О магарцу и шаргарепи

Нацртом Вишегодишњег финансијског оквира Европске уније Европска комисија поручила је Србији да у Унију сигурно неће ући ни до 2027. године

Можда је и добро што овдашњи еврофили углавном не прате помно и са разумевањем оно што се догађа у Бриселу, јер да прате помно и са макар делимичним разумевањем, изложили би се ризику да се грдно разочарају уместо да буду, као што и јесу, и даље удобно уљуљкани у веру у ЕУ пропаганду и наду да ћемо почети да живимо као Немци или Луксембуржани када једног дана напокон уђемо у Европску унију. Али не води се с таквом вером и надом државна политика, него би ваљда морала да се води у складу с реалношћу; а о реалности нашег пута у Европску унију вероватно понајбоље, уз то и надасве уверљиво, говори документ који нас уопште и не спомиње, Нацрт вишегодишњег финансијског оквира Европске уније (Multiannual Financial Framework – МФФ), нацрт дакле буџета Европске уније за период од 2021. до 2027. године кога је ове среде представила Европска комисија, после дуге расправе а даља и још дубља расправа тек предстоји, и ко зна како ће се завршити и какве ће све последице изазвати.

ПРОГНОЗА ЕВРОПСКЕ БУДУЋНОСТИ Реч је, иначе, о очигледно важном документу којим се кроз бројке и слова, како ове среде без нарочитог претеривања иако с неоправданим ентузијазмом рече председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, „уобличава наша будућност“, то јест седмогодишњи период између 2021. и 2027. године, након завршетка садашњег буџетског циклуса Европске уније који је започео 2014. а завршава се 2020.

Још када је пре пет-шест година писан и усвајан важећи МФФ, постало је јасно да Србија сигурно неће постати чланица Европске уније до 2020. године, а јасно је то било зато што овај, актуелни МФФ није предвидео средства за даља проширења Европске уније. Отуда се као прогноза европске будућности Србије може читати и предстојећи Вишегодишњи финансијски оквир ЕУ.

Па, каква је прогноза? Пре него што уђемо у све детаље, рецимо то овако: када је Жан–Клод Јункер недавно објавио свој план за Западни Балкан, у коме је 2025. наведена као година најранијег могућег пријема у Европску унију, протумачили смо то као гаранцију да пре те 2025. сигурно нећемо постати чланица ЕУ. Сада то морамо да коригујемо, наиме, чланица Европске уније сигурно нећемо постати до 2027. године. С тим што треба напоменути да никакве гаранције нема ни да ћемо чланица ЕУ постати после те 2027, уосталом, као што сличне гаранције није било ни за период после 2020. када нам је 2014. било обзнањено да нема ништа од пријема током садашњег буџетског оквира.

[restrict]

ВИШЕГОДИШЊИ ФИНАНСИЈСКИ ОКВИР Али хајдемо редом. Нацрт наредног МФФ-а, како рече Јункер, представља „прагматичан план како да учинимо више с мање“, мислећи вероватно на мање чланица а не на мање новца, будући да је МФФ 2021–2027. нешто већи од (до)садашњег и износи 1.135 милијарди евра, то јест 1,11 одсто укупног бруто националног дохотка 27 преосталих чланица Европске уније, што ће рећи, без Велике Британије. Ипак, „узимајући у обзир инфлацију, то је упоредиво с величином садашњег буџета за период између 2014. и 2020“, образложиће Европска комисија, с тим што ће у пракси то значити да ће преосталих 27 чланица у буџет морати да уплаћује оно што је уплаћивало њих 28, тим горе по преостале утолико што је Велика Британија била друга, одмах иза Немачке, по висини уплаћених доприноса у заједничку ЕУ касу.

„Ово је поштен одговор на данашњу реалност у којој се од Европе очекује да игра важнију улогу у обезбеђивању сигурности и стабилности у нестабилном свету, у тренутку у коме ће брегзит оставити позамашну рупу у нашем буџету. Данашњи предлог одговара на овај двоструки изазов кроз подједнако кресање трошкова и коришћење свежих ресурса“, тврди Европска комисија, а надлежни комесар за буџет Гинтер Етингер приде тврди и да су „многе чланице ЕУ спремне да уплате више у буџет ЕУ. То су ми наговестили“.

Занимљива тврдња, узимајући у обзир да, на пример, холандски премијер Марк Руте у свом званичном саопштењу наводи да, „што се Холандије тиче, овај предлог није прихватљив“ јер би његова земља, сходно предлогу Европске комисије, „морала да плати превелики део рачуна… Мања ЕУ, као резултат брегзита, морала би да има и мањи буџет“. Слично ће и дански премијер Ларс Локе Расмусен: „Мања ЕУ треба да значи и мањи буџет!“ И аустријски канцелар Себастијан Курц: „Ово је далеко од прихватљивог решења. Наш циљ после брегзита треба да буде ЕУ која је тања, економичнија и ефикаснија.“

Имајући овакве перспективе (и реакције) у виду, логичним се чини што портал „Политико“ у свом европском издању говори о „огромном притиску на лидере чланица ЕУ који ће своје пореске обвезнике морати да убеде да подрже слање више новца у Брисел, што никада није популарно“. У сваком случају, будући да је за коначно усвајање буџета ЕУ потребан пристанак свих чланица, као и одобрење Европског парламента који додуше нема права да амандманима поправља предложени текст ЕУ буџета, толико о ЕУ демократији, будући дакле да је за усвајање потребан пристанак свих, треба очекивати даље неспоразуме међу чланицама и нову демонстрацију европског нејединства уместо јединства које јој је после брегзита преко потребно. А то ће се неминовно одразити, наравно лоше, и на даље функционисање Европске уније.

Исто се односи и на револуционарну новост у предлогу Европске комисије, која се односи на идеју да се коришћење ЕУ фондова ускрати оним чланицама које прекрше европска правила, због чега би прве на удару могле да се нађу Пољска и Мађарска. Али проблем је заправо много дубље природе, и своди се на опасну тенденцију даљег развлашћивања националних држава и њихових влада, које под претњом казне неће смети да одступају од политике утврђене у Бриселу. Ето на шта почиње да се своди некадашња привлачна моћ Европске уније, на претње и уцене и одузимање права на сопствени избор ако он није у складу с вољом Брисела.

КОХЕЗИОНА ПОЛИТИКА Али све нас се ово тиче тек посредно. Оно што нас се тиче, безмало, непосредно, јесте најављено кресање такозваних кохезионих фондова Европске уније.

Реч је о фондовима који су намењени мање развијеним чланицама и регионима унутар Европске уније, тамо где је бруто национални доходак по глави становника нижи од 90 одсто од просека Европске уније.

Управо је из ових фондова у ранијим МФФ-има ишла помоћ за новопримљене чланице Уније. У актуелном МФФ-у тог раздела, за помоћ новим чланицама, нема, јер није ни био предвиђен пријем нових чланица. А будући МФФ, за период од 2021. до 2027. године, чак је за седам (7) одсто мањи у овом делу него што је био. Зато што ни до 2027. године неће бити пријема нових чланица у Европску унију, све и ако она преживи садашње и све будуће своје недаће.

А да од пријема нових чланица заиста нема ништа, потврђује и сама Европска комисија која наводи да је буџет за период од 2021. до 2027. „нови, модеран и прагматичан буџет за унију 27 чланица“, а и њен председник Жан-Клод Јункер подвлачи да је реч о „новој, амбициозној унији двадесет седморице“, и нико, ни речју, не спомиње могућност њеног даљег ширења.

Штавише, „Бела књига о будућности Европе“ коју је израдила Европска комисија, разрађујући пет могућих сценарија даљег развоја Европске уније и полазећи од тога да ће ЕУ опстати, ни у једном од тих сценарија чак ни речју не спомиње могућност њеног даљег ширења. Исто се односи и на „Папир за размишљање о ЕУ финансијама“, још један од докумената који је израдила Европска комисија припремајући нови Вишегодишњи финансијски оквир, у коме се наводи да буџет треба да се фокусира на нелегалне миграције и избеглице, на контролу граница, безбедност, заједничку одбрану и борбу против тероризма…, само од проширења Европске уније и пријема ових чланица нема ништа. Чак ни у (теоријски замисливој) варијанти да у задатом року испуне све услове.

А успут нам, у својој „Белој књизи о будућности Европе“, ЕК поручује и да немамо разлога да за њоме нарочито жалимо, јер се, на пример, „превиђа да ће релативна економска моћ Европе опадати, и да ће 2030. чинити много мање од 20 одсто светског БДП-а, у односу на око 22 одсто данас“, а и иначе „поверење грађана (Европске уније) у ЕУ се смањује. Око трећине грађана данас верује у ЕУ, док је пре десет година то чинило око половине Европљана“.

ПЕРСПЕКТИВА И УСЛОВЉАВАЊА И поврх свега овога, ако паметноме већ и овога није доста, у својој „Белој књизи“ Европска комисија и изричито наводи да се „никакви нови пријеми у ЕУ не очекују у наредном периоду“, али да „сама перспектива представља моћно оруђе за пројектовање стабилности и безбедности на нашим границама“.

Задржимо се на правом значењу свих ових речи, тог обећања да нас неће примити у чланство али ће наставити да нас замајавају могућношћу учлањења, једног лепог дана. На памет неминовно пада алегорија о магарцу и оној шаргарепи за којом магарац иде надајући се да ће је ухватити, иако све време само послушно иде тамо где хоће онај који држи ту шаргарепу. Шаргарепа је перспектива учлањења у Европску унију, магарац, па, то смо сви ми. И то мора нарочито да се нагласи: не нуди нам се та шаргарепа да би нама било боље, него да бисмо, јурећи за њом, за том перспективом уласка у Европску унију, трпељиво извршавали оно што је у интересу Европске уније и њених власника.

Вишегодишњи финансијски оквир Европске уније јасно нам ставља до знања да од те шаргарепе, која се већ добрано сасушила и изгубила највећи део своје привлачне моћи, у догледној па и још мало даљој будућности – макар до 2027. године – нема ама баш ништа. А све даље од тога је немогуће предвидети, а камоли на томе градити озбиљну државну стратегију.

Шта нам је још потребно да бисмо се суочили с реалношћу, и озбиљно претресли своје стратешке одлуке и опредељења? Јер је то једини начин да откријемо – у судару са тим сазнањем да у Европску унију вероватно никада нећемо бити примљени, при чему и она сама све више признаје да је све мање привлачна – да откријемо дакле који су то наши национални и државни интереси, и како можемо да их остваримо у реалности која је много, много другачија од оне која је постојала пре 15 или 20 година када смо били уверени да је Европска унија најбољи од свих светова и да ће сви наши проблеми бити решени када у њу уђемо, па је стога и вредна свих жртава које због тога подносимо.

Или смо пак задовољни садашњом улогом магарца? У том случају, ништа боље од мршаве шаргарепе на дугачком штапу и не заслужујемо.        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *