Проф. др Ђорђе Ђукић – Страни инвеститори су већ виђена врста неоколонијализма

У Србији не постоје моћне институције које би се супротставиле агресији поборника неолибералног концепта економије с почетка 2000. године

У наставку разговора за „Печат“ проф. др Ђорђе Ђукић, предавач на Економском факултету у Београду и члан Савета Народне банке Југославије од 1993. до 1998. године, говори о разорним ефектима неолибералне економије на српску привреду, негативној селекцији кадрова у Србији, фами о страним инвеститорима…

Могу ли у цивилизованом свету људи на високим државним функцијама да групне и личне интересе претпоставе јавном интересу, а да их држава никада не позове на одговорност?

Испада да су паметнији они који су у највећој могућој мери користили механизме лобирања да редистрибуцијом присвоје оно што им не припада, него они који имају нови проналазак и новим знањима желе да допринесу новим аранжманима или механизмима које имају цивилизоване земље са моћним институцијама. Пољска је типичан пример такве земље. Када сте чули за корупцију у Пољској, скандале на берзи, злоупотребе у приватизацији банака? Никада! Као економиста, уопште се не чудим високим стопама економског раста у Пољској, чак и током глобалне кризе од 2,8 до 3,6 одсто, јер Пољска је етаблирана на моћним институцијама које креирају механизме да можеш да живиш на подлози онога што си способан да створиш за тржиште. А не на подлози лобирања за одређене законе и манипулација ценама на берзама које су код нас већ виђене. Чему служи берза у Србији данас? Ничему, берза је одслужила своје, завршен је процес приватизације и преметачину богатства кроз куповину фирми, и сад је крај. При томе нико и ни за шта није одговарао.

[restrict]

Да ли је пристанак на увођење концепта неолибералне економије у Србију био следећи корак у разарању земље?

Дилеме нема. У Србији не постоје моћне институције које би се супротставиле агресији поборника неолибералног концепта економије с почетка 2000. године. Чврсто стојим на уверењима која потврђује тотални крах неолибералног концепта привреде у целом свету, али смо ми као мала земља платили за то енормну цену а да за то нико није одговарао. И да ли је, уопште, неко означен као кривац за такве промашаје? Кључни је проблем да ми немамо моћне институције, универзитете и институте попут, на пример, Немачке, који имају аутономију и снажно се противе ономе што сматрају да је противно интересима немачке привреде. Овде уместо тога имамо приклањање и идолопоклонство за мале паре оних који су спремни да непрестано свирају партитуру „тржиште, тржиште, тржиште…“, што је потпуни бесмисао, јер у Америци, која им је највећи узор, одавно већ нема слободног тржишта. Највећу кривицу за то сноси политичка елита која никако не може да опере руке, јер је то њихов избор. Они бирају саветнике, они доносе одлуке ко ће бити гувернер, ко у Савету гувернера, ко у Комисији за хартије од вредности итд. А ми плаћамо и плаћаћемо данак именовању некомпетентних људи који немају никакав додир са праксом а седну у фотељу и тим чином постају самозвани експерти. Нисам сигуран, кад би се детаљно „прочешљале“ дипломе и квалификације људи који су седели у органима одлучивања Централне банке, укључујући и гувернере, да би 10 одсто задовољило стандарде које имају земље као Чешка, Пољска, Мађарска… Не чине институције закони, него људи и квалитет људи. Вацлав Клаус је два пута биран за председника Чешке и имао праксу да увек позове професионалце који се у земљи сматрају кључним за одређену област, да с њима размотри нека најважнија кадровска решења која тангирају земљу на дужи рок. Код нас се то, једноставно, не дешава. Напротив, партијски послушници, калкуланти и уносни прелетачи у Србији доминирају као негативна селекција. То је рак-рана вишепартијског система у склопу пропорционалног изборног система која се не уклања иако је мењан Устав. Значи, медиокритети су рак-рана државе и друштва у целини. Они само траже механизме како да опстану по сваку цену, а на интересује их  какве ће бити импликације њихових решења. Од њих не може да се очекује ништа добро.


РАЗАРАЧИ СРБИЈЕ УВЕК УЗ ВЛАСТ

И кад се промени власт, логиком незамерања једно исто језгро остаје и опстаје. Евентуално питање одговорности своди се на карикатуралну форму оснивања анкетног одбора, што је и наш народ већ одавно прозрео. Лидери партија су највећи кривци, они зарад себе чувају медиокритете у загрљају, а ми немамо критичну масу интелектуалаца која би жигосала такве људе. Зато у првом реду Економског форума на Копаонику седе они који су партиципирали или произвели разарајуће ефекте од петооктобарских промена и увек су негде уз власт.


Куда нас води доминантно негативна селекција кадрова, која је у Србији очигледна на свим нивоима?

Јасно је да нас не води у добром правцу, а куда ће нас одвести – видећемо! Не могу Централна банка или Уставни суд да се ставе у руке појединца или коалиционог споразума, јер ове институције нису за експеримент типа „да видимо ко би био најподобнији“ да буде на њиховом челу. И онда се ти подобни за све проглашавају ненадлежнима. Култура дијалога и изоштравања становишта мора да се негује. Али код нас хоће само хорско певање, да сви мисле као што је рекао партијски шеф. Зато све биографије треба неколико месеци држати на јавној сцени где је све проверљиво, па би свако добро размислио да ли уопште сме да стане на листу кандидата. У свету на такве функције долазе људи који су одавно стекли стручну репутацију и велики новац, и само зато што је то част и што воле своју државу. Тако је Џенет Јелен тек у 68. години живота постала председница америчке Централне банке, након што је пре тога имала бриљантну каријеру. То је природни ток процеса, ти људи су све остварили у животу и после свега битан им је једино јавни интерес њихове државе.


ТРАГ ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Из лепог Хотела „Москва“ у коме седимо и разговарамо можемо да видимо зграду у којој је не тако давно било седиште „Инвестбанке“, прве српске банке основане 1862. године, у оној првој Србији као независној држави. А има ли Србија данас банку? Не, трагична је чињеница да данас немамо моћну домаћу банку. Србија је данас у позицији класичног финансијског неоколонијализма.


Има ли распродаја фабрика и улазак страног капитала у Србију на велика врата ефекте које актуелна власт званично приказује?

Кад једанпут разорите привредно ткиво земље, разрушите банкарски систем, уништите крупне системе, односно компаније како се то модерно каже, при чему мислим на наше велике грађевинске компаније које су изводиле радове по целом свету, а много смо таквих имали јер су због квалитета послова на тендерима лако побеђивале, није логично да очекујемо велике ефекте. Знали су ови који су нам увели санкције да ће наступити неодложно разарање, јер ако фирме немају посла, оне се урушавају, квалитетна радна снага се сели у друге земље. Не би ни ту био крај да је после 2000. пажљиво, политиком приватизације вршена селекција са намером да се бар неколико стратешких фирми из сваке области привреде сачува, а не прода у бесцење. Фирма се продаје ако је купује компанија са већим референцама па својим пословима и технологијама унапређује ту фирму. Наша текстилна индустрија је била један од највећих извозника у целој Југославији, а видите где је сада!? У Србији су створени услови да земља дође у дужничко ропство кроз енормно задуживање због политике курса која је вођена и у којој су интерес имали и увозници, и дужници, сви осим извозника, рачунајући да ће вештачки прецењен курс да се одржава. Кад имате такво сурово уништавање привреде, онда избора и нема. На несрећу, по ирском моделу Динкић је код нас, уз пореске и све могуће друге олакшице, увео и субвенције за стране компаније. Ако оне имају интерес кроз призму правних регула, уређеног пословања, финансијске дисциплине, јефтине радне снаге, зар још треба да им гурамо и у џеп? Је ли нам циљ да запошљавамо наше раднике у фирмама којима руководе странци и дају им плату од 35.000 динара? Наша је привреда тотално девастирана, финансијски систем разрушен, одговорности се лишавају сви који су земљу довели у такво стање. Хемијска индустрија „Жупа“ је, на пример, била успешно предузеће, са више од 400 запослених током санкција, одмаралиштима на Копаонику и Охриду, а онда је дошао октобар 2000. Фирма је продата и претворена у згариште, од ње је остао само стуб из 1934. када је основана. Колико је таквих фирми у Србији? Иза тог бусања у груди о довођењу страних инвеститора крије се наша немоћ и признање да ми, наводно, немамо избора, и то је већ виђена врста неоколонијализма у свету. Али не смемо да мењамо тезе и кривимо странце за то, до постојећег стања довела нас је наша политичка елита. Мађарска је нашла могућност да се одупре томе, јер је њен председник Орбан признао да је дугогодишња политика страног инвестирања у земљу по сваку цену погрешна, што код нас није урадио ниједан председник. Истина, влада сад најављује преиспитивање неких одлука, али све је то касно. И сад још „улажу“ у информатичку технологију тако што дају паре међународној корпорацији која свуда по свету има центре за развој, наши инжењери се запошљавају у тој страној компанији и постају директна конкуренција домаћим компанијама које производе софтвере. Неки људи с правом захтевају да се тако нешто укине, да би наше фирме могле да послују под равноправним условима привређивања. Толико имамо софтвераша који желе да живе у Србији, и помогну развој своје мале и сиромашне земље, а политичка елита их гура у страну компанију.


КОМПЛЕКСИМА ПРОТИВ ИНТЕГРИТЕТА

У цивилизованом свету, у Америци, постоје школе са драстичним разликама у мишљењу. Тамо први човек америчке Централне банке позове репрезентанте дијаметрално различитих становишта о конкретном питању (то ми је причао проф. Мекинон са Стенфорда), они оду на састанак Одбора гувернера, саопште свој став, а онда се председник ФЕД-а и Одбор гувернера изјашњавају о тим супротним становиштима. То код нас не постоји због комплекса оних који имају мање знања од неких других, а на функцијама су које им не припадају. С друге стране, наши бескомпромисни професионалци политичарима су увек били непожељни, јер би им реметили спровођење замишљеног концепта.


Видите ли, после вишедеценијског пропадања, могућност да се Србија у скорије време освести, морално и економски опорави, а онда стане на ноге и точак историје са пута пропасти окрене на пут развоја?

Ограничићу се само на део који најбоље знам, на оно чиме сам се бавио као истраживач, јер су сви ставови изнесени у јавност подлoжни суду времена. Прво, ми некритички преписујемо законе ЕУ, али ни данас као ни у прошлости нисмо имали спремност владајуће елите да једном стави тачку на негативну кадровску селекцију. Мислим да је то, уз питање Косова и Метохије, прва ствар којом би председник државе морао да се бави. Критеријуми избора људи за високе јавне функције морају да буде ригорозни, то је ствар националног интереса. Друго, ако шеф државе истински жели позитивне промене у Србији, он мора да формира екипу која ће озбиљно радити на свим елементима новог Устава који би етаблирао институције на начин прихватљив за деценије унапред, а не да се сваки час мења устав и тако оставља простор свакој врсти нестабилности у држави.  Пољска је то одлично урадила и може да нам послужи као пример. 

Да ли је то реално у Србији која већ одавно није суверена, већ земља под међународним протекторатом, и у битним питањима новог светског поретка ни у чему не одлучује, него уз помоћ наметнутих политичких елита само спроводи добијене задатке?

Чињеница је да ми у Србији немамо много избора, јер ми смо што директно, што индиректно под диктатом међународних финансијских институција. Међутим, треба да избегнемо опасну замену теза – за то нису криве те међународне институције, јер оне нису дошле непозване, него је од њих тражено да дођу. То је природни наставак већ поменутог чињеничног стања – ако немате моћне домаће институције, логично је да позајмљујете поверење и кредибилитет преко туђих. Оштро се противим самопонижавању Србије да улазимо у нови аранжман са ММФ-ом који је неко назвао „чуваркућа“. Позивањем Фонда, и у време претходних влада и сада, ми јавно признајемо своју неспособност, и зато што смо били пред банкротом, ми смо морали да испуњавамо све постављене услове. Али једном морамо да прекинемо с таквом праксом и да изградимо сопствене моћне институције, а не да ангажујемо Фонд који ће као „чуваркућа“ омогућити да се задужујемо под повољнијим условима уз ниже каматне стопе јер је тада ризична премија за Србију мања.      

[/restrict] займы на карту займ е капустазайм ивановозайм 30000 срочно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *