Давид против Голијата

Зелено-жута коалиција евроскептика и популиста окупљених око Матеа Салвинија из десничарске (Северне) Лиге и Луиђија ди Маја из Покрета пет звездица близу је формирања „прве популистичке владе у Европи“

Зa „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Једанаест недеља после италијанских парламентарних избора, блокаде парламента и десетак безуспешних покушаја да се састави каква-таква влада која би гарантовала статус кво ситуацију поштовања бриселске политике која у својој агенди за 2018. годину предвиђа нови пакет „драстичних мера штедње“ за осиромашену већину и, аутоматски, нова безобразна богаћења за богату мањину, у касним поподневним часовима, у понедељак 21. маја, све светске агенције пренеле су вест да је зелено-жута коалиција евроскептика и популиста окупљених око Матеа Салвинија из десничарске (Северне) Лиге и Луиђија ди Маја из Покрета пет звездица најзад успела да превазиђе борбе око лидерства и премијерске фотеље и за новог мандатара италијанске владе предложи „трећу особу“ која ће за обе стране бити прихватљива и гарантовати спровођење програма.

КАНДИДАТ И ПРОГРАМ Кандидат за новог италијанског премијера је Ђузепе Конте, професор Правног факултета из Фиренце, власник једне од најпрестижнијих римских адвокатских канцеларија који се може похвалити богатом радном биографијом од чак 24 стране и дипломама са престижних универзитета као што су NYU, Јејл и Сорбона. Конте није познат широј италијанској јавности, важи за затвореног и повученог човека који избегава да се експонира, али његови блиски сарадници тврде да, кад затреба, „нема длаке на језику“ и да је врло доследан и тврдоглаво одлучан да без повишеног тона и свађе увек оствари оно што науми. Дакле, за разлику од екстровертног и импулсивног Салвинија, познатог по свађама у ЕУ парламенту и изјави да је „Европска комисија обичан кавез лудака“, и неискусног Ди Маја (31), који је до сада у преговорима са светским моћницима деловао преплашено и збуњено, професор Конте је идеална особа за спровођење у праксу Уговора о Влади за промене који је председнику Матарели предочен на разматрање још 14. маја, када су му Салвини и Ди Мајо поручили: „Лидер и премијер је сам наш програм, и ускоро ћемо вам саопштити име особе задужене за његово спровођење.“ Речено – учињено!
[restrict]

Рецепт Европе је за нас очигледно погрешан, ми сада окрећемо лист, поручује Матео Салвини

КОАЛИЦИЈА ПРОТИВ БРИСЕЛА С обзиром на прилично револуционарни програм који по многим „државним експертима“ прети да доведе до тектонских поремећаја не само у Италији већ и у целој Европи, сасвим је разумљиво зашто је председник Матарела за одлуку о „аминовању“ нове владе, иначе само протоколарној процедури у целој послератној италијанској политичкој историји, овога пута затражио паузу од 48 сати.

Прва европска популистичка влада у свом програму јасно наглашава да ће радити све супротно од онога што је рађено до сада, с обзиром на то да је резултат слепог извршавања бриселских домаћих задатака у протеклих 20-ак година смењивања леве и десне политичке „званичне верзије“ довео до рапидног сиромашења и опште несигурности и очаја грађана, као и до увећавања јавног дуга који је, упркос урушавању социјалне државе, само у протеклих пет година владавине тзв. левице увећан за 300 милијарди евра.

„Ово је историјски тренутак“, обратио се окупљеним новинарима после консултација са председником Матарелом Матео Салвини и додао: „Ја сам пристојан и васпитан човек, али овако се даље не може! Рецепт Европе је за нас очигледно погрешан, ми сада окрећемо лист и молим их да нас више не уче шта и како треба да радимо. Од кад их слушамо и живимо по правилима која они диктирају, од веселог, маштовитог и вредног народа постали смо народ самоубица и депресиваца; вест као она јучерашња, да су отац и мајка са бебом у наручју скочили са надвожњака на ауто-путу под камион и оставили опроштајно писмо да ’овако више не могу’, сваком нормалном човеку леди крв у жилама. Нажалост, мејнстрим медији су ову људску драму прокоментарисали у ’црној хроници’ текстом од неколико редова. Разумљиво, будући да се сличне трагедије дешавају сваког дана! Податак да 20 милиона Италијана живи на седативима је алармантан, али господу из Брисела све то не интересује. Наш програм има двадесет тачака, ја нисам супермен, али ћу се потрудити да оно што смо обећали у предизборној кампањи бар донекле испунимо.“

ИТАЛЕГЗИТ Кандидат за новог италијанског министра финансија, економиста Паоло Савона, није једини који излаз из тунела, односно европског дужничког ропства, види у штампању властитог новца. У контроверзном Уговору о Влади за промене који је састављен код јавног бележника и оверен потписима двојице лидера, Салвинија и Ди Маја, на 35. страни јасно стоји међунаслов „База за раскид са Европском унијом“ који предвиђа увођење специфичних техничких процедура економске и правне природе које појединим државама допуштају да поврате монетарни суверенитет, односно да изађу из еврозоне, по принципу опт-аут, односно покретања процеса договореног изласка у случају јасне народне воље (тачније – референдума). Међутим, према европским процедурама, излазак из еврозоне је неизводив без претходног изласка из саме Европске уније.

Уједно, насупрот настојањима двојца Меркел–Макрон за додатним европским интеграцијама, односно некој врсти европског мелтинг пота у којем ће постепено нестати сви европски национални идентитети и специфичности, Уговор инсистира управо на супротном – на очувању националних култура, са посебним освртом на заштити породице као стуба друштва и традиционалних европских вредности што почивају на хришћанској култури, која под налетом мондијализма и масовних миграција све више бива угрожена.

Такође, захтева се и преиспитивање свих европских уговора које је са Унијом потписала Италија, са посебним освртом на Пакт о стабилности и Даблински споразум који се односе на обавезе које су неутемељене и са економског и социјалног становишта и за грађане постају  неиздрживе. „У противном“, наглашава Салвини, „Италија ће ускоро бити уништена због све већих пореза и удара на социјалну државу са једне стране, а са друге због неконтролисаног и све већег прилива миграната и трошкова за њихово издржавање које сносе италијански порески обвезници“ (700.000 регистрованих у јануару 2018, али се претпоставља да је њихова бројка премашила милион потенцијалних азиланата). Наиме, према важећем Даблинском споразуму, мигрант се пријављује за тражење азила у ЕУ земљи у којој се искрца, а с обзиром на то да је италијанско острво Лампедуза удаљено свега 140 километара од афричког копна, јасно је да је Италија прва на удару афричке сиротиње која свакодневно стиже.

УКИДАЊЕ САНКЦИЈА РУСИЈИ Што се пак тиче спољне политике, Италија за сада остаје верна НАТО-у, упркос настојањима комичара Бепе Грила, оснивача „Звездица“, да се организује народни референдум о изласку из поменуте алијансе. САД остају „привилеговани савезник“, али се у програму изричито наглашава и захтева укидање економских санкција Русији која је, како стоји у уговору, италијански привредни и економски, али и стратешки партнер у погледу мира у свету и смиривања „жаришта исламског екстремизма“. То је уједно и једна из низа контрадикторних ставки поменутог уговора, јер се спомиње и преиспитивање ефикасности италијанских војних мисија у свету, са посебним нагласком на Авганистан, Ирак и Сирију.

Детаљ који посебно задаје бриге Бриселу сигурно је поглавље о италијанском јавном дугу који досеже астрономску цифру од 2.350 милијарди евра, односно 132 процента годишњег БДП-а. Наиме, зелено-жута коалиција званично захтева од гувернера Европске централне банке Марија Драгија да поништи 250 милијарди евра италијанских државних обвезница које је у склопу пројекта квантитативног олакшавања откупила Европска централна банка. Дакле, детаљ који ће посебно „обрадовати Берлин“, али и остале „богате европске рођаке“.

ЈЕДИНСТВЕНИ ЕКСПЕРИМЕНТ „Коалиција екстремних десничара и левих популиста је јединствени европски експеримент“, стоји у уводнику коментатора „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, који наглашава да су све популистичке политичке формације до сада у Европи прикупљале политичке поене на рачун незадовољства бирача због политике тзв. естаблишмента и обећавали брда и долине. Први пут они сада у Италији имају реалне шансе да формирају владу и да покажу да ли заиста умеју да владају. Поменути коментатор се унапред ограђује од глорификације овог експеримента са тврдњом да ће у случају да „италијанске институције“ на време не одреагују на ову популистичку хистерију, односно уколико  председник Италије не нађе решење за „спречавање суноврата Италије“, сигурно ускоро доћи до разбијања илузија и повратка у реалност. А то значи да за постојеће тешко стање ствари у „заједничкој европској кући“ не постоји алтернатива, па чак ни као само теоретска могућност. Баш као што је још раних осамдесетих година прошлог века, када је отпочела демонтажа социјалне државе и радничких права, и рекла Маргарет Тачер: There is no alternative.

ИГРАЊЕ С ВАТРОМ „Играте се са ватром“, поручио је Италијанима Манфред Вебер, лидер европских „народњака“ (ППЕ), додавши да је Италија озбиљно задужена земља која себи не сме да допусти луксуз ирационалних политичких испада неодговорних особа попут Салвинија и Ди Маја, који целу еврозону могу да уведу у безизлазну кризу. Ово је уједно био апел свим Италијанима да се уразуме и да схвате да „популизам шири лажи и да на постојеће реалне проблеме не даје никакве конструктивне одговоре“. Међутим, Вебер није успео да објасни Италијанима како да преживе, а конструктивне одговоре за решавање текућих и озбиљних проблема већ двадесетак година не даје ни званична левица, а ни десница. Огласио се и француски министар економије Бруно Лемер, који је упозорио да, „уколико нова италијанска влада не буде поштовала обавезе о смањењу јавног дуга, а самим тим водила рачуна о дефициту буџета и санацији италијанских банака, постоји реална опасност да се угрози цела еврозона. Одговор зелено-жуте евроскептичне коалиције био је очекиван: „Вебер се игра ватром и било би му боље да гледа своја посла. Италијанима је досадило да примају наређења из Брисела и Берлина. Немцима и Французима поручујемо да су прошла времена када је Брисел у договору са Берлином стварао и растурао италијанске владе и да је куцнуо час да се као нација исправимо и формирамо своју – италијанску владу која ће заступати интересе Италијана и наших националних интереса.“

Уследио је медијски напад римске „Републике“ у серији текстова чији би резиме био да су у питању незналице, будале и дилетанти који би да се мало играју „владе“. Ништа чудно, имајући у виду да је већински власник поменутог дневног листа Карло де Бенедети, блиски пријатељ Џорџа Сороша и члан борда директора париске Ротшилд банке. Серија текстова сводила се на застрашивања читаоца о катастрофи у коју Италија срља уколико се на време не спречи „популистичко лудило“. На страницама поменутог дневног листа огласио се и шеф посланичког клуба Демократске странке Матеа Ренција, уверени Европејац и мондијалиста Грацијано Делрио, који је поново упозорио на надолазећу опасност од фашизма са освртом на четврту страну Уговора о Влади, нагласивши да се ради о врло опасном експерименту који предвиђа постојање извесног „Помирбеног одбора“ у случају да у оквиру популистичке коалиције дође до несугласица. Наиме, сходно Уговору, евентуалне конфликте између два потписника решава поменути одбор у који се номинују: премијер, два лидера странака-потписника, њихови шефови посланичких група у Парламенту и Сенату и компетентни министар. Према Делрију, постоји бојазан да о спорним и кључним питањима одлучује искључиво мала група пробраних особа и то мимо Устава, саме владе и парламента уз потпуно одсуство парламентарне опозиције. Делрију је, на тврдњу да је „Помирбени одбор“ фото-копија „Великог фашистичког већа“ које је 1922. основао Бенито Мусолини и тако угушио опозицију, а самим тим и демократију, одговорио Ђанлука Јаноне, лидер екстремних италијанских десничара окупљених око Казе Паунд: „Заборавили сте да је то исто Велико фашистичко веће 1943. врло демократски изгласало да се Бенито Мусолини смени.“   

Ко се боји професора?

Кандидат за новог италијанског премијера је Ђузепе Конте, професор Правног факултета из Фиренце

Да ситуација може да постане озбиљна знало се већ почетком јануара 2018. када је, према испитивањима јавног мњења, постало јасно да „традиционалне партије“, било леве или десне опције, подржава свега 10 процената италијанских грађана и да нова влада неће бити по мери еврократске елите. Сви покушаји да се спречи изборни тријумф „популиста“ нису уродили плодом јер је 26 милиона Италијана гласало против домаће касте и против овакве Европе; дакле, за драстичне промене. Док приводимо крају овај осврт на италијанску постизборну представу дошло је до новог coup de théatre: римски дописник „Њујорк тајмса“ Џејсон Хоровиц, иначе блиски пријатељ бриселског миљеника Матеа Ренција, објавио је сензационалну вест: кандидат за новог италијанског премијера Ђузепе Конте је обичан преварант који је у својој биографији слагао да је студирао на Њујоршком универзитету (NYU). Наводи се и извор ове сензационалне вести – извесна Мишел Тсаи која одговорно тврди да име Ђузепе Конте не постоји у универзитетском регистру студената. Управо после овог „открића“, које су са великим задовољством пренели сви италијански и европски мејнстрим медији, председник Матарела затражио је додатних 48 сати „за размишљање“. У одбрану професора Контеа одмах је стао његов пријатељ Франческо Ерспамер, угледни професор са Харварда, који је италијанској јавности упутио апел да не наседа на колосалне лажи које пласира „Њујорк тајмс“ с обзиром на то да ни на једном америчком универзитету не постоје евиденција научника и професора који се позивају као гости. А професор Конте није био студент већ управо гост-професор.

Овај деманти није био интересантан за медије, али је зато објављен на врло посећеном блогу Покрета пет звездица. Ди Мајо је упозорио да се ради о класичној међународној завери опскурних белосветских моћника који не бирају средства да спрече промене које је нова влада најавила. Нико тренутно не може да предвиди како ће се италијанска драма окончати, али једно је сигурно: покренула се права народна лавина незадовољства коју неће бити баш тако лако зауставити и која озбиљно прети да уруши темеље на којима почива европски кастински систем.

И док председник Матарела „размишља“, на италијанским улицама и трговима појавио се стари лого Покрета, MVS, где је римски број пет (V) у ствари скраћеница од револуционарног и не баш елегантног поклича касти Vaffanculo (у преводу: Одјебите).

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *