Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље / Победа над америчким империјализмом

Печат недеље / Победа над америчким империјализмом

Како су председнички избори у Венецуели довели до новог размимоилажења међу НАТО савезницима

На председничким изборима у Венецуели, одржаним ове недеље, тријумфовао је Николас Мадуро, досадашњи лидер ове земље и наследник покојног Уга Чавеза, освојивши нови шестогодишњи мандат који ће започети у јануару 2019.

РЕЛАТИВНО НИСКА ИЗЛАЗНОСТ Мадуро је добио три пута више гласова од свог главног противкандидата Хенрија Фалкона – 5,8 милиона наспрам 1,8 милиона гласова – односно 68 одсто гласова.
Излазност је, услед бојкота дела проамеричке опозиције којој иначе припада и поражени Фалкон, била на релативно ниском нивоу – око 46 одсто, знатно мање у односу на излазност од 80 одсто на председничким изборима 2013. године.

РЕВОЛУЦИЈА СЕ НАСТАВЉА Упркос томе – а имајући у виду прошлогодишње насилне протесте и са и те како оправданим разлогом – Мадуро је, обраћајући се својим присталицама испред председничке палате у Каракасу после објављивања резултата, прогласио победу над „империјализмом“ Сједињених Америчких Држава које, још од 1998. године и доласка на власт Уга Чавеза (преминуо 2013, када га је Мадуро и наследио), при томе нимало не кријући, покушавају да у Каракасу, уместо социјалистичких наследника боливарске револуције који су национализовали венецуеланску нафтну индустрију, инсталирају режим реформиста који би био по вољи поседника крупног капитала.
Занимљиво је, с тим у вези, подсетити на извештавање „Вашингтон поста“ и „Њујорк тајмса“ из 2002. године и времена (неуспелог) војног удара којим је Чавез накратко био свргнут с власти. И „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“, наиме, тада су исказали велику дозу разумевања за гажење демократске воље народа војничким чизмама. „Прве информације из Венецуеле сугеришу да нарушавање демократије које је довело до збацивања председника Уга Чавеза није започела војска већ сам Чавез“, објашњавао је „Вашингтон пост“, док је „Њујорк тајмс“ с одобравањем информисао своје читаоце да је „деструктивни демагог Чавез сишао с власти пошто је интервенисала војска и предала власт уваженом бизнисмену Педру Кармони“.
Кармонина је власт, ипак, потрајала свега 36 сати, а Мадуро је у недељу поручио: „Револуција је овде, и наставља се!“ Као што је, уосталом, настављена и после Чавезове смрти од рака за коју је, узгред буди речено, тадашњи венецуелански министар одбране Алфредо Молеро тврдио да је изазвана тровањем у организацији Сједињених Држава.

САНКЦИЈЕ И ПОДРШКА Ако су оптужбе ове врсте и остале у домену теорија завере, америчка завера против Венецуеле, њеног народа и његових избора који нису по вољи Вашингтону – потпуно је очигледна.
Па отуда и не чуди што су амерички званичници одмах по затварању биралишта у Венецуели пожурили да саопште како не прихватају резултат венецуеланских избора зато што им тај резултат није по вољи. Мајк Пенс, потпредседник САД, назвао их је „преваром“ – „нити су били слободни, нити праведни“ – и „нелегитимним резултатом овог лажног процеса“, поручујући уз то да САД „неће седети скрштених руку“, наравно, не због својих интереса него због „патње храброг народа“ ове земље.
О коликом је лицемерју заправо реч – избећи ћемо теже и прецизније термине – говори пак и нова рунда америчких санкција која је уведена Венецуели одмах после њеног (погрешног) избора, али и отворена подршка која је стигла из Вашингтона, не само венецуеланској опозицији него и евентуалном новом војном удару у тој земљи, о коме је с нескривеним симпатијама говорио претходни амерички државни секретар Рекс Тилерсон, поред осталог, и зато што би такав удар спречио долазак „нових империјалних сила“, Русије и Кине, „које Јужној Америци нису потребне“ зато што су ту, у складу с Монроовом доктрином, већ присутне Сједињене Америчке Државе.
За Вашингтоном су се, у оспоравању Мадурове победе, повели и његови јужноамерички и европски вазали, док су, насупрот њима, Русија и Кина поздравиле резултат избора уз пропратну поруку да венецуеланском народу треба оставити да решава сопствене проблеме.
И док је оваква подела и била сасвим очекивана, мање је била очекивана подршка која је Мадуровој Венецуели стигла из америчке НАТО савезнице Турске, потврђујући све дубљи раскол унутар НАТО-а чије јужно крило – Турска – своје спољнополитичко деловање све више усклађује с Москвом и Пекингом уместо са Вашингтоном и Бриселом. „Веома смо задовољни што су избори окончани у мирној атмосфери. Надамо се да ће резултати избора допринети даљем јачању мира и стабилности у Венецуели и расту просперитета народа Венецуеле. Турска ће наставити да побољшава своје односе с Венецуелом на свим пољима, и да подржава пријатељски народ и владу Венецуеле“, саопштило је турско Министарство спољних послова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *