Куд се ђеде цар-Немање благо?

Пошто се није нашао нико властан да истини погледа у очи, Немањићи нису скинути са екрана, како смо предлагали. И мрцварење се наставило. Преостаје нам једино да сачекамо службени крај ове серије да бисмо стекли сасвим јасну слику о једном колосалном дебаклу, чији су узроци сложени и забрињавајући

Што се серија Немањићи – рађање краљевине ближи крају, слабости јој постају све очитије, а извесност да се ништа у њој не може поправити учвршћује нас у убеђењу да се ради о промашају за памћење. Пошто се није нашао нико властан да истини погледа у очи, Немањићи нису скинути са екрана, како смо предлагали. И мрцварење се наставило. Преостаје нам једино да сачекамо службени крај ове серије да бисмо стекли сасвим јасну слику о једном колосалном дебаклу, чији су узроци сложени и забрињавајући. Њих ћемо истраживати у завршном тексту јер то овај телевизијски и друштвени догађај и те како заслужује.

У међувремену, можемо само да истакнемо да се у погледу рецепције овог „највећег продукцијског подухвата у историји српске телевизије“ (како се сам службено назива) догодило нешто сасвим неочекивано, што такође заслужује анализу: то је изненађујући консензус у најширем аудиторијуму у погледу његовог значаја и домета. Општи утисак је поразан. Ово се пре свега односи на најширу публику која се оглашава преко друштвених мрежа и резонанцу, која је, временом, постала нека врста друштвене игре. Публика се забавља на свој начин, спрдајући се са новим детаљима којим их ауторски тим Немањића сваке недеље увече обилато снабдева. Нисмо приметили реакције озбиљније критике, ако таква у нас уопште постоји. Општи утисак сажима један гледалац потписан именом, презименом и научном титулом, који каже: „Признајем, срамота ме је да гледам серију Немањићи – рађање краљевине. Сценарио те серије наругао се нашем средњем веку, а ни глумци се нису много потрудили. Најбоље би било да се ова серија, кад је већ тако кренуло, никада није ни догодила.“ Потрага за супротним мишљењима није дала резултате. Једини који и даље тврде да је серија одлична су генерални директор Јавног сервиса и аутор сценарија, као и неки од глумаца, што је и разумљиво, с обзиром на њихов положај и усуд. Михић најављује да увелико пише наставак серије као да се ништа није догодило и као да је прво издање доживело национални тријумф. Још би то требало па да се по ко зна који пут потврди бахатост са којом се менаџмент Јавног сервиса од почетка односи према критикама, чак и најдобронамернијим, потеклим од програмских тела саме куће. Када се буде повео критички дијалог, што ће се, надамо се, догодити по завршетку серије, јавна оцена мораће да пође од многих питања: ради се овде о прворазредном националном пројекту, огромном очекивању јавности и импозантној количини уложеног (народног) новца. На крају крајева, неко мора да одговара за страћених три и по милиона евра, ако се као веродостојна узме цифра коју наводи произвођач.

[restrict]

НЕМАЊИЋА ДВОРИ ПОД КУПУСОМ Када се има у виду ово последње, нарочито пада у очи низ тешко објашњивих околности, које се тичу просторне и сценографске организације серије. Немањићки двор је до самог краја, тј. до дванаесте епизоде, неименована брвнара у некој шуми, у којој се налазе трон српског великог жупана и његов „двор“. На страну то што сиротињски изглед овог места говори за себе о угледу и значају ове државе, штавише стоји у потпуној несразмери са успоном Краљевине, чему је посвећена серија. Ако је немањићка Србија заиста столовала у оваквој шумској недођији, како је уопште могла да се умеша у толике светске послове и постане одлучујући фактор у овом делу Европе? Откуд Немања и његов син, који није био први српски краљ него је утемељио краљевину као релевантну чињеницу на тадашњој мапи света, у овом склоништу од дасака, око којег се окупљају погорелци и бескућници? Како се и може замислити да је владар који је оставио Студеницу, Св. Николу у Топлици, Ђурђеве ступове и Хиландар могао живети у оваквој јазбини? Није ли та слика, сама по себи, доказ покушаја деградације средњовековне српске државе, на шта указује и постојање других, сличних знакова?

Питање Немањине и Стефанове престонице и њене археологије друга је прича, коју је серија вратила у жижу интересовања. (И Печат ће јој ускоро посветити посебну пажњу, јер је тотална небрига државе за своје место рођења и престоницу Немањине Србије заиста недопустива!) Што се тиче просторно-временске амбијентације серије, она је у дужем временском распону (рекло би се барем пола века) везана за описану шумску брвнару. У ствари, ово убого станиште је главно место радње, Немањин и Стефанов престо, генералштаб, државни савет и краљевска резиденција.

А како је њихова престоница заиста изгледала?

У стварности, престоница Немањине Србије била је цело подручје Старог Раса између данашњих градова Новог Пазара и Рашке. Из многих разлога, пре свега безбедносних, краљевски дворови на Балкану ретко су дуже боравили на истом месту, али је Немањина престоница Дежева, у прелепој „долини краљева“ подно Голије, сасвим сигурно служила својој сврси више од два века и била место црквено-народних сабора. Садашња држава је овде предузимала ограничена археолошка ископавања пре више од три деценије. Тада су откривени темељи придворне цркве из прве половине 13. века, кад је пронађена парапетна плоча, која сведочи да је то црква у којој је одржан Дежевски сабор, на коме је краљ Драгутин пренео власт млађем брату Милутину. „Земља још крије тајне Немањића. Желимо да покренемо свеобухватно истраживање и обнову наше баштине, да је прикажемо свету како заслужује. То је лична карта Србије. Тренутно су Немањићки двори под купусом. Недалеко од цркве налази се немањићка чесма у багрему и корову. Ово је наша заборављена и затрпана историја“, каже дежевски прота Радивоје Јанковић.
Зато је Миломир Пауновић из села Ковачева приложио 10.000 динара издвојених од скромне земљорадничке пензије, као прилог за изградњу нове цркве у Дежеви, недалеко од темеља Немањићког саборног храма. „Дајем новац за цркву у Дежеви јер су тамо били Немањића двори“, каже Пауновић. „То мора да се зна и обележи. Морамо да се сећамо Немањића јер су нам направили државу и цркву.“

Али није само у Дежеви, дворском комплексу где су били рођени Стефан, Вукан и Сава, била метропола тадашње Србије. Оближња тврђава Стари Рас, десетак километара од Новог Пазара, са низом кула, од којих је једна уређена за боравак краљевске породице и огромном житницом за случај дуже опсаде, ризницом и ковницом новца била је не само владарев refugium у доба честих напада и пустошења него и његова званична двоспратна резиденција, грађена по свим правилима тадашњег домостроја, која су важила и за друге тврде градове краљевине, нарочито Бар и Котор. У потоњем је био главни Немањин дворац на приморју. Сви ови градови и тврђаве постоје и данас. Ако је Стари Рас пуст и тешко приступачан – што је скандал за себе! – ауторима серије био је доступан низ других локалитета те епохе. Уместо описане дашчаре сваки, а не само добар филмски сценограф могао је замислити, адаптирати или изградити адекватан амбијент средњовековног двора или тврђаве, који би достојно представио средиште историјске драме овог формата. Такав је, уосталом, случај са свим историјским продукцијама – не само у Игри престола, на коју су Немањићи хтели да личе! – нарочито са ТВ серијом Хрватски краљеви, чију смо псеудоисторијску амбијентацију подробно описивали на страницама Печата (бр 507, 15. 2. 2018).

СРАМОТНИ СУРОГАТ Да подсетимо: оно око чега су се Хрвати намучили, измишљајући и градећи катедрале и дворе који никада нису постојали, данашњим Србима су оставили њихови средњовековни краљеви. Само нам је требало мало памети, умешности, талента и, наравно, знања да светско-историјски призор Немањића растворимо у свој његовој раскоши. Уместо тога, изабрали смо срамотни сурогат и тамо прогнали Немању и његов род. Тамо је желела да их смести друга Србија, да оданде више никада не изађу и такви остану у свести данашњих нараштаја њихових потомака. Као што је, видели смо, случај са правом краљевском резиденцијом Немањића, која и данас чами под купусом.

Постоји у свему овоме још једна нимало занемарива страна. Са становишта продукције мали и изоловани објекти у пустим крајевима далеко су јефтинији и погоднији за снимање него изградња двораца и палата. Са становишта буџета, готованске режије и вазда распродатих глумаца, било је целисходније сместити све Немањиће у једну бараку у Липовичкој шуми, више од пола серије снимити у тумарању и потуцању двоје протагониста по пустолинама, у крупним и средњим плановима, без тотала и статиста, готово бадава. Исто је са ентеријером постојећих сакралних објеката, где је потребно само мало сценографске шминке (додуше и познавање принципа микрорежије, што овде, како смо показали у Печату бр. 510 од 9. марта, није био случај).

Питање које се онда поставља јесте: На шта оде три и по милиона евра? Или у духу епске песме из Вукове збирке: Куд се ђеде цар-Немање благо, седам кула гроша и дуката? То питање је господи ’ришћанској у песми већ објаснио Свети Сава. Овима данас остаје нимало поетичан салдо и они ће једнога дана морати да положе рачун: ако није било скупих објеката, раскошних костима и хиљада статиста, ако је све снимљено аматерски крајње скромно, без епских битака, у крупним и средњим плановима неколицине глумаца – где су милиони евра српских пореских обвезника? Одговор слутимо: питајте мацу која их је појела. Националне продукције са астрономским буџетима одавно су Елдорадо за исисавање и прање новца, у чему се извештио читав један слој филмских мешетара. „Карикају“ се холивудски трошкови, на крају се све спетља брзо и јефтино, а главнина новца оде знано куд.

На крају, ваља истаћи и две светлије тачке у Немањићима. Први је музика Драгољуба Илића, изворно сазвучје српских фолклорних мотива и средњовековне сакралне музике, нарочито уводна песма коју надахнуто изводи Дивна Љубојевић. Други је уводна шпица серије, отмена визуализација камене пластике западног портала Студенице, која по себи представља највећи уметнички домет романичке декоративне резбе изведене у белом и сивом мермеру, техником клесања и цизеловања. Дискретно компонована од детаља ове орнаментике ова лепа шпица преноси Кашанинов утисак да је студеничка камена чипка исплетена не од мермера него од најфиније слоноваче, пријатне и уједначене беличасте гаме; дух једног времена у лепоти покрета.  

ДОСТА ЈЕ СРБОВАЊА!

„Тврђаве Раса су величанствене, али како то да покажете посетиоцима кад нема пута до њих“, љутито коментарише Драгица Премовић Алексић, директорка Музеја Раса у Новом Пазару и ауторка Археолошке карте Новог Пазара, Тутина и Сјенице, незаобилазног научног водича кроз старину „долине краљева“. „После 2000. сва истраживања подручја Старог Раса потпуно су престала. Из врха власти незванично је поручено да је ’доста србовања’. Пре око две године држава је схватила да мора да направи план и формира тим за управљање и презентацију Старог Раса, јер је то обавеза државе по правилима Унеска. И тај посао је пропао. Представник градске управе Новог Пазара на састанку је рекао да пројекат не може да се зове Стари Рас јер бошњачки народ то не воли.“

[/restrict]