НЕМА НАДЕ ЗА „ЗЛАТНУ ЕВРОПУ“

Да ли је модерна Британија попут Енглеске у 16. веку дубоко подељена изнутра и са готово истом националном дилемом, и да ли се из историје могу извући поуке?

За „Печат“ из Лондона  Дејан Лукић

Британија је тренутно у грчу и на мукама како да се, са што мање трошка, евакуише из Европске уније, али можда би историја могла да притекне у помоћ?

Актуелни шеф британске дипломатије Борис Џонсон прокламује недавно urbi et orbi да Уједињено Краљевство треба, једноставно, да се држи резултата народног референдума на коме су се Британци већински изразили за напуштање Уније. Лаконски речено, али без респекта према историји која је на Острву увек била –„учитељица живота“, мада често обликована према британској ћуди, укусу и интересу.

[restrict]

ФАНТАЗМОГОРИЈА О ЗЛАТНОЈ ЕВРОПИ Од како је у Европи почео да лебди дух уједињеног Континента, памте се и времена када је управо Борис Џонсон подсећао на идеју и визију Адолфа Хитлера о једној уједињеној Европи „али само другачијим методама“. То би преведено на енглески значило – како у једној недавној анализи исписује Питер Франкопан („Ивнинг стандард“) – да би у тој и таквој „Европи фантазије“ Британци могли да се слободно крећу, раде, проповедају, путују, станују, студирају и живе на њихов британски начин, дакле „у домовини за све историје и етницитете“.

На Острву се, ту и тамо, још добро држи оваква фантазмогорија о „златној Европи“ какву је, изгледа, примио к срцу и Борис Џонсон, мада и он не превише гласно и експлицитно. Заљубљеници у овакву химеричну Европу где цветају сви цветови углавном су алергични на „учитељицу живота“. Питер Франкопан, аутор занимљиве књиге „Свилени путеви и нова историја света“, назива ову Џонсонову сањарију о цветању свих цветова у „златној Европи“ лакомисленом конструкцијом и фантазијом: „Неки одговорни људи“, пише, „виде не само будућност него чак и прошлост као материју подложну политички подобним тумачењима.“

Борис Џонсон, наставља Франкопан, када говори о некој химеричној будућности очигледно није листао странице историје које нас подсећају како су избеглице и мигранти из византијског Константинопоља галванизовали европску уметност и просвету доносећи са собом текстове и идеје из византијске империје док су главом без обзира бежали испред Турака.

Данашња Британија је далеко од некадашње „златне Британије“. Британци су постали мало више лењи, троше превише времена играјући голф, ослањају се и даље на некадашњу славу и успехе – напросто нису више некадашњи прави протестанти.

КАО У ВРЕМЕ ХЕНРИКА ОСМОГ Позивање на богату историју није више атракција ни у данашњој Британији. Стога је коренита реформа земље први посао који очекује данашње Уједињено Краљевство.

Као и далеке 1530. године, у време Хенрика Осмог, Енглеска је попут данашње модерне Британије била земља дубоко подељена изнутра и са готово истом националном дилемом. У тој дилеми је доминирала, као и сада, подела на оне који су видели будућност Краљевине у „осами“ Енглеске, и оне који су били ужаснути од саме помисли на економске и духовне последице „усамљене“ Енглеске, откачене од европског копна… Подела је имала верификацију у пракси: катастрофалне последице, нетолеранцију, крв и насиље – стање које ће већ следећег столећа довести до грађанског рата. У том рату „они који су сецовали на погрешног коња, с правом или не, изашли су руинираних живота, ако већ нису и главом платили“.

Из ове националне хаварије део Острва који се звао Енглеска изашао је као победник: зато што је по већини овдашњих историјских оцена Енглеска, за разлику од других делова Острва, имала способност, идеје и снагу да постане глобална, морска, гусарска, индивидуалистичка и либерална сила.

Данашњи носталгичари на Острву остају ентузијасти идеје да је овакав процват Британије могућ и данас иако Уједињено Краљевство у овакву будућност улаже исувише мало. Прошле године, на пример, само око пет стотина британских студената завршили су студије руског, арапског или кинеског језика. То би тешко могло да буде платформа за глобалну Британију, поготово када се подаци упореде са „оном“ Британијом која је, да би постала глобална империјална сила, морала да прође кроз деценије „паметног инвестирања“ у луке и бродоградњу, док су дипломате и емисари учили језике земаља у којима су се пружале изгледне могућности за профит и утицај: трговци су се отискивали у свет у потрази за новим тржиштима…

ГУСАРСКА, ЛИБЕРАЛНА СУДБИНА Прилике за овакву лукративну инвазију сада су драматично мање па стога и шансе за једну глобалну Британију.

Данашње Уједињено Краљевство не обећава све цветове, али остаје „радна етика“ као покретач просперитета какав Британија чува, развија и користи, и данас: некадашње инвестиције у отварање нових тржишта.

Када су Колумбо и они који су га следили препловили Атлантик, нашли су Америку готово искључену из светске трговине али је и таква Америка отворила путеве просперитета за „златну епоху“ Европе и следствено за златно доба саме Енглеске. Као последица тога Европа се први пут нашла у центру глобалне трговине са Енглеском у прочељу.

Историја се не понавља дословно, али овдашње актуелне процене о будућности позивају се управо на Енглеску из средине 16. века која је попут данашње Британије била подељена изнутра (данас 52% према 48% на тему бити или не бити у ЕУ).

Као и данас, некадашња Британија с почетка 16. века била је подељена на оне који су будућност земље видели у Уједињеном Краљевству на његовом аутохтоном, посебном путу, и оне који у таквом „изолационизму“ виде мрачне, економске, духовне, културолошке и цивилизацијске последице. „Резултат таквих подела били су фанатична нетолеранција, крвопролиће и насиље који су касније довели до грађанског рата – породице су се растуриле, непријатељства нарасла, а они који су, с правом или не, били на слабијој страни поделе платили су најскупљу цену.“

Из оваквог ужаса енглески део Острва изашао је као „тријумфални победник“ захваљујући томе што је Енглеска, како цени Франкопан, следила глобалну, поморску, гусарску, индивидуалистичку, либералну судбину.

Закључак је, одржив или не, да је Енглеска имала „снагу и мудрост“ да инвестира у инфраструктуру какву данас представљају луке на Темзи и у британским поморским градовима: дипломате и емисари учили су стране језике земаља у којима су се указале шансе и економски интерес: трговци и индустријалци кренули су у потрагу за новим тржиштима, компаније су удруживале ресурсе и новац како би поделиле ризике и неуспех…

ПРИЧА КОЈА СЕ НЕВЕСЕЛО ЗАВРШИЛА У Британији ће се наћи знатан број оних који верују да би овакав модел и данас имао своје шансе: мада нешто присебније процене не верују у могућност овакве реинкарнације.

Као колоритан допринос оваквом расуђивању, британска штампа ће, протеклих дана, објавити како је, споменули смо већ, врло мало дипломаца на британским универзитетима завршило студије руског језика: сличан случај је са арапским или кинеским језиком. „Ово не може да буде платформа на којој се гради модерна Британија“, пише „Дејли мејл“.

Све ово и поред тога што је „радна етика“ у данашњој Британији сачувала њену постојаност каву су уосталом имали они који су се својевремено отискивали у прекоморске авантуре и нова открића света.

Данашњи историчари и политичари углавном се слажу да су некадашње глобалне авантуре „протестантског типа“ отвориле путеве и прилике које савремена Британија ужива и да су уз то омогућиле и „златно доба“ саме Европе.

У „Новој историји света“ Франкопан не очекује да би се ове прилике из давнашње Британије поновиле у данашњој Британији, па је и разумљиво што још увелико живи сећање на Хенрика Осмог који је покушао да из империје римског папе ишчупа његов „брегзит“ још у 4. веку, како се та прича невесело завршила и како су историчари том делу историје наденули име „мрачно столеће“. Било је заиста „мрачно“ не само у односу на Британију него и у односу на целу Европу – „привреда је атрофирала, грађански живот колабирао, а наде изневерене“ (Франкопан).

Ако је тачно да се историја никада дословце не понавља него се враћа у спирали, онда би било наде и за данашњу Европу са њеном Европском унијом, мада, бар што се тиче Уједињеног Краљевства, наде за ЕУ с ове стране Ламанша дефинитивно нема. Зато ће, прошле седмице, лондонски  „Стандард“ преко целе странице подсетити како је, истина, Хенрик Осми ишчупао Енглеску од папине јурисдикције, али је то довело до крвавог грађанског рата.  

[/restrict]