ПОВОДОМ ЗАВРШЕТКА СЕРИЈЕ НЕМАЊИЋИ (2) – Они хоће још

Јасно је да је ову телевизијску ујдурму највећи део српског народа одбацио као страно тело, као покушај насилне промене његове свести и колективног сећања, који је пропао. Додуше – само привремено. Као да се ништа није догодило, они хоће још, они хоће нову сезону, нови лак плен у виду нова три или ко зна колико милиона евра из нашег џепа

У телевизијској серији Немањићи – рађање краљевине сценарио и режија функционишу по систему спојених судова: што пропусти површни писац то дочека немушти редитељ. Али тек се ту добро видела сва неозбиљност овог удруженог подухвата. Њој на челу стајао је менаџмент, који је у кључном моменту потпуно изгубио контролу над продукцијом. Ако се није мешао у текст по систему „што горе то боље“, проблеми са режијом били су му јасни још од наводне „пилот епизоде“, када се суочио са дебаклом и када је још било времена да се нешто учини, како је још тада предложио наш познати историчар др Жарко Димић: „Не би било лоше да се приказивање обустави и сними нова серија, јер је јефтиније изгубити три милиона него доживети срамоту на том фундаменталном и дугоочекиваном пројекту.“

[restrict]

Зјапи огромна рупа

Најкраће и најтачније речено, филмска режија је вештина уметничке организације покрета. Она захвата цело поље филмског призора, па и изван оквира слике, јер из визуелног поља сугерише шири визуелни свет (Гибсон, Удар). Од знања и умећа у организовању филмског поља зависи уверљивост и емотивно дејство филмске слике. Тачка. Оваквог умећа у основној, занатској спреми редитеља Марка Маринковића нема ни за лек, тачније речено – он то не уме да ради, што се може видети у сваком поједином сегменту ове „режије“.

Ако се остави по страни његов (не)рад са глумцима, који немају икакве одређене задатке и крећу се као шаховске фигуре у партији коју не разумеју, одсуство филмског заната запажа се у две главне тачке: у амбијентацији призора (организацији визуелног поља) и садејству актера и камере (мизанкадар). И једно и друго овде су чиста импровизација: може и овако и онако, важно је да се све брзо заврши. О просторној дефиницији серије писали смо већ опширно: убога брвнара у Липовичкој шуми и њена непосредна околина, а тотално одсуство духа немањићке епохе, нису само сценографски проблем, него ствар генералног плана (овде га нисмо нашли) и просторних координата покрета. Нема плана јер нема ни покрета. Све је дозлабога мртво, статично. Немањићи носе оружје, али се не боре, седе на коњима, али не јашу. Лађе плове, али стоје. Гледаоцу дође да викне: „Аман, мрдни мало те људе и ту камеру!“ Са људима је тешко, јер су се током снимања серије смандрљавали са коња, а са покретом камере још теже, јер га треба некако режијски организовати.

Пошто је тешко динамички испунити кадар са педесет истих статиста и седамнаест истих шлемова (агенти за штампу ће ме исправити), употреба општих планова сведена је овде на најмању меру. Када нема довољно тзв. кадрова за успостављање или поновно успостављање просторног континуитета, искрсавају нове тешкоће у режији и монтажној изградњи простора и „слажу се“ углавном крупни или средњекрупни планови, што међутим захтева стриктно поштовање принципа или закона рампе. Видели смо да се тек ту Маринковић нашао на муци, јер о овом закону, који спада у азбуку филмског заната и изучава се на првој години филмске режије, Маринковић не зна ништа, што смо показали на одабраним примерима (у „Печату“ бр. 510 од 9. марта 2018). Што је серија текла, то су се гомилали нови случајеви неподношљивог нарушавања уверљивости филмске слике, па се у извесним деоницама радња тешко могла и пратити. Негде око половине Немањића то нас је учврстило у уверењу да су за Маринковића и рампа и биполарна организација кадра – шпанска села. Како то раније није постало јасно не само уредништву Јавног сервиса (могао је на време осетити да нешто није у реду са овом „режијом“) него ни оним саветницима из светске филмске индустрије, доведеним да „појачају“ режијски агрегат? Јесу ли од Фелинија и Кополе научили то непрестано скакање преко рампе? Збиља, како се у Београду, центру наше „филмске индустрије“, у коме и беспослени седе бољи познаваоци редитељског заната, није нашао ико вичнији овом послу? Него редитељ са искуством постмодернистичке спрдње под насловом Црни Груја, ако се не рачуна извикана, а вапијуће спора и стереотипна серија Мој рођак са села. Само што је Црни Груја функционисао у жанру пародије, а Немањићи је требало да буду нешто друго. Овако, постали су и сами пародија par excellence.

Да ли је продуцент знао шта се на снимању уопште догађа? Да ли је било контролних пројекција? На ова питања тешко је дати одговор, али нам неки догађаји из живота серије откривају запањујући нехат и ошљарење. Довољна је само секвенца пострига Растка Немањића на Светој Гори, у којој се у тренутку примања монашке ризе, изнад Расткове главе виде фреске њега самог, као Светог Саве и његовог оца Немање, као Светог Симеона. Скандал је пукао још исте вечери, када је овај кадар брзином муње обишао српске и оближње интернет мреже. Како је била уопште могућа оваква глупост? Како је могуће да ни писац, ни редитељ, ни сниматељ, ни монтажер, ни уредници – један, други, трећи, четврти и ко зна још ко све још, у кадру не препознају Светог Саву и Светог Симеона, што значи да зјапи огромна рупа у њиховом знању и основном образовању, да појма немају чега су се латили и шта треба да представе милионском гледалишту?

Тада, те вечери, већ јасно се видело да за ТВ серију Немањићи – рађање краљевине нема наде и да се дeшава катастрофа националних размера. У свакој земљи на свету нешто би се тим поводом догодило, неко би дао оставку или одлетео са телевизије у знак признања да икаква одговорност постоји. А није се догодило ништа. Менаџмент Немањића понашао се као да га се све то не тиче, правио се недодирљив и игнорисао националну бруку. Догодило се, међутим, нешто друго, можда још важније.

Те вечери, милионски аудиторијум дефинитивно је окренуо леђа серији која је требало да постане national epic и почео да се забавља, лови грешке и тера спрдњу. Тај изненадни консензус траје и данас и показује да народ и није бесловесна маса, чак и кад је дезоријентисан, готово убијен у појам и до кости нагрижен телевизијским смећем најниже категорије. Србин је показао да не да на себе и да уме да препозна и непријатеља и домаћу рђу, чак и у беспућима електронске шарене лаже, која му се удвара, извлачи му паре и вади душу на памук. Кад се боље размисли, можда је то и једина корист коју су нам донели Немањићи друге Србије.

Чији је Јавни сервис?

Јасно је да је ову телевизијску ујдурму највећи део српског народа одбацио као страно тело, као покушај насилне промене његове свести и колективног сећања, који је пропао. Додуше – само привремено. Као да се ништа није догодило, они хоће још, они хоће нову сезону, нови лак плен у виду нова три или ко зна колико милиона евра из нашег џепа. Из „Блица“ радосно најављују да „након што је прва сезона остварила велики успех (?!), челници РТС спремају се за наставак. Сценарио за другу сезону је предат челним људима РТС-а, који ће га у наредном периоду прочитати и дати свој коментар. Иако је у јануару кукао и цвилео да се о серији не пише критички док се цела не одгледа и не стекну услови за јавну дебату о њој, Гордан Михић сада више то не помиње, већ најављује нову серију као свршену ствар. „Сви смо спремни“, каже Гордан Михић. „Екипа је спремна и чекамо да сценарио буде прочитан, након чега ће се кренути са даљом припремом.“ Просто невероватно! После свега, „екипа је спремна“ за нову поделу плена, а о сценарију нове сезоне ће одлучивати исти они који су упропастили прву! Иста вртешка – док се не испумпа и последњи грош из нашег празног ћемера. Невиђена дрскост и бахатост!

Све се то догађа док дневне новине алармантно извештавају да Немањина постојбина, „комплетни Стари Рас, плива у води и да му се не може прићи“. „Колевка српства зарасла у коров“. „Срби и други житељи Рашке области углавном жале што су огромне паре бачене на овај серијал. Боље би било, кажу, да су утрошене на заштиту, уређење и још бољу презентацију Старог Раса и других светиња, које су Немања и његови синови оставили у својој постојбини.“ При свему томе, државној телевизији је највише било стало да се календарски уклопи у прославу 800 година крунисања Стефана Првовенчаног (види изјаве Небојше Брадића), алиби за делатност која одавно више није у служби народа.

Време је да се постави питање: чији је РТС, тј. Јавни сервис Србије? Постоји ли друштвени механизам да се на државној телевизији оствари икакав друштвени интерес или њоме и даље руководе дилетанти из политичке опције која је пропала и готово дефинитвно ишчезла са српске политичке сцене? Хоће ли ико јавити жутој врхушки Јавног сервиса, која се легитимисала оваквим Немањићима, да више није на власти и да мора да се пакује из Таковске, заједно са својим идеолошким комесарима и политички коректним „уметницима“, који уживају неограничену ауторску слободу да пљују по Србији о њеном трошку? Још нема таквог? Онда ће ускоро морати да се суоче са другачијим механизмима.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *