Почетна / БРОЈ 521 / НАГРАДА „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ – БЕСЕДЕ ДОБИТНИКА

НАГРАДА „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ – БЕСЕДЕ ДОБИТНИКА

Печатово годишње признање за стваралаштво, награде Печат времена за науку и друштвену теорију и Печат времена за књижевност – чији су добитници ове године, за дела објављена у 2017, Радован Бели Марковић за роман ПЛАВА КАПИЈА („Албатрос плус“, Београд), Борис Булатовић за књигу ОКЛЕВЕТАНА КЊИЖЕВНОСТ (Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад) и Радослав Ђ. Гаћиновић за књигу НАСИЉЕ НАД СРБИМА У XX ВЕКУ (I–II) („Evro Book“, Београд) – лауреатима је уручено у суботу, 12. маја, на свечаности у Југословенској кинотеци у Београду. О овом значајном културном догађају (ове године приређеном осми пут заредом) наш лист је опширније писао у прошлом броју (520), у којем су биле објављене и беседе председника жирија – др Радована Радиновића (жири за награду у области науке и друштвене теорије) и др Јована Попова (жири за награду у области књижевности), као и традиционално обраћање добитницима и присутним званицама оснивача недељника „Печат“ и награде Печат времена Милорада Вучелића. Сада објављујемо беседе награђених.

Радован Бели Марковић:

Књижество – ортаклук с Богом и ђаволом

Творац је наредио да је данас, лицем на Светог Василија Острошког, високим признањем, „Печатом времена“, удостојен роман Плава капија – књига коју је на свет издао „Албатрос плус“, под егидом пробирљивог и славног уредника, к томе и господина за причу, Јагоша Ђуретића.
Свети Василије Острошки, земаљским веком митрополит захумски и скендеријски (који закриљује изредно ово признање, Награду „Печат времена“ за књижевност и друштвену теорију), запречити је српски Небесник, назовајеми Чудотворац, призиван да помогне у телесном и душевном недугу, као и онима које су недолжне потворили, стога се Светитељу овом, у православно осентаном Српству, ревно прикађује, при коленоприклоним молитвама и заветовањима пред ћивотом Његовим, уз надеждно спомињање чудастава Његових и тврде запречитости, таман као и велије милости која ће свачију покајану душу огранути, тако да ћу и сам, док живим, памтити Богом благословени Дан овај, суботу пред Мали Васкрс, прислужујући богодејственом Чудотворцу нерукотворену воштаницу, у души, а од чистог воска – у црквеним припратима, гдено и иначе, проничући мрак овога света, пламињају свеће…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *