Од обожавања до анатеме

Два века Карла Маркса

Употреба и злоупотреба (недужних) идеја: Свет нема много таквих личности чији је утицај на ток (планетарно) друштвених збивања и историје, егзалтирано хваљен и жестоко оспораван, био директно или индиректно, по учинцима и (често тиранским) последицама, без преседана, толико пресудан

Карл Маркс сигурно није могао ни сањати да ће му за двестоту годину од рођења (5. мај 1818) отуда стићи једина, званична и звучна честитка: од руководства најмногољудније земље света. И јединог, још преосталог, ако се не рачуна и Северна Кореја, следбеника његовог, (толико) хваљеног и (још више) оспораваног (марксистичког) учења. Ако је и помишљао да би, тамо далеко, негде уопште и могла да се упали искра револуције, коју је читавог живота прижељкивао, онда је то био Јапан. Никако Кина.

 

ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ Није то била једина (велика) омашка човека кога су његове ватрене присталице држале за пророка: никад и нигде није погодио где ће, и када, доћи до револуционарних преврата. Његове неспорне (и често тачне) научне анализе о ћудљивим менама и променама капитализма, његовим „упрограмираним“, и неизбежним, цикличним кризама и потресима, упућивале су га, иако то парадоксално звучи, на фатално погрешне процене.

Дотад, и задуго потом најгласовитији и најжешћи критичар (још младог) капитализма био је једноставно уверен да једино може, и да ће најпре „прокључати“ тамо где је индустријализација узела маха и где се (већ) формирала бројнија, и организованија, радничка класа. У његовој земљи, Немачкој, на пример, и њеним западним суседима, Француској и на британском острвљу.

Прву земљу социјализма, Русију, отписивао је априори и беспоговорно. Не због исконског и наглашеног (личног) анимозитета према словенству (о чему су се, иначе, ломила и ломе копља). Био је дубоко уверен да сељачка Русија, с моћном (и ту се, испоставиће се, преварио!) петербуршком монархијом, без индустрије и радништва, једноставно није „предодређена за револуцију“.

С временом је мењао уверења не само о револуционарним поднебљима него и о извориштима потенцијалних револуција. У чувеном „Комунистичком манифесту“ (највише, после Библије, штампаној литератури), који је ортачки „срочио“ са великим пријатељем и компањоном Фридрихом Енгелсом, а обнародовао коју недељу пре револуционарне 1848, констатује да је укупна историја друштва заснована на борби класа. Буржоазија руши монархију, а буржоазију узима на нишан пролетаријат. Касније је извориште могућих револуција видео у друштвеним и економским околностима: кризе рађају револуције. Веровао је да ће се из револуционарне 1848, којој је претходила велика трговинска криза претходне године, заиста догодити „велики прасак“. Узалуд. Ређале су се нове кризе, не и револуције.

[restrict]

ЕКСПЛОЗИВНА НЕЈЕДНАКОСТ Није се обистинило ни његово веровање да ће капитализам, профитном незајажљивошћу и похлепом (иначе његовом покретачком снагом), сам себе „угушити“. Напротив. Показивао је неочекивану виталност у метаморфозама, „измишљајући“ нова „елдорада“ и производе готово ни из чега (фамозни „банкарски деривати“, на пример), доводећи до драматичних и драстичних, „гаргантуанских“ и незамисливих раслојавања.

Томас Пикети је, у већ чувеној студији „Капитал у 21. веку“ која је добила планетарну резонанцу, упозорио на „експлозивну неједнакост“ (посебно у Америци) која „деформише друштво“. Следећи пример, а има их безброј, за то је заиста драстична илустрација: 25 америчких директора (фамозних) „хеџ фондова“ зарадили су 2013. двадесет и једну милијарду долара – дупло више од укупног прихода 150.000 (несрећних) америчких васпитача. Један од ових директора „вреди“, дакле, више него 17.000 васпитача (!), израчунао је аутор „Монд дипломатика“ Расел Џекоби.

Овај аутор констатује да Пикети „ефикасно документује експлозију неједнакости“ у Америци, критикујући тамошње „академске економисте“ који то бране, објашњавајући разлике у приходима „деловањем рационалних тржишних сила“, награђујући, прецизно „таленат и заслуге“. Открива да је реч о економистима који спадају у горњих десет одсто у хијерархији богатства: они имају, упозорава Пикети, „жалосну тенденцију да бране своје приватне интересе тврдећи, неуверљиво, да заступају општи интерес“. 

 

КИНЕСКИ ПОКЛОН Уз еуфоричне похвале Марксовом учењу које је уграђено у (неспорно) просперитетну „земљу социјализма“, при чему би се марксистички чистунци вероватно мало намрштили, присећајући се Денг Сјаопингове крилатице (није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве), с „мешавином два система“, из Кине је, за велику годишњицу, стигао и велики поклон. У његовом родном (и питорескном) Триру 5. маја откривен је споменик „творцу научног социјализма“: Марксова бронзана статуа, тешка више од две тоне, висока је пет и по метара.

О естетским вредностима споменика у немачким медијима (и јавности) није било превише похвала. Градске власти су, очигледно, имале друкчије критеријуме: већина одборника градске скупштине, уз само неколико противника, прихватила је, још прошле године, кинеску понуду. Најстарији немачки град (нешто више од сто хиљада становника) на обали Мозела, добио је, тако, још један туристички „мамац“: родна кућа Карла Маркса, добро очувана, била је, и без тога, незаобилазно одредиште многобројних ходочасника.

Уосталом, упркос толикој „старости“ и бројним знаменитостима, Трир је најпознатији по свом најзнаменитијем житељу. И једној од најзнаменитијих личности не само немачке историје. Само у овој земљи, уз бројне споменике, његово име носи више од пет стотина алеја, улица и пасажа! Највише их је, истина, на источној страни, на тлу бивше, и угашене (социјалистичке) Немачке Демократске Републике, али и у многим градовима на (одвајкада капиталистичком) западу. Један истакнути функционер владајуће (конзервативне) Хришћанско демократске уније (ЦДУ) покренуо је иницијативу да се те улице преименују, да се избрише име човека чије су, ето, „творевине“ (социјалистичке) грађене на „погрешним темељима“ његовог учења „банкротирале“ (готово) „све одреда“… Иницијатива је глатко одбијена.

 

ЈУНКЕР БРАНИ МАРКСА Маркс је одбрањен. Немачка нема много личности таквог, светског, формата, чији је утицај на ток светске историје немерљив. И без преседана. Његове идеје заиста су имале невероватну, револуционарну, покретачку и превратничку снагу. И кад су употребљаване и кад су злоупотребљаване. Због којих је бивао обожаван и анатемисан: оптуживан је, наиме, за сва зла и злочинства (бездушне ликвидације хиљада, и милиона недужних људи, прогонства и гулази) које су чинили, и починили, његови (наводни) следбеници. Иако идеје – у чијој основи је била (можда утопијска) визија о хуманијем, социјално праведнијем односу међу људима, хуманијем и радикално друкчијем односу између рада и капитала, лишеног бестидне експлоатације и понижавања – без опаких извршилаца нису биле, ни (објективно) могле бити деструктивне и злочиначке. Од тих оптужби, и кривице, нашао је за потребно да га, на свечаности у Триру, брани и Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, за кога би се могло све рећи само не то да је – левичар!

Ако су се Марксова предсказања о револуцијама, њиховим узроцима и извориштима показала као (потпуно) промашена, бројни истраживачи његовог наслеђа, а међу њима и они крајње критички настројени, налазе доста разлога да се, и данас, баве посебно „младим Марксом“ и посебно његовим економским теоријама, као изнова актуелним, посебно тезама сроченим у политичкој економији и (чувеном) „Капиталу“. На тој подлози настале су читаве библиотеке, па је Маркс и по томе јединствен и непоновљив случај и феномен.

 

РЕНЕСАНСНА ЛИЧНОСТ Они с мање теоретских, и научних, амбиција, баве се, више фељтонски него научно, његовом заиста особеном, готово ренесансном личношћу енциклопедијских знања: био је, у исто време, истина с неједнаким успехом и уверљивошћу, правник (студирао је у Бону и Берлину), филозоф (докторирао на теми из историје филозофије, „Разлика између Декартове и Еуклидове филозофије природе“), (неуспео) песник, храбар (и прогањан) новинар (главни уредник, између осталог, провокативних и веома, за двор, критичких „Рајнских новина“), раднички трибун, „професионални“ револуционар, први човек (чувене) Прве (радничке) интернационале, велики љубитељ уметности, хедониста који је живео „пуним плућима“, никад аскетски и „пролетерски“.

Рођен је, иначе, у богатој породици, јеврејских корена, иако је, „понемчен“, у строго католичком Триру, прешао у лутеранску веру. Његов отац, познати правник и адвокат, први је у породичној лози са световним образовањем: све претходне мушке главе биле су рабини. Карл Маркс је у Триру живео 17 година. Прешао је у Бон, на студије права, препуштајући се лагодном, веселом (и распусном) студентском животу. Да би га „уозбиљио“, отац га сели у (захтевнији) Берлин, али га тамо, више од права, интересују уметност, новинарство, филозофија и – политика.

 

СРБИ КАО „РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР“ Највећи део живота провео је, међутим, изван Немачке, у изгнанству. Париз, Брисел, на крају Лондон, где ће остати до краја живота, целе тридесет и три године (умро је 14. марта 1883). И где ће написати своја најзначајнија дела, од чега иначе није могао, с породицом, да (пристојно) живи. Прискакао му је, издашно, у помоћ (богати) сабрат Енгелс, иако је, кажу, Маркс ту великодушну помоћ примао с (интимном) нелагодом.

Мање успешан као социолог и историчар него економиста, Маркс је, ортачки с Енгелсом, правио (готово расистичке и недопустиве) црно-беле поделе на просвећене народе и оне друге, готово варваре. У прве је убрајао западњаке, Енглезе, Немце, Французе, у ове друге Бретонце (у Француској), Баске (у Шпанији), Румуне, Грке, Чехе, Словаке и све јужне Словене.

У нашој фељтонистици, мање у науци, често се барата с (наводно беспоговорним) чињеницама да Маркс и Енгелс „нису волели Србе“. Третирали су нас, заиста, често у контексту фамозног „источног питања“ (распада или опстанка некад моћне отоманске империје), где смо се, устанички и бунџијски, у таквој интерпретацији појављивали, с „мањком историје“ и „историјске свести“, као реметилачки фактор.

На Западу (готово) ништа ново. Само што нас данас, за разлику од оног јуче, често оптужују због „вишка историје“ и „фасцинације (историјском) прошлошћу!“               

[/restrict]