Хуманитарни уранијуми и прикљученија

Напокон је почело формирање Координационог тела и националне лабораторије за научно истраживање последица НАТО бомбардовања, како би се коначно утврдиле узрочно-последичне везе ове агресије и наглог пораста малигних болести, на шта упозоравају многи еминентни стручњаци код нас и у свету

Требало је да прође скоро две деценије па да се у Србији са мртве тачке покрене иницијатива научника и стручњака из различитих области како би се коначно утврдиле све чињенице о последицама НАТО агресије.

 

ПОДСЕЋАЊЕ НА АГРЕСИЈУ До сада се све сводило на то да се сваке године, у марту, Србија подсети злочиначког НАТО бомбардовања из 1999. године када је, без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, 19 најразвијенијих земаља света, под окриљем НАТО-а, брутално бомбардовало СР Југославију, боље рећи „непослушну“ Србију, 78 дана. За ваздушне ударе ангажовано је 1.100 авиона, уз осталу пратећу технику. Први пут у историји ратних сукоба рат се водио само из ваздуха… Штета проузрокована бомбардовањем процењена је на суму између 30 и 100 милијарди долара, погинуло је око 3.000 људи, повређено близу 10.000, а више стотина хиљада је избегло из својих домова. Ратна штета нанета Београду процењена је на милијарду долара.

УРАНИЈУМ И ПРОПАГАНДА Употребљено је више од 30.000 пројектила с осиромашеним уранијумом, укупно око 15 тона у Србији. Физичари су израчунали да је то довољно за конструкцију близу 170 реплика нуклеарне бомбе која је бачена на Хирошиму и која је садржала 35 килограма уранијума 235. 

НАТО је, у почетку, чак негирао да је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, да би то касније признао, али истовремено и демантовао да су њихова пуњења опасна по здравље људи и животну околину. НАТО пропаганда је успевала, нарочито кроз западне мејнстрим медије, да податке и тврдње о погубности осиромашеног уранијума омаловажи или једноставно уклони из фокуса јавности. У томе је често имао и овде помагаче и букаче који би на сваки помен трагичних последица коришћења овог оружја покушавали да те тврдње обесмисле и прикажу као теорију завере.

Најжешћа и најбезочнија у томе је директорка Центра за евроатланске студије Јелена Милић, чији је сваки наступ обележен логорејичним изливом празних фраза и парола. Најновији њен испад био је у ТВ дуелу на „Хепи ТВ“ са једном од водећих активисткиња за формирање Координационог тела за утврђивање последица бомбардовања СРЈ Даницом Грујичић, начелницом Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије. Поред омаловажавања и вређања угледне лекарке и професорке, Милићева је, без пардона, изјавила да је рак болест старих особа, избегавајући да одговори на водитељкину примедбу о великом порасту рака код деце, или – зашто је требало због Косова и Метохије бомбардовати хемијска постројења у Суботици?  

Руку подруку са Милићком иде и Зоран Радовановић, епидемиолог и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, један од најгласнијих заговорника става да „у Србији нема повећаног оболевања од рака“, те да га „осиромашени уранијум не изазива“. Он сматра да су они који „штетне ефекте осиромашеног уранијума преувеличавају до бесмисла“ заправо „незналице и преваранти“.

[restrict]

УКИДАЊЕ ТАБУА Да су последице бомбардовања осиромашеним уранијумом годинама биле табу тема, потврдио је и овогодишњи скуп уочи годишњице бомбардовања у Институту за међународну политику и привреду, у организацији Евроазијског безбедносног форума. Учесници су, између осталог, указали на неопходност дефинисања јединствене државне политике у циљу праћење последица агресије, пре свега на животну средину и по здравље људи.

Влада Србије је први пут прошле јесени подржала иницијативу истакнутих појединаца да се формира координационо тело које би се тиме бавило, да би министар заштите животне средине Горан Триван управо најавио је да ће Координационо тело и национална лабораторија за научно истраживање последица НАТО бомбардовања бити формирани у наредних месец дана.

Како је министар појаснио, то не подразумева формирање нове научне установе, већ координацију свих државних лабораторија које су способне да спроведу потребна истраживања.

„Неће бити довољно да само ми будемо сигурни шта се догодило 1999. године, већ да целом свету покажемо до каквих смо закључака дошли. Дугујемо и нашој и светској јавности објашњење шта се догодило и које су потенцијалне последице“, рекао је тим поводом министар Триван.

По ко зна који пут је истакнуто и да се не ради само о последицама употребе осиромашеног уранијума, јер су током НАТО агресије бомбардована и хемијска и петрохемијска постројења, фабрике ракетног горива и бројни други објекти где је било много канцерогеног материјала, чије штетне честице су могле преко атмосфере да се пренесу и у околне земље, попут Грчке, Бугарске, Румуније… Средином јуна 1999. године научници из Грчке објавили су резултате према којима је у том региону, сваки пут када би наишао ветар из правца Косова, била забележена радијација повишена за најмање четвртину. Сличним истраживањима бавили су се и научници из Бугарске, који су дошли до податка да је над њиховом земљом забележена повишена радијација од осам одсто, а над СРЈ чак и до 30 одсто. Управо зато је непосредно после агресије Грчка учествовала у ремедијацији одређених локација у Србији које су гађане током бомбардовања.

Убрзо после министра Тривана и председница Скупштине Србије Маја Гојковић изјавила је да је предала у скупштинску процедуру Предлог одлуке о образовању комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. године на здравље грађана и утицај на животну средину, са посебним освртом на последице изазване употребом пројектила са осиромашеним уранијумом.

Председница парламента је рекла да је предвиђено да у раду комисије (на чијем челу би требало да буде председник Одбора за здравље и породицу Дарко Лакетић) учествују и научне и стручне установе и све особе које могу да помогну раду комисије.

 

НАТО ЧИЊЕНИЦЕ Овим поводом хитро је реаговао и НАТО штаб изјавом да је Комитет НАТО-а на основу независних доказа дошао до закључка да употреба осиромашеног уранијума током сукоба на Косову није узрок трајних здравствених ризика. „Осиромашени уранијум је веома густ метал, због чега га неке земље користе за израду оклопа или муниције. НАТО се веома озбиљно бави питањима здравља и животног окружења. Због тога је НАТО формирао комитет за осиромашени уранијум 2001. године. Комитет је форум за размену информација о могућим ризицима по здравље људи повезаним са осиромашеним уранијумом“, наводи НАТО.

И још тврди и да је програм УН за животну средину у свом извештају из 2001. године закључио да локације са осиромашеним уранијумом нису значајне о питању ризика по здравље људи. „То су научне чињенице“, додају из НАТО-а.

 

БАЛКАНСКИ СИНДРОМ Тешко да ће неко озбиљно схватити ово НАТО саопштење, нарочито после најаве министра Тривана да ће Србија у својим истраживањима користити и искуства околних земаља као што је Италија. „Чињеница да су италијански војници, који су боравили на Космету, имали малигна обољења и да су тужили своју државу и добили је на суду, говори да смо на правом путу“, рекао је Триван.

Почетком фебруара ове године италијанска парламентарна комисија донела је закључак да је осиромашени уранијум НАТО бомби узрок оболевању од канцера италијанских војника који су били део снага КФОР-а на Косову и Метохији 1999. године.

Поред званичне одлуке ове комисије, током протеклих година било је и појединачних судских одлука у корист оштећених око истог питања.

Током протеклих петнаестак година више од 300 италијанских војника који су служили на Косову 1999. умрло је од рака, након излагања дејству осиромашеног уранијума, а близу 4.000 њих је тешко болесно. Италијански медији иначе појаву масовног оболевања од рака међу ратним ветеранима називају „балканским синдромом“. Италијански генерали тврде да италијански војници који су после НАТО бомбардовања били распоређени на Косову нису били посебно обучени нити су имали потребну опрему за заштиту, за разлику од америчких. Наиме, када су војници НАТО-а долазили на КиМ, добили су књижицу како да се понашају у зонама које су гађане пројектилима са осиромашеним уранијумом. Италијански војници ту брошуру нису добили.

КАНТЕОВ ИЗВЕШТАЈ Иначе, о извештају УН на који се позивају НАТО и његови лобисти у Београду најбоље говори случај Сенегалца Бакарија Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Његов текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику „Курије“ под насловом „Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде“. Парсонс је касније за независне „Вести“ сведочио о томе како су у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, цензурисани и „фризирани“ извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

Маја 1999, после 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбардованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.

Бакари Канте у извештају пише да су, због бомбардовања, природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарде литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и многих фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара.

У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакарија Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом. „Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа А-10, као и крстарећих ракета томахавк.“

Канте даље наводи: „Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, БЈР Македонији и Грчкој.“

Роберт Парсонс даље каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама ОУ на Балкану. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОЦУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка. „Пошто је Швајцарска покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте“, напомиње Парсонс.

„Догодило се нешто необично – о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат, извештај је класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП-а у Најробију. Ниједна хуманитарна организација у Женеви није била у току догађаја, па чак ни запослени у седишту УНЕП-а у Женеви“, тврдио је Парсонс за „Вести“.

 

БАЛКАНСКА РАДНА ГРУПА УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу – БТФ (Balkans Task Force) чији је задатак био да изради „дефинитивни извештај“ о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе. Првобитној верзији извештаја БТФ-а, у завршном поглављу дугом 72 странице, „одсечено“ је 70 страница.

Управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен „прљави“ уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла и воде показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз.

Када су из америчке базе Авијано, стациониране на тлу Италије, полетеле смртоносне ескадриле сејући по Србији касетне бомбе, радиоактивни уранијум, разна средства хемијског и биолошког рата, и када је постало јасно да су цивили и цивилна инфраструктура главни циљ овог напада, буђење из опијености вредностима западних демократија представљало је драму за себе. Многе илузије распршиле су се као мехурић од сапунице, да би њихово место заузела драма, настала због несагласја између блиставе фасаде западних демократија и звeрске праксе њених протагониста. Коју је потребно разоткрити до краја, можда баш почев од утврђивања здравствених и еколошких последица НАТО агресије на нашу земљу… 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *