Црњански и психотерапеут

Пише Мирко Магарашевић

Ситуација у којој се велики писац задесио пред своју смрт имала је особену димензију. Током његова живота много јада и неизвесности превалило се на судбину Црњанског. И по повратку из емиграције, Црњански се није увек осећао као да је био на свом: ни потпуно сигуран, ни увек миран

Анорексија је велики проблем старости. Она је често психогена, на основама поремећеног емотивног стања, прати депресију, прати осећање немоћи: продор немоћи у подручја духа. Све би било боље, да је иоле другачије, али. Немоћ старости обара и чврсту вољу. Као и ону стваралачку, уметнички осетљиву! Поготову такву. Али око тога ипак има разлика, као и у свему. Међутим, ситуација у којој се Црњански задесио пред своју смрт имала је особену димензију. Током његова живота много јада и неизвесности превалило се на судбину Црњанског. И по повратку из емиграције велики писац није се увек осећао као да је био на свом: ни потпуно сигуран, ни увек миран. За његове године око њега је било превише комешања. Његово епохално сведочанство о догађајима, временима и људима: Ембахаде, иако почев од 1967. делимично објављене у Палавестрином Савременику, требало је да се уцело појаве у издању „Нолита“, али то је стално одлагано. Тестаментарно његово дело Књига о Микеланђелу такође је лежало у фиоци. Од приступа Црњанског у САНУ – познато је – направљена је љигава фарса: недостојна највећег српског писца. Са друге, интимне, чисто физиолошки битне стране, стоматолошки тражено протетичко збрињавање било је осредње изведено и нажалост није обезбедило Црњанском елементарно људско задовољство да се у дневним оброцима заиста угодно орасположи. Иако ово последње, што је мој отац сазнао током заједничког ручка са Милошем на Петроварадинској тераси, можда и није било пресудно, па ипак, то је дало свој негативан допринос збрајању околности да се у Црњанском, најзад, покрене стара претећа опасност која се увек надвија над старост: анорексија – губитак природне жеље према тањиру и све чешће одбијање хране! Као да онај млади Црњански, из далеке 1934, довикује сад остарелом: „Живот се чини не само апсолутно пролазан него и сасвим неизвесан и тренутан.“

[restrict]

Последње три године свога живота велики писац се, како се то у колоквијалном говору каже, везао поверењем за млађег доктора Михајла (Мику) Богдановића, тада активног, угледног интернисту, а истовремено, после 1974, све ређе се сусретао са старим пријатељем, мојим оцем, професором др Милетом Магарашевићем, који је у то време више могао чути о здрављу Црњанског од свога колеге доктора Богдановића. Свака ситуација има своје предности и своје недостатке. Очигледно да је Црњански тада добио учесталије присуство и логику солидног млађег интернисте, али је, скоро неприметно, изгубио ону стару пријатељску, саветодавну топлину, и близину већег медицинског искуства.

Када је с јесени 1977. отац преко телефона од забринуте Виде чуо да је Црњански попустио са здрављем и да је пребачен на Интерно одељење болнице „Др Драгиша Мишовић“ на Дедињу, одмах је отишао да обиђе свога старог пријатеља. Када се вратио кући, изгледао је забринут. Рекао је мајци и мени: „Отишао сам са надом, а вратио се без ње.“

Дакле, и пре одласка у болницу, Црњански је већ учестало био почео да избегава храну која, додуше, у каснијим болничким условима никада и није онако пожељна као у кућним. Звучи познато и нимало утешно. Отац је своје тамне мисли и зебње одмах телефоном пренео староме знанцу професору Булићу и надлежном колеги доктору Мики Богдановићу који је обећао да ће се комбинованим инфузијама надокнадити последице тренутно слабог апетита већ исцрпљеног болесника. Отац је колеги узвратио да је на сваки начин потребно мудро приволети Црњанског да се врати „на супену кашику“, што је могуће пре! Затим је додао: „Колега Богдановићу, ако инфузије ’без кашике’ потрају дуже од две недеље, штагод се у те инфузије буде укључило да се виталне функције подрже у одрже, ситуација са здрављем Црњанског, у његовим годинама, лако може постати неизвесна.“

Доктор Богдановић озбиљно је примио ову напомену и зато је посредовао да се у помоћ позове надлежни колега-консултант, тада клинички специјалиста на Психијатријском одељењу при болници „Др Драгиша Мишовић“ на Дедињу, да би овај „сагледао проблем“ и промишљено, тактично, утицао на Црњанског, да га некако мотивише и подстакне да се извуче из депресивно овладале анорексије. Позван, психијатар је убрзо дошао, обишао пацијента и на крају изјавио да је „обавио“ свој део посла. Па ипак, шта побуђује сумњу над тим штурим глаголским обликом „обавио“?

Када је доктор Богдановић отишао у болесничку собу Црњанског да сагледа исход претходне психотерапеутске визите од које се толико очекивало, он се, што је сасвим разумљиво, заинтересовао о чему су болесник и психијатар разговарали и да ли је тај разговор указивао на могућност доброг исхода који је био жељно очекиван.

Доктор Богдановић остао је и зачуђен и разочаран: уместо толико очекиваног подстицања мотивације пацијента према запостављеној храни, позвани психијатар је, све време седећи крај пацијента, радознало и потанко пропитивао и запиткивао Црњанског о разним његовим књижевним утисцима и сусретима, о идејама и темама великог писца. О повратку на храну – ни реч! Када је обавио разговор са пацијентом, психотерапеут – коме је тог тренутка са знатним ишчекивањима била поверена та осетљиво пресудна, црвена линија у неизвесној судбини Црњанског – отишао је.

Сутрадан, када је отац окренуо телефон да се чује са колегом Богдановићем и овај му испричао шта је Црњански признао, отац је зачуђено упитао: „Побогу, колега Богдановићу, па ко је са Одељења за психијатрију разговарао са Црњанским?“ Доктор Мика Богдановић је, са приметном узнемиреношћу у гласу, одговорио: „Доктор Владета Јеротић!“         

[/restrict]