Почетна / Култура / Јунак и нашег доба

Јунак и нашег доба

Михаил Љермонтов

За непуних десет младалачких година створити тако моћан корпус текстова, од којих су најмање три четвртине блиске савршенству – то је доказ фантастичне даровитости Михаила Јурјевича

За разлику од већине руских класика, према Љермонтову је скоро немогуће бити објективан. За сваког је он интимно „свој“, сви мисле да га разумеју боље од других. И то је врло добро – према њему се читаоци односе као да им је савременик, а „Јунак нашег доба“ је вероватно најживља књига руске прозе, најчитанија из читавог школског асортимана.

ПСИХОЛОШКА ИГРА А Достојевски? А Толстој? Па, искрено речено, човек ће ретко из чистог задовољства навалити на „Злочин и казну“, још ређе на „Рат и мир“. Понекад, на пример, пожелиш да се подсетиш оне чувене сцене лова (као Лењин), али после три-четири странице пред том бескомпромисном тврђавом духа постанеш свестан своје маленкости и помало ти је незгодно. А са „Јунаком нашег доба“ није тако – ту читалац може мало и да се раскомоти.

Природу тог уживања критичари објашњавају неком врстом психолошке игре. Пред нама је врло млад и врло грешан човек Печорин; његове заблуде, његово самољубље, његове огромне наде тако су узбудљиве да их посматрамо „кулинарски“, с комбинацијом надмоћности и одбојности, као што гледамо на сопствену младост.

С друге стране, живот Љермонтова био је толико кратак да безбројним истраживачима просто недостаје материјала, па су принуђени да импровизују. Зато поред официјелне љермонтологије постоји још и алтернативна – сваки догађај обрађен је у неколико варијанти. Постоји, на пример, хиљаду и једна верзија последњег двобоја: знате ли да је метак Мартинова био отрован, мада, додуше, није ни пуцао он, Мартинов, него козаци снајперисти из заседе, по налогу Бекендорфа!? И, узгред буди речено, знате ли да је Мартинов – Соломонович? Па добро, то не значи да је био Јеврејин, али у метафизичком смислу…

Све у свему, или га је погубио крвави режим, или „они“, као обично, или сопствени несносни карактер („био је врло тежак човек“). Али ако се прочитају његова писма, не изгледа баш тако. Напротив: добар и разуман. И веома талентован. И плус официр: командовао је специјалним козачким ескадроном. (Додуше, само последње године живота, али је и пре тога ратовао.) Сећате ли се како се Печорин подсмевао Грушњицком: као, чим дође до „акције“, тај ти се размаше сабљом, виче и жмурећи срља напред. (Није то руска храброст! – примећује Печорин.)

А ево шта лирски геније Љермонтов са фронта пише Алексеју Лопухину: „Код нас је погинуло 30 официра и 300 редова, а 600 њихових тела остало је на земљи – рекло би се: врло добро! Само замисли, јаруга где се то одиграло и после сат мирисала је на крв.“ Данас је тако нешто просто незамисливо: да један образован и деликатан човек, младић из добре фамилије… И то као добровољац! (Дмитриј Биков, данашња перјаница руске либералне интелигенције, резигнирано констатује да би Љермонтов сад вероватно ратовао у Донбасу, уз Прилепина.)

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *