Како је Косово престало да буде Турска

Многи аналитичари тренутне односе Србије и Турске сматрају најбољим још од времена краља Александра и Кемала Ататурка. Овакво виђење ствари никако није неосновано, а до зближавања је дошло што због билатералних интереса, што због потреса на ширем геополитичком плану

Од 2013. године када је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган у Призрену изјавио да је „Косово Турска и да је Турска Косово“ протекло је много воде Савом и Дунавом, а још више Босфором. Та вода однела је са собом највећи део потенцијалног непријатељства и отворила сасвим нове могућности сарадње не само на економском него и на политичком нивоу. Овог огромног потенцијала свесни су и у Београду и у Анкари и то је јасно демонстрирано у више наврата, посебно током управо окончане посете председника Србије Александра Вучића Турској.

Анкара се од те 2013, а посебно од 2016, нашла у потпуно другачијој геополитичкој позицији. На јужним границама, у Сирији и Ираку њена улога је промењена из америчког у руског савезника који више не повлачи потезе у сагласју с Вашингтоном, Ријадом или Тел Авивом, него са Москвом и Техераном уз поштовање интереса и званичног Дамаска. На истоку је свеприсутан латентни сукоб с Јерменијом у којем све конце практично држи Русија. На ономе што је условно речено запад, постоји све израженији сукоб са Сједињеним Државама и НАТО-ом, а нешто дискретније и са Европском унијом. Једини преостали смер у којем Турска данас може конструктивно да шири свој утицај је Балкан, а у Анкари су свесни да је сада немогуће кренути тим путем заобилазећи или, још горе, антагонизујући Србију.

[restrict]

КАМЕН У ЦИПЕЛИ Односе Србије и Турске последњих деценију и више највише је, свакако, жуљало питање Косова чију је једнострану независност Турска признала одмах, само дан након проглашења, и за коју је снажно лобирала, пре свега у Организацији исламске сарадње. Сада је индикативно да се ово питање током сусрета највиших званичника Србије и Турске више готово и не помиње, а још више је значајно се „братски односи“ Анкаре и Приштине урушавају сасвим пристојним темпом. Стигло се дотле да Ердоган отворено прети председнику владе у Приштини Рамушу Харадинају да ће „морати да преузме одговорност“ и да ће „окончати каријеру“. Конкретан повод за овакав „емотивни“ иступ турског председника било је питање изручења неколико турских држављана, припадника гуленистичког покрета, који су се налазили на територији Косова. Раздор између Приштине и Анкаре дубљи је од неколико гулениста и узрокован је суштински тиме што приштинска администрација, како је то Харадинај сам признао, нема сопствену спољну политику, него следи Вашингтон, а Вашингтон је постао жестоко супротстављен званичној Анкари. Ако се ствари на ширем геополитичком плану буду развијале садашњим смером, може се очекивати и да Анкара и Приштина уђу у отворенији сукоб, док би везе Србије и Турске могле само да јачају.

Слична, али далеко блажа, промена курса могла би се очекивати и у БиХ. Иако Република Српска с разлогом зазире од утицаја Анкаре у Босни и упркос снажном породичном пријатељству које веже Бакира Изетбеговића са Ердоганом, Анкара би у будућности могла да има лековиту улогу у овој бившој југословенској републици. Док Изетбеговићу рејтинг у Федерацији пада, Ердоганова подршка на предстојећим изборима могла би да га оснажи, али вероватно је да турски лидер у помоћ неће притрчати само из љубави. Да породична љубав у овом случају није богомдана, показао је пример сусрета Ердогана са председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић која му је затражила помоћ у спору око измена изборног закона у БиХ. Како је професор Ненад Кецмановић оценио, ту је дошло до „курцшлуса“, „јер су у Сарајеву јако негодовали због тог сусрета“ и јер су се босански муслимани „осетили повређеним што Ердоган са Колиндом нешто ради у прилог хрватске стране“. С друге стране, колико је босанским муслиманима важна подршка Турске, толико је и Републици Српској важна помоћ Русије и није неразумно очекивати да би Путин и Ердоган у духу свог новог пријатељства и сарадње могли помоћи да се залече и неке ране у односима Бањалука–Сарајево уз, наравно, помоћ Београда. Питање је само коју ће страну у трвењима између Анкаре и Вашингтона Сарајево, односно Бакир Изетбеговић изабрати. Приштина је, рекло би се, већ изабрала.

У контексту односа Београда и Анкаре и уопште турске улоге на Балкану важно је на уму имати и срозавање односа Турске са Бриселом и најјачим чланицама ЕУ. Док је споразум о мигрантима још на снази и функционише на, рекло би се, добар начин јер нема више милионских избегличких таласа, извештај Европске комисије о напретку Турске је никад гори и Анкара је њиме веома незадовољна. Док се до сада углавном говорило о „стагнирању“ Турске у процесу приближавања, данас се наводи да та земља крупним корацима назадује и њена европска перспектива је практично затворена. Исто би се, мало увијеније, могло рећи и за европску перспективу Србије и остатка онога што се назива „западним Балканом“.

ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ Није случајност што се путања овонедељних Вучићевих посета поклапа са трасом будућег гасовода „Турски ток“. Иако вероватно није имао никакву свесну намеру да игра на симболику „Турског тока“, државни интереси су Вучића навели да иде баш тим путем. И сам је у Анкари указао колико је и Србији важан овај руско-турски пројекат. „Желим да честитам Турској на успешној реализацији пројеката гасовода ТАНАП, а посебно ’Турског тока’. Нама је потребно да набављамо гас. Ако Украјина затвори гасовод, Србија и Турска ће се још више повезати“, рекао је Вучић. Интерес за сарадњу је обостран и Ердоган жели да се размена његове земље са Србијом, која је прошле године износила милијарду долара, повећа на две милијарде, да би на крају достигла и бројку од три милијарде долара. Поред „Турског тока“, за Балкан у целини је изузетно важна и изградња ауто-пута који би повезао Београд и Сарајево, о чему је потписан меморандум, а одабрана је и турска компанија која треба да ради пројектну документацију и да дâ предлоге за финансијску конструкцију. Према наводима српских званичника, очекују се и нове турске инвестиције и у текстилну индустрију, али и у пољопривреду, што је сектор у којем Турска види највећи потенцијал за улагања у Србију. Најављује се и да је неколико компанија из Турске спремно да већ ове године отворе своје погоне у Краљеву, Лазаревцу, Малом Зворнику, Пожаревцу и Крагујевцу.

[/restrict]

3 коментара

  1. Сараџогла

    Више пута сам у неколико познатих новина упутио питање да новинари коментаришу … Шта би било када би се шиптари који су српскога рода попишманили и затражили повратак Србији по наређењу албанске нарко мафије? У Скупштини би за почетак било скоро трећина посланика албанаца.Не шиптара већ албанаца. А Космет би био и даље њихов.А због наталитета дошло би време да би албанских посланика био више од пола.И оде Србија албанцима без зрна барута!

  2. Филип Родић

    Bravo, majstore! Meni to nije palo na pamet. Znači ipak treba da se odreknemo Kosova. A Raška?

  3. unutrašnji dijalog

    unutrašnji dijalog

    Saradžogla: Imaš apsurdne konstatacije, što znači širiš dezinformacije koje su destruktivne. Prvo, niko u Srbiji ne misli da se ukine Pokraina KiM a Šiptari eventualno popišmane i pristanu na povratak pod ingerencijom Srbije (povratak Pokraine) – da bi po toj osnovi imali 1/3 poslanika u Skupštini? Kao Pokraina imaće svoju pokrainsku vlast i 4-6 predstavnika-poslanika u Republičkoj skupštini – kao i Vojvodina. Jel ima Vojvodina 1/3 poslanika u skupštini – nema! Zašto bi Kosovo imalo? Drugo, potenciraš šiptare srpskoga roda ali kažeš da če u skupštini Srbije biti 1/3 albanaca ne šiptara(!)? Brkaš pojmove, stvaraš zabunu. Šiptari su zasebna narodnost u albanskoj naciji, od davnina su sebe tretirali kao zasebnu šiptarsku pripadnost (etnički, istorijski, geografski, u mapama, mediima…). Za vreme sukoba i bombardovanja Šiptari (većinom su se tako izjašnjavali) patentirali su politički trik – da su oni Albanci a ne šiptati (kao to je uvreda za njih) iz razloga da su Albanci sa Kosova i Albanci Albanije isto – da bi se lakše Kosovo spoilo sa Albanijom (Velika Albanija) i prihvaćeno od medjunarodne zajednice, što se u praksi sprovodi. Naivni Srbi odmah to prihvatili. Čak je i Rade Radovanović izveštač u to vreme za Slobodnu Evropu prekinuo uključenje radio vezu jednoj srpkinji sa Kosova, kao vredja šiptare, koja je u intervjuu nekoliko puta upotrebila reč šiptari… što je bilo uobičajeno za KiM. Takodje i Voislav Šešelj je bio zbunjen, to nije znao u jednoj TV emisiji. Zbog naivne unutrašnje politike koja decenijama figurira u Srbiji – Kosmetski Srbi nemaju šansu i moć da spašavaju svoj teritorijalni integritet, a postepeno gube i identitet na KiM.

    KAKO JE KOSOVO (preko noći) PRESTALO DA BUDE TURSKA – za to je zaslužan Aleksandar Vučić koji od neprijatelje pravi prijatelje: Hašim Tači, Haradinaj… prijatelji – dobili teritoriju KiM. Edi Rama prijatelj… ima otvorene kapije za Veliku Albaniju (čim su Albanci dobili Kosovo – odmah se krenulo na Zapadnu Makedoniju korak po korak, i šire od toga). Kratkovida i nepredvidiva je politika da Turska gradi infrastrukturu za muslimane na srpsku teritoriju. Celokupna politika treba da se vodi na recipročnim osnovama. Svi politički, ekonomski, demografski i ostali odnosi koji imaju dijametralne konotacije dovode do nesporazuma i sukoba. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *