестом Комунистичке партије написаног од младог Маркса и његовог колеге Енгелса, није препознат као оружје за нову борбу већ само као историјски фолклор, чак и као узалудно подсећање на неостварену политичку утопију која је променила свет тако да је он за његове праве лидере и профитере безбедно и лукративно остао исти. А пролетери свих земаља данас могу само да се „лајкују“.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *