Почетна / Свет / Од обожавања до анатеме

Од обожавања до анатеме

Два века Карла Маркса

Употреба и злоупотреба (недужних) идеја: Свет нема много таквих личности чији је утицај на ток (планетарно) друштвених збивања и историје, егзалтирано хваљен и жестоко оспораван, био директно или индиректно, по учинцима и (често тиранским) последицама, без преседана, толико пресудан

Карл Маркс сигурно није могао ни сањати да ће му за двестоту годину од рођења (5. мај 1818) отуда стићи једина, званична и звучна честитка: од руководства најмногољудније земље света. И јединог, још преосталог, ако се не рачуна и Северна Кореја, следбеника његовог, (толико) хваљеног и (још више) оспораваног (марксистичког) учења. Ако је и помишљао да би, тамо далеко, негде уопште и могла да се упали искра револуције, коју је читавог живота прижељкивао, онда је то био Јапан. Никако Кина.

 

ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ Није то била једина (велика) омашка човека кога су његове ватрене присталице држале за пророка: никад и нигде није погодио где ће, и када, доћи до револуционарних преврата. Његове неспорне (и често тачне) научне анализе о ћудљивим менама и променама капитализма, његовим „упрограмираним“, и неизбежним, цикличним кризама и потресима, упућивале су га, иако то парадоксално звучи, на фатално погрешне процене.

Дотад, и задуго потом најгласовитији и најжешћи критичар (још младог) капитализма био је једноставно уверен да једино може, и да ће најпре „прокључати“ тамо где је индустријализација узела маха и где се (већ) формирала бројнија, и организованија, радничка класа. У његовој земљи, Немачкој, на пример, и њеним западним суседима, Француској и на британском острвљу.

Прву земљу социјализма, Русију, отписивао је априори и беспоговорно. Не због исконског и наглашеног (личног) анимозитета према словенству (о чему су се, иначе, ломила и ломе копља). Био је дубоко уверен да сељачка Русија, с моћном (и ту се, испоставиће се, преварио!) петербуршком монархијом, без индустрије и радништва, једноставно није „предодређена за револуцију“.

С временом је мењао уверења не само о револуционарним поднебљима него и о извориштима потенцијалних револуција. У чувеном „Комунистичком манифесту“ (највише, после Библије, штампаној литератури), који је ортачки „срочио“ са великим пријатељем и компањоном Фридрихом Енгелсом, а обнародовао коју недељу пре револуционарне 1848, констатује да је укупна историја друштва заснована на борби класа. Буржоазија руши монархију, а буржоазију узима на нишан пролетаријат. Касније је извориште могућих револуција видео у друштвеним и економским околностима: кризе рађају револуције. Веровао је да ће се из револуционарне 1848, којој је претходила велика трговинска криза претходне године, заиста догодити „велики прасак“. Узалуд. Ређале су се нове кризе, не и револуције.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *