НАГРАДА “ПЕЧАТ ВРЕМЕНА” – БЕСЕДЕ ДОБИТНИКА

Печатово годишње признање за стваралаштво, награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност – чији су добитници ове године, за дела објављена у 2017, Радован Бели Марковић за роман ПЛАВА КАПИЈА („Албатрос плус“, Београд), Борис Булатовић за књигу ОКЛЕВЕТАНА КЊИЖЕВНОСТ (Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад) и Радослав Ђ. Гаћиновић за књигу НАСИЉЕ НАД СРБИМА У XX ВЕКУ (I–II) („Evro Book“, Београд) – лауреатима је уручено у суботу, 12. маја, на свечаности у Југословенској кинотеци у Београду. О овом значајном културном догађају (ове године приређеном осми пут заредом) наш лист је опширније писао у прошлом броју (520), у којем су биле објављене и беседе председника жирија – др Радована Радиновића (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јована Попова (жири за награду у области књижевности), као и традиционално обраћање добитницима и присутним званицама оснивача недељника „Печат“ и награде Печат времена Милорада Вучелића. Сада објављујемо беседе награђених.

Радован Бели Марковић:

Књижество – ортаклук с Богом и ђаволом

Творац је наредио да је данас, лицем на Светог Василија Острошког, високим признањем, „Печатом времена“, удостојен роман Плава капија – књига коју је на свет издао „Албатрос плус“, под егидом пробирљивог и славног уредника, к томе и господина за причу, Јагоша Ђуретића.
Свети Василије Острошки, земаљским веком митрополит захумски и скендеријски (који закриљује изредно ово признање, Награду „Печат времена“ за књижевност и друштвену теорију), запречити је српски Небесник, назовајеми Чудотворац, призиван да помогне у телесном и душевном недугу, као и онима које су недолжне потворили, стога се Светитељу овом, у православно осентаном Српству, ревно прикађује, при коленоприклоним молитвама и заветовањима пред ћивотом Његовим, уз надеждно спомињање чудастава Његових и тврде запречитости, таман као и велије милости која ће свачију покајану душу огранути, тако да ћу и сам, док живим, памтити Богом благословени Дан овај, суботу пред Мали Васкрс, прислужујући богодејственом Чудотворцу нерукотворену воштаницу, у души, а од чистог воска – у црквеним припратима, гдено и иначе, проничући мрак овога света, пламињају свеће…

Благодарења дужан јесам и Редакцији „Печата“, прозорљивог и истинољубивог српског недељника, као и свима који награду ову, својим начином, кроз године укрепљују, обашка члановима Књижевног одбора, обашка председатељу, професору Јовану Попову, на сјајној беседи, пошто су окрунили Плаву капију, одабравши је међу књигама које сваки грамотни Србин треба да прикучи свом душевном поседу, а говор је о песничком руковедању Певач у магли Ђорђа Сладоја и о роману Сунце овог дана Владимира Пиштала, то јест: о делима двојице писаца, из горње части именослова српског књижевног племства највишег реда, с којима стојим у ваздашњој читалачкој оданости и одличном поштовању.
Бољи обичаји тако штогод искључују, а ни иначе се не пристоји да писац своју књигу „публично претребљује“, то јест: да јој штокакве придодатке и лична „толковања“ износи, поготово пред оваквим скупом књижевно осењених људи, али не одолевам да се сагласим, овде и сада, са мњењима оних читатеља који су у Плавој капији познали „капиларне везе“ са мојим претходним романима, Лимунација у Ћелијама и Путникова циглана, „напипавши“ притом и дамар оних жила кроз које из српског књижества дотиче све оно што може укрепити књигу писца који се и иначе уназад осврће, кудли чешће неголи што унапред гледа: наопрез, пред ноге; стрепећи да ће, на путу у славу, у какву јаму пасти или главом о штогод лупити, како је то још Доситеј лепо „срезао“ – у наравоученију једне своје басне.
Плавом капијом се, наиме, затвара један приповедни круг и окончава једна књижевна фантазмагорија, илити „сомаштаније“, помало мимо људских зреника, којему подлога бејаше намисао да изван књижества ни живота нема. Друкчије речено: књижество је, као и сам пишчев живот, ортаклук с Богом и ђаволом, на трећу пару и на „долги рок“, с почетним улогом на дуг који се, како време иде, само увећава.
А и ово ваља да се зна: Градиво језика српског, краљевског и сељачког, за нешто је веће намењено, за Ћуприју ону на Дрини и за онај на Жепи Мост, „между прочим“, дочим је за Капију, плаву, достало и оно операка, залишних кламфи и клинова, гвоздаца и баглама, штоно претекоше, као својеврсни неимарски арч, око напред поменутих зиданица, јестаствено упоредимих само са намастирима, васељенским здањима, светородне лозе Немањића.
О Плавој капији – толико, а о самом писцу придодаћу понешто из жизниописанија његовог, сказаног њим самим у первом појаву.
Елем, као трептај ока прошло је то што још пролази, такозвани мој живот, а ред заповеда отклањање изгледног могућства да ме пред светом, данас и у године, заступа књижевни лик, мними литерата Р. Б. Марковић, „мртвих душа поклисар и самопостављени министар колубарске туге“, то јест: онај који, душе ваља, и јесам и нисам, а који сам воистину – само ће се казати сваком ко ми поверује да сам, за разлику од Р:Б:Марковића, мнимог литерате (којему за тако штогод толике књиге бејаху једва достатне), рано уведен у неотуђими душевни посед Колубаре, најславније српске реке, у читавом току, „од Белог Ваљева даж до Обреновца“, као и наоколних Брда, ивицом северозападних зреника, с реком Дрином, племенитом међом, која међа заправо и није, нити такву међу познају тапије на поменуто душевно имуће, од којег ни стопу у колхоз нисам дао… Ни стопу!
Саморазумљиво је да притежалац толике душевне области притежава и право прече погибије, увек и свуда, поготово за непребројиме зачамале воденице (на сувом главнином оставше!), закоровљена гробља, похарне цркве, стручак јечма Косовке Девојке, за преорана црквишта, јакоже и за камене прагове на згариштима раскућених кућа, по Србији васцелој са Косовом равним, уз знање да се речено право на другог не може пренети,као ни сопствена брука, почем ово право происходи већ из самородности мог Ћелијанства*, задрте и проређене подврсте колубарског племства, чији сам поносни припадник – од предака штоно ми је остануло, уз завет: да не кукам, али и да црнину, својим веком, са себе не скидам…
О овдестојећем списатељу нека се то, и само То, узме на знање, приде будућа његова адреса: Колубара и Брда повише облака, негде на положајима около Белог Ваљева…
„Печат времена“, у који је из Вечитости хукнуо Свети Василије Острошки, отиснут је данас и на мојој путничкој тескери, што ће ми уврх небес, пред Плавом капијом, а и на успутним митарствима, зајамачно бити од помоћи…
Овим светом нека вам је хвала, љубими и почитајами, и од Бога вам здравље, а Дан овај и Појединстава ваших ово Сабориште навек ће остати у мом клонулом срцу и у местимично спарушеној души… И немојте ми штогод замерити!

*Мисли се на душевну приврженост селу Ћелијама (Шумадијска Колубара), родном месту писца Радована Белог Марковића

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за књижевност

Борис Булатовић:

Сага о времену пристрасног политичког арбитрирања

Ваше преосвештенство, уважени гости и пријатељи Печата, даме и господо,
Изузетно сам почаствован што је моја студија Оклеветана књижевност, за мене ненадано, завредела управо Печатову награду. Ово признање из области науке и друштвене теорије је за мене утолико значајније будући да с једне стране представља вредновање мог једнодеценијског посвећеног, или боље речено опсесивног рада на изучавању идеолошких видова рецепције српске књижевности у иностраној науци; а да се, с друге стране, међу пређашњим носиоцима овог признања налазе интелектуалци које сам, безмало све, у књизи спомињао и цитирао: Слободан Вуковић, Мило Ломпар, Злата Бојовић, Чедомир Попов, Екмечић, Крестић, Терзић, Витезовић и Степић. Уз то, конкуренција из ширег и најужег избора је била таква да ми не би било криво, или бар не превише криво, и да је награду добио било ко други будући да је реч о ауторима и студијама у чијем суседству би и много знанијима била част да се нађу. Чини ми се да би се за мој избор, у том смислу, могла везати и два куриозитета: међу досадашњим добитницима награде за науку и друштвену теорију сам први добитник млађи од педесет година, а истовремено мислим да се први пут догодило да награђени препознаје више гостију из публике неголи што је оних из публике који знају за добитника. Посебну захвалност за „Печат времена“, осим члановима жирија, дугујем и свима који су књигу читали и о њој несебично и самоиницијативно пронели добар глас, али и онима који су ме бодрили и трпели током стварања књиге.
Својим називом Награда „Печат времена“ упућује на важност и немогућност пренебрегавања друштвено-политичког и стварносног оквира у којем се научна и књижевна дела појављују, при чему се уједно друштвено-политичка компонента указује не искључиво као оквир него и као елеменат тумачења и критичког и полемичког преиспитивања. У времену наглашеног идеолошког једногласја научних ставова и експанзивних геополитичких интереса, оживео је у иностраној науци (славистици, историографији, политикологији, социологији, антропологији) специфичан вид интересовања за српску културу, која се сагледава не у вредносним и естетским координатама и категоријама већ као култура непријатеља, подвргавана све учесталије радикалним видовима идеолошке и политичке интерпретације, контекстуализације, актуелизовања и вредновања. У тежњи да се представа о ратним сукобима из 1990-их година интерпретира са становишта политичких интереса доминантних западних политичких актера и у складу са преовлађујућим медијским третманом српских тема обликованим у форми негативног стереотипа, посредована је и слика о делима српске књижевности као литератури која подстиче етнички и верски мотивисано насиље.
Са позиције пристрасног политичког арбитра под оптужницом за шовинизам и културни империјализам су се, тако, нашла нека од најзначајнијих дела српске књижевности, без обзира на време и околности њиховог настанка, нити на естетски и етички значај: прозни опус Иве Андрића, Његошев Горски вијенац, романи Слободана Селенића, Милорада Павића, поезија Васка Попе, и тако даље.
У образложењу жирија је било говора о националном страдању као теми која повезује студије Радослава Гаћиновића и моју. Стога, у овом контексту бисмо могли имати на уму два аспекта односа књижевности и страдања: 1) најпре, праксу негативног рецепцијског сагледавања српске књижевности представља, метафорички речено, својеврсно „српско културно страдање“, и 2) књижевну тему српског страдања, која се по устаљеној пракси и аутоматизму санкционише и стигматизује као неприхватљива и националистичка, без обзира на то да ли је реч о популистичким делима или о уметнички релевантним делима у којима се појављивање макар и незнатних реминисценција о српској угрожености сагледава у контексту њихове тобожње примарне одговорности за избијање ратова и за дезинтеграцију југословенске државе.
Имајући у виду начин на који се она рецепцијски сагледава и критички валоризује, као и врсту интересовања које јој се указује, српска књижевност у идеолошкој критици с краја 20. и на почетку 21. века постоји искључиво као политичка књижевност, бинарно раслојена према мерилу политичке и идеолошке подобности на: „негативну“ (неподобну) и „позитивну“ (политички релевантну, чија евентуална естетска важност происходи из политичке). Манипулативни смисао и рестриктивни карактер оваквог приступања српској књижевности се огледа у томе да се жељеној подобној књижевности, тј. оним делима која о српским темама пишу у складу са идеолошким претпоставкама и интересима (а не принципима) носилаца глобалне политичке моћи, приписује „катарзичко“ дејство, уместо пропагандног. На тај начин, она књижевност која се етаблирањем нормативног хоризонта очекивања фаворизује, има помоћну функцију у пропагирању актуелног политичког захтева за „променом српске свести“.
Уз захвалност додељивачу Награде „Печат времена“ за овако немерљиво ободрење и подстицај за мој будући научни рад, поздрављам скуп који је пажљиво саслушао моје можда и емотивније обраћање од уобичајеног.

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за науку и друштвену теорију

Радослав Гаћиновић:

Тешка времена изнедре велике људе

Ваше преосвештенство, даме и господо,
Велика ми је част што сам ушао у елитно друштво добитника Награде „Печат времена“, у коме су велика имена српске науке и књижевности. Овом приликом желим да захвалим господину Милораду Вучелићу, који је успоставио ову награду, такође захваљујем жирију на челу са председником генералом проф. др Радованом Радиновићем, што су препознали научну и друштвену вредност ове монографије.
Због свог националног поноса, научне знатижеље и побуне против неистине и неправде и против оних који су убијали наше славне претке, осећао сам потребу да дубински истражим насиље над Србима у XX веку и да те чињенице понудим јавности, некима на подсећање, а некима као ново сазнање, како се злочини никада не би заборавили, јер ако се забораве, поновиће се.
У монографији, као и у научним радовима, настојао сам да интерпретација објективне стварности буде заснована увек на чињеницама, те стварности, и на време сам схватио да је истина једна од најзначајнијих вредности која ми је помогла да функционишем у науци, и да до данас у том послу опстанем.
Међутим, у писању ове монографије било је и потешкоћа. С обзиром нa неопходност интердисциплинарног приступа у раду, и на то да су историјске чињенице биле веома драгоцене у потврђивању мојих хипотеза, у многим консултованим радовима историјски подаци су се разликовали. Нпр. ни данас историчари у Србији не могу да постигну сагласност о броју страдалих Срба 1915. године, ни након више од столећа у Србији се не зна тачан број страдалих Срба у ХХ веку. То је велики грех државе и њених научних институција према онима који су дали највише што човек може дати у борби за слободу своје отаџбине, тј. свој живот.
Дакле, у науци је веома тешко успешно функционисати због великих одрицања, рада без паузе, неопходности интердисциплинарног приступа сваком раду и што посебно није добро, политика, као вештина управљања друштвом или умешност владања, обично не разуме науку. Многи примери из прошлих времена чак од стварања Краљевине СХС па до краја ХХ века указују да ни државним структурама није потребна помоћ људи из науке ако нису политички подобни.
Током писања ове монографије, као и увек, чврсто сам се држао чињеница, својих идеја, упорног и континуираног научног рада и националног опредељења као смисла мог постојања.
Многи моји пријатељи, који су уједно и научници и професори Универзитета, кажу да човек треба бити поносан ако истраје у томе, а ја поред тога сматрам својом највећом обавезом да својим радом допринесем очувању људског и сваког другог дигнитета својих славних предака из источне Херцеговине.
Срби су на почетку ХХ века дефинитивно схватили да им прети опасност од затирања сваког трага њиховог живота, па су одлучили да се боре за постојање и опстанак, организујући кружоке, удружења и покрете, међу којима је био најзначајнији омладински ослободилачки покрет Млада Босна. Тада су се Срби морали организовати и јавно и тајно. Нису другог избора имали, јер им је опасност претила са свих страна, а искрени савезници су били у проблемима и територијално далеко.
Политичка теорија је забележила да је Млада Босна, омладински ослободилачки покрет са почетка XX века, оставила незаобилазну историјску, политиколошку, филозофску и правну тековину, која подсећа на слободу, храброст, достојанство, национализам у најпозитивнијем смислу речи и на све оне највеће европске вредности тога времена.
Страдања Срба у ХХ веку почињу још пре атентата у Сарајеву, а након атентата насиље се у континуитету интензивира, посебно у Првом светском рату и током Другог светског рата на територији НДХ, где се успостављају усташки логори за мучење и убијање Срба, а посебно логори за децу у Јастребарском, Горњој Ријеци код Крижеваца и Сиску као јединствен пример на свету. Не може се говорити о насиљу у НДХ а заобићи податак да је на тој територији у Другом светском рату страдало 74.762 деце.
Многи проблеми који су најдиректније погађали српски народ, настајали су из политичких амбиција и интересних сфера неких великих сила или суседних држава које су током XX века биле у служби насилног деловања Аустроугарске, Турске, и Немачке, а у последњој деценији XX и на почетку XXI века првенствено Америке и Велике Британије, која по мом мишљењу никада у историји није била искрени пријатељ Србије а то потврђују и многи примери са почетка XXI века.
Поштовани даме и господо, обично тешка времена, кризне ситуације и ратни сукоби изнедре велике људе, тј. политичаре, дипломате, команданте, који остају вечно у сећању својих народа. Историја је пуна таквих примера, посебно код нас Срба.
Дакле, велики народи никада не заборављају своје хероје и никада их се не одричу ни под каквим притиском.
Срби су заиста били и остали велики народ, али скоро читави XX век, по мом мишљењу, нису имали политичко руководство достојно њихове величине, јер владари српски нису увек размишљали дубински, већином су ослушкивали и прихватали спољне идеје а не идеје и жеље свога народа.
У XX веку многе грешке су скупо коштале српски народ у целини.
Сви политички процеси у другој половини ХХ века који су се одвијали у СФРЈ били су усмерени ка слабљењу Србије и српског народа у целини, што је условило јачање сепаратистичких покрета и спровођења тоталног насиља над Србима, а врхунац тога насиља испољио се током НАТО агресије на СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, када је страдало хиљаде недужних људи, међу којима и 88 деце уз огромна разарања Србије. Амерички генерал Мајкл Шорт је током агресије рекао: Не може се добити рат ако не уништимо могућности нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух, а 15.000 килограма осиромашеног уранијума баченог на територију СРЈ потврђује да је амерички генерал озбиљно мислио кад је изговорио ову страшну реченицу.
Ничим изазвана агресија је била увод за отимање КиМ од Србије и наставак насиља у континуитету против српског народа на Балкану.
Поштовани, дозволите ми да се у наставку моје краће беседе осврнем на неке од проблема који и на почетку ХХI века опасно запљускују све српске земље а који су настали поред осталог и применом континуираног насиља од стране неких западних сила и њихових савезника на Балкану.
Након отимања КиМ, тј. 10.887 квадратних километара српске територије са Запада стижу у континуитету како јавно и отворено, тако тихо и прикривено и нове уцене: да ако Србија хоће у ЕУ, мора признати независност Косова и одрећи се своје имовине на КиМ, чија се вредност процењује на преко 200 милијарди евра, увести санкције Русији и дистанцирати се од свог највећег пријатеља. Вероватно ће бити још за нас неприхватљивих захтева.
Није ли након ових чињеница бесмислено веровати да се у свету истина и правда третирају као основна демократска начела увек, и у свим приликама.
Дакле, и на почетку XXI века српски народ и даље трпи насиље због деценијског претварања споља наметнутих манифестација високо планетарне идеје слободе у њену карикатуру, Срби више од једног века чекају своје место под сунцем, јер стално нас гурају тамо негде у осојну страну – тамо где сунце никада не греје; трпимо насиље због сталних увреда и понижења, од лажних обећања и дрских наредби по принципу Ево ти ништа и чврсто га држи, угрожени смо од НАТО пазитеља и од успављујућег дејства осиромашеног уранијума; Срби трпе насиље и од наводне помоћи лажних пријатеља, а посебно од зла домаћега.
Срби су забринути и због све отворенијих најава о стварању „Велике Албаније“. Албанци отворено заговарају ту идеју, Запад ћути, а ја, по ко зна који пут, упозоравам на опасност како по националну безбедност Србије, тако и по регионалну, и глобалну безбедност. Јер ако би се та експанзионистичка идеја Албанаца остварила, то би била територија са око 50.000 квадратних километара са око 5,5 до 6 милиона становника. Тада би настали велики безбедносни ризици и претње од новог великог рата на Балкану који би Албанци због својих експанзионистичких циљева и подршке са Запада покренули.
Ово све подстиче:
1. Нарастање тероризма и брутално насиље албанског сепаратистичко-терористичког покрета на КиМ, што је условило да на тој српској земљи данас живи једва 150.000 људи, а да подсетим овај цењени скуп почетком ХХ века Срби су на КиМ били већина.
2. На сцени је рестаурација и институционализација усташког покрета у Хрватској, чији је циљ земља без Срба, што се убрзано остварује. На попису становништва у Хрватској 1991. године Срба је било 581.000, а Југословена који су 99 одсто били Срби 244.000. Дакле, укупно 820.000 Срба, а након 26 година остало их је око 185.000. Треба питати хрватске савезнике са Запада: Где је нестало више од 600.000 Срба из Хрватске за тако кратко време?
И данас хрватско руководство на сваки могући начин, тј. кад им се год укаже прилика, испољава непријатељски однос према Србима и Србији. Утопија је по мом мишљењу веровати у искрено пријатељство Хрватске према Србији.
3. Такође, одвија се тотална ортодоксна верска индоктринација Муслимана у БиХ, чији је такође циљ, земља без Срба. Пре грађанског рата у БиХ само у Сарајеву је живело 150.000 Срба, а данас их је десетоструко мање.
Политичко насиље над Србима у континуитету и на почетку XXI века спроводе албански лобисти на политичкој сцени Србије и аутономаши који на разне начине инсистирају на разградњи остатка Србије, што се никако не може толерисати.
Историја српског народа ХХ века нас подсећа да су Срби били велики алтруисти. Конфучије је рекао: Племенит је човек спреман да помогне, али се не понижава, а Петар Кочић, велики српски писац, написао је: Наш народ је храбар, зна страшно пролијевати крв за другога, само нажалост није никада знао за себе ништа учинити. Желим да ове Кочићеве речи будуће генерације разумеју и из њих извуку поуке.
Зато је на почетку XXI века потребна највећа мотивисаност и одлучност грађана Србије и свих структура система за очување безбедности и одбрану своје отаџбине и то мора бити трајни задатак, а славни војвода Живојин Мишић је рекао: Увек је јачи један који хоће од двојице који морају.

Беседа добитника ПЕЧАТА ВРЕМЕНА за науку и друштвену теорију