Почетна / Култура / Куд се ђеде цар-Немање благо?

Куд се ђеде цар-Немање благо?

фото: принтскрин

Пошто се није нашао нико властан да истини погледа у очи, Немањићи нису скинути са екрана, како смо предлагали. И мрцварење се наставило. Преостаје нам једино да сачекамо службени крај ове серије да бисмо стекли сасвим јасну слику о једном колосалном дебаклу, чији су узроци сложени и забрињавајући

Што се серија Немањићи – рађање краљевине ближи крају, слабости јој постају све очитије, а извесност да се ништа у њој не може поправити учвршћује нас у убеђењу да се ради о промашају за памћење. Пошто се није нашао нико властан да истини погледа у очи, Немањићи нису скинути са екрана, како смо предлагали. И мрцварење се наставило. Преостаје нам једино да сачекамо службени крај ове серије да бисмо стекли сасвим јасну слику о једном колосалном дебаклу, чији су узроци сложени и забрињавајући. Њих ћемо истраживати у завршном тексту јер то овај телевизијски и друштвени догађај и те како заслужује.

У међувремену, можемо само да истакнемо да се у погледу рецепције овог „највећег продукцијског подухвата у историји српске телевизије“ (како се сам службено назива) догодило нешто сасвим неочекивано, што такође заслужује анализу: то је изненађујући консензус у најширем аудиторијуму у погледу његовог значаја и домета. Општи утисак је поразан. Ово се пре свега односи на најширу публику која се оглашава преко друштвених мрежа и резонанцу, која је, временом, постала нека врста друштвене игре. Публика се забавља на свој начин, спрдајући се са новим детаљима којим их ауторски тим Немањића сваке недеље увече обилато снабдева. Нисмо приметили реакције озбиљније критике, ако таква у нас уопште постоји. Општи утисак сажима један гледалац потписан именом, презименом и научном титулом, који каже: „Признајем, срамота ме је да гледам серију Немањићи – рађање краљевине. Сценарио те серије наругао се нашем средњем веку, а ни глумци се нису много потрудили. Најбоље би било да се ова серија, кад је већ тако кренуло, никада није ни догодила.“ Потрага за супротним мишљењима није дала резултате. Једини који и даље тврде да је серија одлична су генерални директор Јавног сервиса и аутор сценарија, као и неки од глумаца, што је и разумљиво, с обзиром на њихов положај и усуд. Михић најављује да увелико пише наставак серије као да се ништа није догодило и као да је прво издање доживело национални тријумф. Још би то требало па да се по ко зна који пут потврди бахатост са којом се менаџмент Јавног сервиса од почетка односи према критикама, чак и најдобронамернијим, потеклим од програмских тела саме куће. Када се буде повео критички дијалог, што ће се, надамо се, догодити по завршетку серије, јавна оцена мораће да пође од многих питања: ради се овде о прворазредном националном пројекту, огромном очекивању јавности и импозантној количини уложеног (народног) новца. На крају крајева, неко мора да одговара за страћених три и по милиона евра, ако се као веродостојна узме цифра коју наводи произвођач.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. др Милан Лекић

    На страницама Печата по други пут госпподин Б. Зечевић врло добро збори о РТС – „Немањићима…“. Први текст (Печат бр. 507, 15.2.2018.) није добио одличну оцену скромне критике збој једне веома важне, можда је тачније рећи битне фактографске грешке – погрешног закључка аутора да је Стефан Немањић, као и сви остали српски краљеви, крунисан римском-круном. Овај чланак садржи двије, такође битне грешке; прву, нијесу Рас и Дежева пријестонице „великог жупана српског, Далмације, Поморја, Диоклије, Захумља, Травуније и Раса“ (Теодосије, 1794.) већ – Котор; и другу, Стефан (старији син у свим српским родословима и љетописима) и Вукан могли су бити рођени у Расу у време када је Немања носио титулу жупана Рашке (прије 1166.), а његов отац, као велики жупан српски, столовао у Стону (Благају, Вељацима код Љубушког, Требињу…), али Растислав, Свети Сава сигурно је рођен у главном граду Котору. Наиме,од 1166. када Немања преузима, дозволом Манојла цара, великожупански српски пријесто од свог оца Тихомира/Десе, он „разара грчка утврђења и градове, осим Котора у коме сређује двор главног града своје државе, који ће то остати…“ (Јован Кинам и Никита Хонијат, 12 вијек и Стефан Првовенчани у Житију Светог Симеона, 13. вијек). Свети Сава, рођен је 1173-5 у Котору – а не у дежевској долини, недођији ван свих магистралних путева, и то у селу Мишчићи – измишљотини једног средњошколског београдског професора коју ће Владимир Ћоровић претворити у „стару локалну легенду“. Стефан Војислав/Доброслав/Доброња отац је Михајла Војислављевића и чукундеда Стефана Немање. Рођен је у Луки на Неретви (или Борчанима у рашком-Дувањском пољу или Вељацима код Љубушког: Михајло Војислављевић није добио римску круну – то је резултат свесно измењеног садржаја једног писма од стране Ф. рачког. Ту попдвалу први је открио К. јиречек у својој Српској историји и отворио очи неким српским историјским критичарима свога времена, али некима и није – рецимо Руварцу, Ћоровићу, Ћирковићу, Љуби Максиомовићу, Пириватрићу и Радивоју Радићу…




    1



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *